Hanna je radila sve i svašta kreativno u životu, i imala bi da nam kaže mnogo toga o različitim lepim profesijama, ali smo se odlučili da nam približi ono što trenutno radi – vodi emisiju na radiju Beograd. Hanina emisija se zove Snovreme, vrlo popularnu među mladim ljudima željnim informacija iz kulture i dešavanja u glavnom gradu i Srbiji.

Da li bi mogla da opišeš svoj „zanat“ ukratko, u nekoliko rečenica? 

Kako je izgledao moj posao autora i voditelja emisije na Radio Beogradu 1 često sam opisivala na sledeći način: žongliranje kristalnim čašama dok hodam po žici iznad minskog polja. To deluje vrlo dramatično, ali radi se zapravo o ogromnoj koncentraciji i odgovornosti. Međutim, bilo je i mnogo toga predivnog i zabavnog, naravno.

Kako izgleda proces spremanja svoje emisije na radiju, ukratko?

Prvi korak je izbor sagovornika i teme. Onda sledi upoznavanje sa sagovornikom/cima i onim što će nam biti tema u emisiji. Ako je predstava, daću sve od sebe da je pogledam. Ako je muzika, da preslušam. Ako je knjiga da pročitam, itd. Naravno, potrebna je i priprema za određenu oblast kojoj pripada konkretna tema. Važno mi je bilo i da sagovornici upoznaju mene, da bi opušteniji došli u studio i sa poverenjem mogli da govore o onome što vole, što im je važno. Najčešće su gosti birali muziku, ali ja sam svakako morala da preslušam ili pronađem to što su izabrali. Ako je izbor muzike bio na meni, trudila sam se da se i to uklapa u temu i atmosferu emisije, a da pri tom odgovara i generalnom stilu emisije, a i noćnom terminu emitovanja. Za treći i četvrti sat emisije najčešće sam uspevala da pronađem tekstove koji su se nadovezivali na temu razgovora, a to je podrazumevalo praćenje dostupne literature, što starijih izdanja, što novih. Naravno, ima tu i tehničkih detalja kao što su sastavljanje najava za internet, slanje linkova posle emisije, kao i priprema sitnica koje će gostima učiniti boravak u studiju prijatnijim. Posebna priča je konstantno praćenje dešavanja u gradu i šire, kao i održavanje kontakata sa gostima, koji su nam se često i rado vraćali sa divnim novim pričama i preporučivali svoje prijatelje, kolege, poznanike. Dakle, neprestana komunikacija bez ograničenja radnog vremena. Kraće od ovoga ne znam da li sam mogla.

Da li imaš radno vreme i kakvo je ako ga imaš?

Radno vreme – šta to beše? 🙂

Koliko dugo ti treba da se opustiš, jer je i radio neka vrsta javnog nastupa?

Neposredno posle emisije, kad stignem kući oko 4 i 15 ujutru, treba mi oko sat vremena da me pusti adrenalin. Ali dugoročno gledano, način rada koji sam opisala zapravo traži neprestanu spremnost na akciju, punu pažnju i prisutnost. Proverila sam, da bih se stvarno opustila od takvog tempa treba mi bar mesec dana. Što je praktično neizvodljivo.

 

Koje je najveće zadovoljstvo tvog posla?

Ljudi! To je čudesno, neprocenjivo!

Šta su loše strane vođenja emisije na radiju?

Zavisi od vrste emisije, od pristupa, koncepta, same osobe voditelja. Što se mene tiče, ne vidim nikakve loše strane samog posla. One prateće stvari mogu da budu otežavajuće.

Da li moraš da imaš određena predznanja da bi bila voditelj?

Naravno, mnogo toga se uči samo praksom, u hodu, nikako drugačije. Ali mora da postoji određeni nivo pripremljenosti u oblastima kao što su opšta kultura, pismenost, kultura ponašanja, sposobnost brzog razmišljanja i naravno, sam glas i dikcija.

Da li se ugledaš na nekoga u profesionalnom smislu, i ako da na koga?

Inspiracija mi je bila Elen Dedženeris i način na koji se ona ophodila prema nekim sagovornicima. Njena ležernost, ali veoma pažljiv odnos prema ljudima, način da u razgovoru zapravo ne ističe sebe u prvi plan iako je sama “brend”, autor i voditelj emisije, zatim njena duhovitost, često na sopstveni račun, nekonvencionalnost u smislu stajlinga koji je potpuno diskretan, “uniseks” (ne ulazim u njenu privatnu orijentaciju). Naravno, tu su i neke kolege, glumci i muzičari koji su me izvesnim aspektima svog načina izražavanja i nastupa inspirisali da i ja stvaram sopstveni stil.

Da li misliš da je tvoja profesija perspektivna, i zašto?

Živa reč će uvek biti potrebna. Radio je i dalje u modi. Kod nas je trenutno vrlo teško, ali dobri voditelji će uvek biti potrebni.

Kakav je osećaj kada sediš u studiju i znaš da te slušaju stotine hiljada ljudi? Da li se bojiš da nešto ne pogrešiš?

Ne razmišljam o “hiljadama ljudi”. Mada, priznajem, imala sam iskustvo sa zaista različitim vrstama javnog nastupa pre nego što sam došla na Radio Beograd. Znam da su slušaoci tamo negde i mislim na njih, ali najvažniji su ljudi u studiju. Tačno je da moram da imam podeljenu pažnju, to jest svest o tome šta šaljemo u etar, ali prioritet su mi gosti. Greške se ne bojim. Živi smo ljudi, prirodno je pogrešiti I to čak daje živost programu. Onaj ko sluša tamo negde ima osećaj da je živ, stvaran čovek s one strane mikrofona. Naravno, uvek postoji odgovornost za sve što ću reći. Ali to nije deo samo profesije voditelja.

Šta bi poručila mladima koji žele da postanu radio voditelji?

Apsolutna podrška! Probajte, osetite kako je, istražujte! Makar vam se na kraju ne dopadne, makar odustali. Bar ćete znati da ste probali.

Hvala Hanna! Dakle, biti voditelj na Radiju je vrlo odgovoran, ali i uzbudljiv posao. Koga zanimaju udari adrenalina i upoznavanje gomile ljudi, kao i obraćanje slušaocima i uticanje na ljudsku svest preko radio-talasa, trebao bi da ozbilno razmisli o zanatu voditelja na radiju.