Vožnja automobila je većini nas rutina koja se stiče posle nekoliko godina i uglavnom o vozačima koji to rade profesionalno razmišljamo kao o sebi – da rade svoj posao rutinski. Međutim, kako izgleda voziti pedesetak ljudi kroz nepoznate i manje poznate gradove evrope, da li je rutina? Da li je ovo dinamičan posao? Na ova, i još mnogo drugih pitanja odgovoriće nam Nenad Naumović, profesionalni vozač autobusa.

Ćao Nenade, hvala ti što si izdvojio vreme da porazgovaramo. Da li bi mogao da nam kažeš nešto osnovno o svom poslu, šta je suština tvog zanata?

Moj posao je da ljudima koji se odluče da krenu na neko putovanje omogućim što veće uživanje u vožnji i njihovoj avanturi na koju su krenuli. Da svojim pristupom i ponašanjem doprinesem da se putnici vrate sa što lepšim uspomenama sa putovanja. Da se potrudim da budem ljubazan, da muziku, filmove i vožnju prilagodim dinamici predela kroz koje prolaze.

Kada si počeo da se baviš profesionalnom vožnjom i kako je prva vožnja izgledala?

Prva vožnja je bila u 23. godini i to do Praga. Sećam se da sam imao veliku tremu kako ću da odradim razgledanje Bratislave, a potom i Praga. Imao sam tu sreću da me je kolega odmah “ bacio u vatru“.

Znači, „bacanje u vatru“ je bitna stvar. Šta je još bitno kod početka bavljenja vožnjom?

Najbitnije je da se pripremite u svojoj glavi na rad sa ljudima i da se potrudite da uvek pratite sve što se dešava u saobraćaju i u autobusu. Važno je da uvek pratite dešavanja oko vas.

Zvuči kao da uvek moraš da budeš na oprezu. Da li je bavljenje tvojim poslom stresno, i ako da na koji način?

Kako u svakom poslu postoji određena doza stresa, tako postoji i u ovom. Koliko god dobro održavali vozilo, pa i da je novo kvarovi su uvek opcija, jer danas su vozila puna elektronike. Reakcije putnika u pojedinim situacijama, kao i odvojenost od kuće su najveći stres ovog posla. Ima dosta stresnih situacija, ali na kraju dana kada rezimiram prethodni dan, uglavnom ne mogu da ih se setim. Ima mnogo više lepših situacija, pa tako brojnije lako putisnu iz sećanja ove ružne.

A koje su još odgovornosti jednog vozača, pored same vožnje?

Pre samog stratovanja motora uvek je važno vizuelno prekontrolisati vozilo (da nema fizičkih oštećenja ili nekog curenja ispod karoserije), kontorla ulja i vode. Kada se motor startuje onda se preko kompjutera vozila prekontrolišu svi ostali parametri rada motora i klima uređaja. Izuzetno je važno da je vozilo uvek čisto (spolja i iznutra). Da putnicima bude omogućena prijatna vožnja, kao i nesmetano pravljenje fotografija .

Koliko vremena je potrebno da se savlada vožnja autobusa?

Da bi se dobila „D“ kategorija potrebno je da se poseduje najmanje dve godine vozačka dozvola „C“ kategorije. Sedam časova teorije i deset časova prakticne obuke je potrebno. Kada se dobije dozvola „D“ kategorije, onda se kroz posao uči svakog dana – do kraja radnog veka.

Kolliko odmora je potrebno posle jedne vožnje kako bi mogao ponovo da sedneš za volan?

Dnevno profesionalni vozač sme da upravlja vozilom 9h, posle čega mora da ima odmor od najmanje 11 h. Na nedeljnom nivou vozač može da upravlja vozilom maksimalnlo 56 h , posle čega mora da ima neprekidan odmor od 45 h.

Kako izgleda tvoj radni dan? Ne samo kada voziš već kada si i u nekom od evropskih gradova.

Zbog prirode posla i da bih sačuvao zdravlje, radni dan mi počinje veoma rano, već oko 05:30h, tada uzimam patike za trčanje i krećem na jutarnji džoging. Posle tuširanja i doručka krećem sa vožnjom na izlet koji je tog dana na programu. Uveče kada se vratim u hotel sredim autobus (čisćenje i papirologija), pa odem u malu šetnju, pa na spavanje.

Šta je lepota tvog posla? Da li uz vožnju imaš vremena da vidiš razne destinacije evrope i sveta?

Najveća čar ovog posla i jeste ta što mogu da se vide razne destinacije, koje nije moguće u većini poslova. Uvek se trudim da iskoristim destinaciju da obiđem znamenitosti te destinacije. Da probam hranu i upoznam običaje destinacije koju posećujem. Mislim da sam se „navukao“ na tu dinamiku, da jedno veče slušam buzuki u atinskoj taverni, da posle dva dana jedem trdelnik na trgu u Pragu a već krajem nedelje pijem popodnevnu kafu u Parizu.

Da li u Srbiji može da se lagodno živi od tvog posla?

Može da se živi pristojno.

Da li pre nego što kreneš da voziš u neki grad moraš da se detaljno upoznaš sa tim gradom?

U današnje vreme sofisticiranost GPS uređaja je na najvišem mogućem nivou, ali uvek imam kod sebe atlas kao i planove grada. Trudim se da se pred novo putovanje preko interneta što bolje upoznam sa planovima saobraćajnica kojima ću se kretati.

Za kraj, šta bi poručio mladima i starijima koji razmišljaju da postanu vozači? 

Poručio bih im da se trude da budu smireni kada rade, da se nasmeju i uživaju u poslu. Da uvek budu na oprezu i kao što sam gore napomenuo – da se uvek trude da prate dešavanja u autobusu i van njega.

Kao što su meni stariji vozači rekli : „Kada sedneš za volan i prestaneš da osećaš malu dozu pozitivne treme u smislu odgovornosti – promeni zanimanje“.

 

Hvala Nenadu što nam je tako divno predstavio svoju profesiju. Do sledećeg čitanja.