Bloger / Blogerka je zanimanje 21. veka i sve više mladih ljudi hrli ka ovoj profesiji. Iako deluje da svako može da bude bloger ili blogerka, potrebno je imati iskustva u pisanju, znati kako da se obratite svojim čitaocima i držati se teme koju ste odabrali. Evo šta Mirjana Radojević – Mahlat kaže o svojoj profesiji:

Zdravo Mirjana, hvala Vam što ste izdvojili vreme da mi odgovorite na pitanja. Da li biste mogli da ukratko opišete svoju profesiju? 

Ovo pitanje mi je postavljeno kao blogerki što ja po profesiji nisam, svojom profesijom se nikada nisam bavila pa se, eto, par godina unazad predstavljam kao blogerka. Da predstavim to što nije profesija – blogovanje, odnosno osobu koja se bavi blogovanjem – to je slobodno misleće biće koje niko ništa ne pita. Inače, kad se na raznoraznim skupovima na kojima je potrebno predstaviti se, među novinarima najčešće,  predstavim kao bloger, osoba koja se bavi nečim što je većini još uvek prilično nepoznato i ne baš  priznato, pogledaju me i kažu – „Aaaaa! Stvarno! Lepo.“ Da mogu da vam opišem pogled i inotinaciju, bilo bi kao da sam rekla – Ja sam ona što je pokušala peške da pređe Tihi okean.

Interesantno. No, situacija se menja iz dana u dan, na bolje, zar ne? I šta po Vašem mišljenju znači biti bloger?

Prvenstveno, kako pomenuh, misleće biće koje bi s nekim da podeli ono o čemu i šta misli, pri tom  mislim na blogere „opšte struke“, kao što sam ja, ne na one sa nišom, usko tematske i usko stručne, to je nešto drugo. Bloger je osoba koja je senzibilna na ono što se dešava oko nje i ima želju da o tome prodiskutuje sa nekim drugim. Često će blogeri, kad im neko uputu kritiku reći da oni pišu za sebe i da ih kritika ne interesuje, apsolutno se ne slažem, ko piše za sebe neka vodi dnevnik, rukom ili tastaturom svejedno, a koga ne misli šta drugi misle o onome što piše ili govori, to sa drugima ne treba ni da deli.

Da li su potrebna neka ulaganja da bi se postao bloger?

Ne, nikakva, ako izuzmemo da morate biti konektovani na internet. Postoje blog platforme na kojima je registracija besplatna, na jednoj od njih sam počela. Kad neko krene – Jao, potreban mi je domen, pa da neko to sredi, pa ovo, pa ono, pa da smislim o čemu ću pisati, ma nije ti potrebno ništa od toga, dok se stigne do tog trenutka da jedan blog treba da bude na sopstvenom domenu, dosta slova na tastaturi treba izlizati.

Vidim da pričate iz iskustva. Koliko dugo se bavite blogovanjem i kako se uopšte desilo da ste počeli da blogujete?

Evo, već jedanaestu godinu, prvi blog post sam napisala 2006. godine a aktivno sam počela da blogujem godinu dana kasnije, sa preseljenjem u Beograd. Moj život se okrenuo, u zrelim godinama sam se našla u novoj sredini i blogovanje je bilo moj spas, blogeri društvo s kojim sam pila kafu, razgovarala, raspravljala, blogovanje mi je otkrilo čitav jedan novi svet, nove ljude, nov način razmišljanja.

Da, blogerska zajednica je veoma jaka što je divno. Koliko vremena dnevno (ili nedeljno) je potrebno da bi se vodio blog? Koliko često pišete?

Ranije sam pisala svakodnevno, sad više ne, tek kad me takne neka tema. Vremenom malo iscrpite teme, ne možete o jednoj pisati deset puta, a vreme zavisi od osobe. Ja lako pišem, pa kad mi padne na pamet da nešto napišem to traje od pola sata do sat vremena i to je to. I uglavnom mi bude smešno kad pročitam najave nekih blogera – pripremam post, najavljuje post, kao da će izdati roman. Naravno, postoje teme za koje je potrebno prikupiti informacije i to onda traje malo duže, ali u suštini, ne treba tu puno vremena, nikako toliko da bi neko rekao da nema vremena za blogovanje.

Da li od blogovanja može da se živi u Srbiji, i da li je to od samih tekstova na blogu ili od reklama?

Ne može. Od ovakvog bloga koji imam ja, ne može. Može lepo da se zaradi, ali ne i da se živi, za to da živite od toga potrebno je da nešto bude konstantno, odnosno da imate redovan priliv novca. Ja zarađujem samo od pisanja tekstova, ne i reklama, ne znam kako to ide sa reklamama, ne interesuju me na portalima pa ni na blogovima, o kojim god blogovima da se radi. Idem za tim – ja stavim reklamu i to može biti nešto što niti koristim,  niti volim, niti znam išta o tome a a bih nešto poželela da kupim želim da čujem iskustva drugih. Da dam primer – može na blogu da bude reklamirana knjiga, ja je neću kupiti. Ali ako je bloger napisao da ju je pročitao i svoje utiske, postoji mogućnost da hoću.

Koliko je blogovanje „siguran“ posao? Da li se dešava da prođe više meseci a da nemate nikakve izvore prihoda od svog bloga?

Kako može biti siguran? Siguran bi bio da imam dogovor, ugovor sa nekim o angažovanju koje će trajati neko vreme, ovako je ipak nesiguran posao. Desi se da prođe jedan mesec da nemam prihode od bloga, nikada više, ali je to opet nesigurno. Znate, ja stalno ukrštam mačeve sa onima koji plaćaju blogere, recimo traže da napišete tekst a da vam plate za tri meseca. Za tri meseca zaboravite i da ste pisali nešto, a da za to vreme treba od toga da živite, ne biste preživeli.

Kako se borite sa krađom tekstova?

Kako mogu da se borim? Jezikom i pretnjama. Prvo lepo zamolim da me potpišu, ako me ignorišu onda pretim advokatom i uopšte se ne bih libila, kao što nisam, da krenem u borbu za svoju imovinu u šta spada i ono što sam napisala.

S obzirom da je Vaš stil pisanja slobodan i „bez dlake na jeziku“, da li ste nailazili na osuđivanje i nerazumevanje u početku pisanja? Da li Vas je to omelo na bilo koji način i ako da zašto?

Naravno da jesam. Ljudi se prepoznaju ponekad u onome što ste pisali iako vam nisu bili ni na kraj pameti, iako ih ni ne poznajete, jednostavno prepoznaju neki svoj problem, neku svoju muku, ne sviđa im se vaš stav i onda krenu sa vređanjem, ma svašta rade. Najteže je čoveku kad ga pogodite u nešto što on krije od samog sebe i ona ste krivi što je bio prinuđen da gvirne na jedno oko. Umeli su ti komentari da me pogode, kako neko može tako da reaguje, ali me nikada nisu omeli, postanem još oštrija.

Da li ste imali (ili imate) uzor kada je blogovanje u pitanju?

Pa, s obzirom da mogu za sebe da kažem da sam jedna od pionira blogovanja kod nas, nisam imala uzor.

Kakva je po vama domaća blogosfera, kada se uporedi sa zapadnom?

Kod nas većina blogera mnogo vodi računa o tome da izazove reakciju i tako i pišu. Retki su oni koji pišu iz srca i onako kako misle, većina cilja i gađa neku svoju publiku i onda mi je to potpuno nezanimljivo, nekako izveštačeno. Da bi izazvao reakciju, bilo kakvu, moraš da imaš znanje, pre svega, pa srce, pa kredibilitet. Ne pratim tuđe blogosfere, tek tu i tamo neki blog, zato o tome ne mogu da govorim, ali mogu da kažem da je naša potpuno zanemarena u odnosu na to kako se na blogere i njihovo mišljenje gleda u  nekim zapadnim zemljama.

Šta su loše strane blogovanja kao profesije?

Nema blogovanje loših strana. To je divan proces na mnogo načina, čak i kad pišeš o društveno teškim i tabu temama. Pišući razjasniš sebi neke stvari, u komunikaciji sa drugima koriguješ i nadograđuješ svoje mišljenje, naučiš još puno toga.

Šta biste poručili mladim osobama koje žele da budu blogeri u Srbiji?

Pišite. Ništa više od toga. I da ne obraćaju pažnju na zlurade komentare, toga je uvek bili i biće, ne samo na internetu. Pisanjem se uči i to je najlepša stranja blogovanja. Ne zanosite se pričama o astronomskim zaradama, nema ’leba od pisanja koliko od fotografija i to samo ako ste model. Ali pišite.