Nemanja Rančić - Kompozitor

Muzika je nekada bila luksuz dostupan samo bogatima, ali danas smo okruženi istom na svakom ćošku. Pored toga što je slušamo kada hoćemo da se opustimo ili igramo, potrebna je i u mnogim drugim sferama kao element koji doprinosi atmosferi koja hoće da se postigne. Tu su filmovi, serije, pa i video igre. Nemanja Rančić ima dugogodišnje iskustvo u komponovanju muzike i podeliće sa nama neka od svojih iskustava:

Zdravo Nemanja, hvala ti što si izdvojio vreme za Tajne Zanata. Da li bi mogao da nam kažeš nešto osnovno o svom poslu, šta je suština tvog zanata?

Pošto radim kao kompozitor i producent muzike za igre, najviše ću pričati o ulozi muzike u igrama. Uloga muzike u samoj igri je jako slična ulozi muzike u filmu, tj. da pojača dramski efekat određenih scena i da ima interakciju sa samim igračem i njegovim postupcima, prateći tok same igre. Moja uloga se sastoji od više procesa. Prvi je odabir instrumentarijuma i dogovor sa samim producentom o tome u kom pravcu želimo da muzika ide. Pošto se muzika delina “sinematike” i “ingame” muziku, postoje i dva različita načina rada na njoj. Sinematici su kratke video animacije koje je potrebno ispratiti muzikom. Tu je najveća sličnost sa filmom. Dobijam gotov video i prateći radnju, komponujem muziku. Ingame muzika je muzika koja, kao što sam naziv kaže, ide u toku same igre i nivoa. Nju komponujem na osnovnu scenarija igre, screenshotova različitih scena i same radne verzije igre.

Kada si počeo da se baviš komponovanjem muzike i kako je taj početak izgledao?

Počeo sam da se interesujem za ceo proces u srednjoj muzičkoj školi, na sekciji koja je kratko trajala i bavila se samim softverom za produkciju muzike. Nisam video sebe kao neko ko se bavi klasičnim komponovanjem, već hibridnim pristupom, jer sam već uveliko shvatao čari elektronske muzike i raznih podpravaca.

Šta je najbitnije kod početka bavljenja komponovanjem muzike, i koliku ulogu u na početku karijere igra formalno obrazovanje a koliko talenat i prethodno bavljenje muzikom?

Mislim da je sve navedeno bitno, jer se formalnim obrazovanjem stiču uslovi za brže realizovanje ideje, a talenat i prethodno bavljenje muzikom daju iskustvo i veći fond ideja, da se tako izrazim. Napomenuo bih stavku koja je podjednako važna kao pomenute, a to je naslušanost i poznavanje žanrova. Ne jednog, dva, pet. Svih. Treba slušati bukvalno sve, jer ograničavanje nikako nije dobro. Zamislite slikara koji je ograničen na samo jedan spektar boja. 🙂 Najveću inspiraciju sam pronašao u najrazličitijim žanrovima i njihovom mešanju.

Koliko je poznavanje i sviranje instrumenata bitno za komponovanje muzike, i na koji način? Da li je dovoljno da poznaješ samo teoriju?

Bitno je jer moraš da razmišljaš i praktično, ne samo teoretski, a i mnogo je brže da snimiš ideju nego da je isklikćeš mišem.

Da li misliš da je tvoja profesija perspektivna, i zašto?

Perspektivna je zato što je muzika svuda oko nas, iako je to danas postalo možda malo trivijalno i sve manje ljudi zapravo sluša muziku, tj. stvarno sedne, pusti i samo sluša muziku i ne radi ništa drugo. Ima je svugde, u reklamama, igrama, serijama, filmovima, pozorištu, liftu, pa čak i u klubu. He he.

Šta je ono što najviše voliš kod svog posla, i zašto?

Horne, puno horni, kad grunu tutti za neki trejler. Šalim se, naravno, mada i ne. Na makro planu najviše volim što konstantno imam nove izazove, nove žanrove igara koji su potpuno različiti i treba im potpuno nova muzika, novih kombinacija instrumenata, akustičnih i sintetičkih, a na mikro planu je to zadovoljstvo kad konačno nađeš dobru temu i dobru harmoniju uz nju.

Da li misliš da je Srbija u toku sa ostatkom sveta što se tiče komponovanja muzike?

Ne još. Polako sustiže zahvaljujući dostupnosti alata za rad. Glavni problem je što ljudi iz industrije kod nas još uvek zvuk i muziku vide kao poslednju rupu na svirali. Susreo sam se sa ljudima iz samog vrha globalne industrije, koji još uvek mogu da primete isti problem čak i u tako velikim kompanijama, samo u manjoj meri.

Kako izgleda tvoj radni dan?

Iako imam privilegiju da radim od kuće, navikao sam da ustanem ujutru kao da idem na posao i da onda radim dok ne završim svoju dnevnu kvotu koja zavisi od rasporeda koji imam unapred pripremljen jer naša firma radi na velikom broju igara i sve mora biti unapred pripremljeno. Posle toga nastavljam da radim “freestyle”, da se plastično izrazim. To radim da bih se usavršavao. Postavljam sebi nove izazove, i kreativne i tehničke.

Da li je komponovanje stresno, i ako da na koji način?

Ako pogledam kakvih sve poslova ima, nije. Jedini “stres” nastaje kad treba da stvoriš novu temu i konstantno nisi zadovoljan postojećom, pa ti deluje kao da se vrtiš u krug.

Koliko je timski rad bitan u tvom poslu i na koji način? Od koga najviše zavisi uspeh tvog posla sem tebe samog? Sa kim najviše sarađuje jedan kompozitor?

Bitan je kao i u svakom grupnom poslu. Uspeh mog posla najviše zavisi od mene, to je definitivno, ali jednim delom i zavisi od toga koliko me sama igra i vizuelni momenat inspirišu.

Kako ukratko izgleda jedan proces komponovanja pesme?

Ukratko, teško je reći. Nekad otvorim samo jedan isntrument i gledam da snimim idealnu temu na njemu, pa je onda razvijam dalje. Nekad gledam da prvo nađem sam instrument koji će me najviše inspirisati ili napravim neku boju na nekom od sintisajzera.

Šta želiš da postigneš od svoje profesije?

Trentno mi je ultimativni cilj da čujem svoje delo u izvedbi simfonijskog orkestra. Dugoročno, ne postoji postizanje, ne postoji cilj. Uvek misliš da može drugačije, da ne kažem bolje, raznovrsnije.

Da li je tvoje profesija u Srbiji cenjena, i zašto?

Nigde nije cenjena sama profesija, već način na koji se njom neko bavi. Ne bih da diskutujem o različitim uslovima koji postoje u Srbiji, ali mogu da kažem da je svakako jako malo tržište i da je manje ponuda nego u razvijenijim zemljama.

Da li misliš da u Srbiji može da se živi od bavljenja komponovanjem?

Ja živim. 🙂 Ne treba se ograničiti samo na komponovanje, jer danas je gotovo nemoguće biti samo kompozitor. Pored orkestracije moraš da poznaješ dizajn zvuka, sintezu, donekle i video montažu, da barataš žanrovima, da nisi unificiran.

Šta bi poručio mladima i starijima koji razmišljaju da postanu kompozitori?

Slušajte muziku, ali stvarno je slušajte. Odvojite vreme samo za to, bez ikakvih propratnih aktivnosti. I slušajte što više žanrova, nemojte imati predrasude. Istražujte, isprobavajte sve mogućnosti, sem onih koje će vam spžiti neku spravu.

I na kraju, shvatite jednu činjenicu - uvek postoji nešto što niste znali!

Ratko Pavlović - Pčelar

Pčelarstvo je zanat star više hiljada godina, i iako je danas modernizovan različitim alatima i svugde dostupnim znanjem - i dalje krije gomilu tajni koje se stiču iskjučivo iskustvom. Ratko Pavlović je profesionalni pčelar i otkriće nam neke od tajni svog zanata.

Zdravo Ratko, hvala ti što si izdvojio vreme za Tajne Zanata. Da li bi mogao da nam kažeš nešto osnovno o svom poslu, šta je suština tvog zanata?

Pčelarstvo je deo poljoprivrede. Glavni ciljevi pčelarstva su proizvodnja pčelinjih proizvoda i upotreba pčela za oprašivanje različitih biljaka. Hranljiva i lekovita vrednost meda,polena i propolisa je poznata od davnina, kao i raznovrsna upotreba voska. U današnje vreme se sve više koristi matični mleč i pčelinji otrov, ali ipak najveća korist od pčela dolazi od oprašivanja. Procenjuje se da je 1/3 proizvedenog voća i povrća oprašena pčelama, a posredno značajno utiču i na proizvodnju drugih vrsta hrane.

Kada si počeo da se baviš pčelarstvom i kako je taj početak izgledao?

Kao osnovac sam počeo da se interesujem za pčelarstvo. Kod dede na selu sam imao prve kontakte sa pčelama, a posle završenih studija sam počeo da se samostalno amaterski bavim pčelarstvom. U poslednjih nekoliko godina se profesionalno time bavim. Kao i u svakom zanatu prvo se uče jednostavnije stvari, a zatim se znanja i veštine usavršavaju.

Šta je najbitnije kod početka bavljenja pčelarstvom, i koliku ulogu u na početku karijere igra teorijsko obrazovanje a koliko sama praksa?

Najbitnije je interesovanje i ljubav za takvu delatnost. Teorijsko obrazovanje je neophodno. Praksa se vremenom postepeno stiče, ali najbolje i najbrže uz pomoć nekog iskusnog pčelara. Potrebno je proveriti i reakciju na pčelinji otrov, jer u slučaju alergije nema smisla počinjati sa pčelarstvom.

Da li misliš da je tvoja profesija perspektivna, i zašto?

Pčelarstvo je veoma značajno za proizvodnju hrane, a ima značaj i u mnogim drugim oblastima kao što su medicina i kozmetička industrija. Zbog toga je perspektivno, ali je izvesno da će uslovi za gajenje pčela u budućnosti biti mnogo teži zbog klimatskih promena i različitih čovekovih štetnih aktivnosti.

Šta je ono što najviše voliš kod svog posla, i zašto?

Svaka pčelarska sezona je različita, tako da se stalno uči nešto novo. Potrebno je obaviti mnogo različitih operacija, pa je posao raznovrstan. Volim da boravim u prirodi tako da mi odgovara što većinu vremena provodim na otvorenom.

Da li misliš da je Srbija u toku sa ostatkom sveta što se tiče pčelarstva?

Što se tiče tehnologije pčelarstva mislim da jeste, čak i na višem nivou nego mnoge zemlje. Ono u čemu mislim da zaostajemo je logistika i plasman pčelinjih proizvoda.

Kako izgleda tvoj radni dan?

Zaposlen sam u „Apicentru“ preduzeću koje se isključivo bavi selekcijom i proizvodnjom pčelinjih matica, tako da se moji poslovi prilično razlikuju u odnosu na pčelare koji se bave proizvodnjom meda i drugih pčelinjih proizvoda. U toku godine se obavljaju različiti poslovi. Odabiramo najbolje matice za dalju reprodukciju. Radimo kontrolne preglede da bi odredili kvalitet pčelinjih društava i matica, kao i da bi utvrdili da li postoji neka bolest, društvo bez matice ili sa lošom maticom. Loše matice zamenjujemo mladim kvalitetnim maticama. Proizvodimo mlade sparene matice, koje obeležavamo i sa pčelama pratiljama pakujemo u kaveze za prodaju. Selimo pčele na druge pčelinje paše. Uklanjamo višak meda sa pčelinjih društava, koji posle koristimo za formiranje oplodnjaka (manje košnice koje služe za sparivanje matica). Pratimo nivo zaraženosti varom – glavnim pčelinjim parazitom. Pored ovoga uvek postoje i drugi poslovi koje je potrebno obaviti pre svega vezane za razne pripreme, merenja i sl.

Da li je pčelarstvo stresna profesija?

Mislim da uglavnom nije, posao je lep i radi se sa uživanjem, mada može da bude. Često se dešavaju krađe košnica i trovanja pčela pesticidima.

Sa kojim preprekama se najčešće susreće jedan pčelar u svom radu?

Prepreka ima dosta, pa ću navesti samo neke. To su odabir odgovarajuće lokacije za pčelinjak, zatim razni administrativni problemi, trovanja i krađe, bolesti, nepredvidljive pašne i vremenske prilike, plasman proizvoda kao i nelojalna konkurencija.

Kako pčelarstvo zavisi od vremenskih uslova i kako se najčešće boriš sa tim problemom?

Kao i u svakoj poljoprivrednoj grani i u pčelarstvu su vremenski uslovi veoma značajni. Količina nektara koji medonosne biljke izlučuju i dostupnost polena kao i razvoj pčelinje zajednice i raznih bolesti i parazita su u tesnoj vezi sa vremenskim prilikama. Pošto na to ne možemo da utičemo, a košnice se uglavnom ne otvaraju kada je niska temperatura ili pada kiša onda to vreme uglavnom koristimo da obavimo neke pripreme i popravke u radionici.

Koliko je timski rad bitan u tvom poslu i na koji način?

Ukoliko se radi o hobi pčelarenju sa manjim brojem košnica sve može da uradi jedan čovek, međutim ako se radi o velikom broju košnica tada se poslovi brže i lakše obavljaju u timu. Neki poslovi kao što su selidba ili masovna prihrana pčela praktično i ne mogu da se obave samostalno.

Kako ukratko izgleda jedan proces dobijanja meda i koliko je vremena potrebno za dobijenu teglu meda?

Kada pčele sakupe nektar one ga pakuju u voštane ćelije, dodaju mu enzime i uklanjaju višak vode, a zreo med poklapaju voštanim poklopčićima. Okviri sa poklopljenim medom se vade iz košnica, otvaraju i stavljaju u vrcaljku gde se pomoću centrifugalne sile odvaja med od saća i zatim pakuje. Koliko je potrebno vremena teško je reći, to je celogodišnji proces koji u zavisnosti od izdašnosti pčelinjih paša, vremenskih uslova, znanja i truda pčelara, kvaliteta pčelinjih društava i drugih faktora. To može rezultirati sa različitim količinama dobijenog meda, od par kg do nekoliko desetina kg po košnici.

Šta je glavni cilj pčelara?

Cilj je imati produktivna i zdrava pčelinja društva. Kada su takva društva u toku cele godine onda su pčele i pčelar spremni da iskoriste svaku pčelinju pašu kada se pojavi.

Da li je tvoje profesija u Srbiji cenjena?

Mislim da mnogi voćari i povrtari cene posao koji im pčele obavljaju. Postoje i oni nesavestni koji nepravilno koriste pesticide i tako izazivaju masovna trovanja ne samo pčela nego i drugih korisnih polinatora, a tako i sebi nanose štetu. U mnogim državama postoje naknade pčelarima od strane uzgajivača biljnih kultura za oprašivanje, tj. donošenje pčela na određene lokacije u vreme cvetanja raznih poljoprivrednih kultura. U Americi je ove godine naknada za oprašivanje badema dostigla rekordnu vrednost od 320 dolara po košnici, dok se kod nas još događa da pčelaru ne dozvoljavaju da donese pčele na neku površinu, naplaćuju pašarinu i sl. Dobro je što postoje subvencije pčelarima od ministarstva poljoprivrede. Nažalost u prodaji ima mnogo falsifikovanog meda, što nanosi mnogo štete pčelarstvu.

Da li misliš da u Srbiji može da se živi od bavljenja pčelarstvom?

Mislim da jedna porodica sa 150-200 pčelinjih zajednica može pristojno da živi uz racionalnu organizaciju iskorišćavanja pčelinjih paša, znanje, iskustvo i veliki trud.

Za kraj: Šta bi poručio mladima i starijima koji razmišljaju da postanu pčelari?

Preporučio bi da pročitaju neku knjigu o pčelarstvu, npr. „Pčelarstvo“ koju je napisao prof. Jovan Kulinčević, zatim da nađu nekog iskusnog (najbolje profesionalnog) pčelara radi prakse. A potom da odluče da li su za takvu delatnost ili hobi. Dodao bih još i da pažljivo izaberu lokaciju za pčelinjak, da uvek imaju jaka društva sa kvalitetnom maticom, da paze na varou, grabež, voskovog moljca i da društvima obezbede dovoljno kvalitetne hrane za zimu.

Ratko nam je otkrio dosta tajni svoje struke, i hvala mu na tome. Do sledećeg čitanja.

Aleksandar Milković - Pozorišni glumac

Posao pozorišnog glumca svi zamišljamo kao pojavljivanje na sceni i pričanje naučenog teksta, sa malo truda da se shvati ko je lik koga glumimo. Međutim, gluma je mnogo kompleksnija od toga i zahteva rešavanje problema, trud i angažovanje u svetu pozorišne umetnosti. Kako izgleda život jednog pozorišnog glumca, približiće nam Aleksandar Milković:

Zdravo Aleksandre, hvala ti što si izdvojio vreme za Tajne Zanata. Da li bi mogao da nam kažeš nešto osnovno o svojoj profesiji, šta je suština tvog zanata?

Zdravo svima, ja sam Aleksandar, glumac. Završio sam glumu na akedmiji umetnosti u Novom Sadu 2013. godine. Suština mog zanata... Sve zavisi kako čovek doživljava sebe, svoju profesiju i ulogu u društvu. Bar kako sam uspeo do sada da primetim u mom poslu postoje dve kategorije. Jedna su glumci-umetnici a druga su glumci-biznismeni. I otprilike se svodi na to, tako se postavljamo - da li ćemo raditi nešto komercijalno ili nešto umetnički. Takođe, bitno je kako doživljavamo svoju ulogu u društvu, da li smo zvezde ili smo neko ko se bori za neke vrednosti. Ja sebe prvenstveno doživljavam kao kategoriju glumca-umetnika, kao nekoga ko ipak ima određenu misiju, da edukujem, prosvetlim, ili prosto nasmejem ljude.

Kada si počeo da se baviš glumom i kako je to izgledalo?

Kod nas je jako popularno da se još u osnovnoj školi bar jednom pojaviš u nekoj predstavi. Znate ono "kad smo bili mali radili smo Sumnjivo Lice u osnovnoj, pa sam tu glumio..." - e tako i ja. Moja prva uloga u vrtiću je bila neki pajac-voditelj, i onda se to nastavilo kroz ostatak života (kroz smeh). Posle dramske sekcije u osnovnoj školi nastupila je pozorišna radionica kulturnog centra u Inđiji, pa sam nakon toga upisao prava u Novom Sadu - gde sam posle prve godine pokušao da upišem glumu na Akademiji Umetnosti, i upisao.

Šta je najbitnije kod početka bavljenja glumom, i koliku ulogu tu igra talenat a koliku rad?

Gluma je stvar koja je jako subjektivna. I sa strane onoga ko to gleda i sa strane samog glumca. Znate kada ljudi kažu da im je neki glumac probudio osećanja, da ih je oduševio ili slično - a vas ništa. Glavni je odnos između glumca i publike, bez toga ne postoji čin pozorišta. Samim tim, pošto je sve subjektivno mislim da je talenat neka neosporna stvar - to svi vidimo i to svi osećamo. Ali, moje mišljenje je da je bez rada talenat nešto što zamire ako se ne neguje. Dakle, talenat smatram dobrom osnovom za napredak, ali rad je procentualno veći deo ovog posla.

Koliko trema ima uticaj na nastup jednog glumca?

U ovim situacijama volim da parafraziram jednog mog kolegu koji je rekao "Volim osećaj kada imam tremu zato što mi je to znak da mi je do mog posla stalo". Ja takođe volim osećaj pozitivne treme, treme koja nas gura dalje, koja nam odjednom budi neku novu energiju. Pred sam kraj procesa tu su samo nijanse, koliko smo fokusirani, koliko smo koncetrisani, koliko imamo snage, itd. Pozitivna trema je tu kada treba da se "grune", da se svom snagom pokaže šta smo radili. Pored toga, po mom mišljenju je trema nešto što je usmereno ka spolja, ipak se mi bavimo time kako će publika da reaguje na nas - tako da se ipak trudim da tremu suzbijem što više.

Kako izgleda radni dan jednog glumca?

Heheheh.. Radni dan jednog zauzetog glumca se uglavnom svede na dvokratne probe, uglavnom su od 10 do 2 i od 6 do 10 ili slično. Kada je igranje, koje je uglavnom od 8 ja volim da sam dva sata ranije u pozorištu da mogu natenane da se pripremim. Bitno je da imam osećaj da sam došao u pozorište i da ću za koji sat pričati neku priču. Pokušavam da se ubacim u okolnosti - koji priču pričam, šta smo mi to radili, da se podsetim procesa, kako bih prosto mogao da uplivam u predstavu kada počne. Posle predstave volim da ostanem sa kolegama, da popričamo kako je bilo.

Šta je glavni cilj glumca?

Ovim bih se vratio na prvo pitanje: Mislim da gluma ima pre svega neku edukativnu svrhu. Bar želim tako da mislim. Kada kažem edukativnu - ne mislim an klasično prenošenje znanja i tajni koje "naivni gledalac" ne zna. Mislim na shvatanje da postoje još neke sudbine mimo naših, i da je presudan momenat spoznavanja. Bitno je da publika pogleda predstavu i kaže "Aha, vidiš meni se ovo desilo", ili da prepozna sudbinu koju gleda, da bude kvalitetnija za jedno iskustvo iskrenog prikaza nečije sudbine. Možda je umesto reči "edukovati" bolji izraz "podeliti sa drugima sudbinu svog lika ili nečije priče". Meni je najlepši osećaj kada neko posle moje predstave kaže da je seo i razmislio o tome što je video.

Da li je pozorišna gluma u Srbiji cenjena?

Procesom digitalizacije su neke stvari malo izgubile na značaju. Za razliku od prošlog vremena i onoga što sam slušao od starijih kolega, nekada su glumci imali određeni status. Status u smislu prepoznavanja, ljudi vas cene. Danas je mnogo lakše posle najave filma otići na internet i osuti paljbu po nekome, sve se stvari dovode u pitanje, niko više nije nedodirljiv. A na sve to je izbor glumaca sve veći i veći, a kritika je postala mnogo oštrija. Opet, ako očekujete da dođete u pozorište da zaboravite na probleme i malo se nasmejete - to ćete i dobiti. Onda nema smisla pričati o dubljem značaju. To sa jedne strane jeste tako i to je strašno, a sa druge strane nas stimuliše da pokušavamo iznova i iznova. Dakle, mislim da cenjena jeste, ali se nekako svede na to da čoveka najviše hvalimo posthumno.

Šta ti najteže pada da radiš na sceni, a šta najlakše, i zašto?

Postoji mnog različitih tehnika glume, i ljudi doživljavaju različite tehnike na različite načine. Na kraju je najvažnije da se neka priča ipak ispriča. Ja sam sebe uvek više smatrao kao komedijaša nego kao nekoga ko se dobro snalazi u drami, ali je to bio moj motiv da se dramom sve više bavim. Smatrao sam da ono što mi je slabija strana treba da pokušam da popravim. Postoji više faza u procesu pravljenja jedne predstave. U početku je tu elan, krećemo da radimo nešto novo i svi smo uzbuđeni, onda nailazimo na probleme. Nekada su ti problemi mali i malo nas lome, a nekada nas baš umore. Nekada ne znam kako da priđem svom liku, i nailazim na probleme koje ima bilo ko ko se bavi nekim kreativnim poslom. Tako da, ne postoji neka konkretna stvar koju sam voleo ili nisam da radim na sceni, više su problematični ti "rukavci" koji se javljaju tokom procesa.

Da li misliš da u Srbiji može da se živi od bavljenja pozorišnom glumom?

Mislim da može da se živi, al je to uslovljeno time koliko će neko biti angažovan u pozorištu. Sa druge strane, koliko će neko biti angažovan zavisi od toga koliko će on biti zastupljen i koliko ljudi za njega zna. Sada je to još više izraženo, čovek mora da bude popularan da bi živeo od pozorišta, koje je postalo dosta nesigurna stvar. Ljudima koji prave predstave je bitno da im predstava uspe, pa samim tim pozivaju glumce koji imaju neki renome. Onda je mladom glumcu dosta teško da se probije u taj svet. Mislim da ima perspektivu i da može da se živi od nje, ali mislim da ne mogu svi glumci ovde da uspešno žive od glume.

Da li imaš iskustva sa filmskom glumom i koliko se ona razlikuje od pozorišne glume?

Imam iskustva sa filmskom glumom ali mnogo manje. Tamo gde sam ja studirao film i snimanje nije toliko zastupljeno kao pozorišna gluma. U Beogradu je manje-više sve što se tiče filmske glume i tu je situacija dosta centralizovana. Naravno, to je nešto što bih zaista voleo da promenim. Iz onoga što znam - postoji bitna razlika. Dosta svedenije, minimalnije se glumi pred kamerama. Treba naučiti da sredstva koja koristimo u pozorištu smanjimo, pokret koji je u pozorištu velik i naglašen pred kamerama mora da bude dosta drugačiji, ali podjednako jak i značajan.

Da li imaš uzora u svom poslu, ko je to i zašto?

Ja konkretno nemam nekog uzora, postoje ljudi koje volim da gledam ali nikad nisam pokušao da ih imitiram. Često se dešava da koristim ista sredstva kao drugi ljudi ali to nije nešto što radim namerno. Kada mi se desi da primetim da sam uradio nešto što je neko već uradio, volim da to promenim. Zapravo i jeste poenta naći autentičnost. Kada smo pričali o izrazu i izražavanju - želim da se ja izrazim, a ne da iskopiram nečiji izraz. Mislim da svako treba da ima svoj način i svoj stav.

Za kraj: Šta bi poručio mladima i starijima koji razmišljaju da postanu glumci?

Ako je gluma ono što vi zaista želite, to onda ne može niko da spreči. Razmišljam o nekoj konkretnoj stvari koju bih mogao da kažem, ali takva zapravo ne postoji. Kao što rekoh, gluma je subjektivna stvar, tako da mislim da je najbitnije u svemu naći sebe i šta je ono što vas ispunjava. Možda bi najbolji savet bio: ne opterećujte se kako vas drugi vide, nego udahnite, izdahnite i radite svoje. Na kraju dana je najvažnije da ste vi ispunjeni i zadovoljni.

Hvala Aleksandru što je podelio tajne svog zanata sa nama. Do sledećeg čitanja.

Milan Stajčić - Autoelektričar

Većina nas vozi automobile, ali malo ko od nas zna kakvi se električni sklopovi u njima nalaze i koja su znanja i veštine potrebne da bi se ti sklopovi remontovali i vozilo činilo bezbednim za vožnju. Kako izgleda posao autoelektričara, otkriće nam Milan Stajčić:

Zdravo Milane, hvala ti što si izdvojio vreme za Tajne Zanata. Da li bi mogao da nam kažeš nešto osnovno o svom poslu, šta je suština tvog zanata?

Zdravo svima. Suština autoelektričarskog zanata je održavanje i popravka svih električnih instalacija i električnih uređaja u svim vrstama motornih vozila.

Kada si počeo da se baviš autoelektrikom i kako je to izgledalo?

Autoelektrikom sam počeo da se bavim još u srednjoj školi. Škola me je upućivala na redovnu praktičnu nastavu u jednu veliku auto-kuću gde sam se prvi put sreo sa tim zanatom. Pošto sam uvek imao interesovanja za polje elktro-tehnike, odmah mi se svideo taj zanat i osećao da je to definitivno moj budući poziv.

Šta je najbitnije kod početka bavljenjem autoelektrikom, i koliku ulogu tu igra predznanje? Kakva su predznanja potrebna za uspešno bavljenje tvojim poslom?

Predznanje, kao i u svim drugim oblastima, igra zaista veliku ulogu. Obzirom da smo u školi izučavali predmete opšte elektro-tehnike, kao i u svim drugim školama elektro struke, to stečeno znanje mi je bilo od presudnog značaja za razumevanje rada kompleksih električnih kola ugrađenih u automobile (kamione, autobuse, traktore, radne mašine, prikolice...). Tokom kasnijeg školovanja smo izučavali konkretnije predmete vezano za elektrifikaciju motornih vozila. Svo to predznanje mi je bilo od odgromnog značaja za dalje usavršavanje i napredovanje. Nakon završetka školovanja intezivno sam nastavio sopstveno usavršavanje, ali sada proširujući svoja znanja novim podoblastima (kompjuterizacije) elektronskih sklopova u vozilima. U vreme kada sam ja završio školovanje kod nas još uvek nije postojao značajan broj vozila sa komjuterskim sistemima upravljanja radom istih. Obzirom da sam se već uveliko bavio hobi-elektronikom nije mi bio problem da i to savladam, ali svakako to nije bio lagan i jednostavan zadatak. Zatim je danas jako bitno imati u svom predznanju i dobro poznavanje mehanike iz razloga što većina računara u današnjim generacijama vozila zapravo kontroliše rad mehaničkih sklopova i njihovih pod sklopova.

Da li je bavljenje tvojom profesijom stresno, i ako da na koji način?

Mala doza stresa uvek može da postoji. To se ogleda u vidu predostrožnosti. Pošto sklopovi i razni sistemi u današnjim automobilima umeju da budu izuzetno komplikovani, poslu se mora pristupiti izuzetno savesno i odgovorno. Nestručnim radom i nepažnjom lako možemo dovesti do ozbiljnih oštećenja elektronskih uređaja, čija popravka ili kupovina drugog može biti veoma skupa. Zatim, tu je odgovornost po pitanju bezbednosti izvedenih radova – zamislimo da ste po preuzimanju svog automobila iz mog servisa krenuli na dalek put i dogodi vam se nekakav peh, daleko od kuće, koji je izazvan mojim nestručnim ili nesavesnim radom – izazivanje takvih vanrednih događaja ne smem sebi da priuštim, ili moram bar da ih svedem na najmanju moguću meru uz obavezno upozorenje da je nešto tako moguće iz određenih razloga. Tada tim vozilom putujete na sopstvenu odgovornost.

Da li misliš da je tvoja profesija perspektivna?

Mislim da je moja profesija poprilično perspektivna i da će biti još perspektivnija. Razlog tome je svakodnevna pojava sve savremenijih (komplikovanijih) tipova vozila koja se daleko više kvare u odnosu na ranije generacije. Još jedan bitan razlog za visoku perspektivnost moje profesije je u tome da je skoro nemoguće dijagnostikovanje i otklanjanje kvarova u kućnoj radinosti, a pogotovo od strane nestručnih i priučenih osoba kako je to nekada bila sasvim uobičajena praksa u našem narodu. Shodno tome smatram da vrhunac perspektivnosti mog zanata tek dolazi masovnijom pojavom automobila na potpuno električni pogon, za šta se moramo pripremati u narednom periodu.

Šta je ono što najviše voliš kod svog posla?

Ono što najviše volim kod svog posla je rad sa elektrikom i elektronikom. To je ono što me posebno ispunjava jer sam oduvek imao nadprosečno interesovanje za tu nauku.

Da li je potrebno da autoelektričar nosi zaštitnu opremu tokom rada?

Za autoelektričara nije potrebno da nosi neku posebnu zaštitnu opremu. Obično radno odelo je sasvim dovoljna zaštita. Ovde moram da napomenem da sam u svojoj dugogodišnjoj praksi često sretao kolege koji nepoštuju ni minimum sopstvene zaštite i bezbednosti na radu. Nošenje papuča i kratkih pantalona pri obavljanju ovog i sličnih poslova značajno povećava rizik od povreda. Takođe bih izdvojio neke opšte mere predostrožnosti i pravila u mom zanatu a po pitanju bezbednosti na radu. Pri obavljanju ovog posla je veoma rizično nositi nakit koji može da izazove kratak spoj dok su vam ruke duboko u žicama. Zatim, ukoliko majstor ima dugu kosu mora je propisno vezati jer postoji opasnost od uvlačenja kose u sklopove koji rotiraju velikom brzinom – kakav bi ishod bio svima nam je jasno. Preširoki i nezakopčani rukavi kao i sama bluza koja mlatara može veoma lako biti uvučena u sklopove koji rotiraju ili velike moćne ventilatore oko kojih nešto radimo. Sa odela nesmeju visiti tregeri iz istih razloga. I sve ono što nam se učini da može izazvati nekakvu nezgodu moramo otkloniti.

Kako izgleda tvoj radni dan?

Moj radni dan se suštinski ne razlikuje od radnih dana u drugim profesijama. Ukratko, rad sa vozilima i rad sa mušterijama. Poenta je provesti što više vremena u radu sa vozilima i što manje vremena u radu sa ljudima.

Da li je tvoja profesija u srbiji cenjena?

Moja profesija u Srbiji jeste cenjena ali ne na zavidnom nivou. Ovde ne želim da istaknem neku posebnost mog zanata u odnosu na druge zanate slične prirode. Mislim da će cenjenost ovog, a i drugih, zanata u budućnosti da raste iz razloga što postoji sve manje interesovanja mladih za ovaj posao tako da je deficitarnost, na tržištu zanatlija uopšte, tek na pomolu.

Da li misliš da u Srbiji može lagodno da se živi od tvoje profesije?

Naravno da od moje profesije u Srbiji može lepo da se živi, inače ne bih se bavio ovim poslom. Ali kao i u svim drugim poslovima sve je relativno i dosta zavisi od toga kako se snađeš.

Da li svaka kola imaju potpuno različitu elektriku ili postoje obrasci koje kada naučiš možeš da ih primeniš u različitim situacijama?

Naravno da postoje obrasci koji se primenjuju na svim vozilima. Ali ipak i tu postoje značajne podele. Prvenstveno zavisi od toga sa kojeg kontinenta potiče vozilo koje popravljamo, pa kom proizvođaču pripada i tako dalje.

Za kraj: Šta bi poručio mladima i starijima koji razmišljaju da postanu autoelektričari?

Trikova i tajni tu nema. Ne bih to sada mogao da svedem na neke trikove sa kartama pa da vam otkrijem neki štos. Sve se temelji na dugogodišnjem i mukotrpnom sticanju znanja i iskustva. Jedino što mogu da poručim potencijalnim razmišljačima o ovom zanatu jeste da perspektiva postoji.

Hvala Milanu na detaljnim odgovorima o tajnama svog zanata. Do sledećeg čitanja.

Miroslav Maslar - Tattoo majstor

Tattoo artist ima ogromnu odgovornost u svakodnevnom poslu. Onaj ko dođe da uradi tetovažu će trajno izmeniti svoj lični opis, pa koncetracija tattoo artist-a mora biti na maksimumu tokom višesatnog rada bez predaha. Šta je pored koncetracije i prihvatanja odgovornosti potrebno za ovu profesiju, otkriće nam Miroslav Maslar:

Zdravo Miroslave, hvala ti što si izdvojio vreme za Tajne Zanata. Da li bi mogao da nam kažeš nešto osnovno o svojoj profesiji, šta je suština tvog zanata?

Zdravo. U suštini, moja profesija je menjanje izgleda kože klijentima, zauvek. Pored toga bih to opisao kao crtanje ili slikanje. Kada kažem zauvek, moguće je delimično ukloniti tetovažu i postoje tehnike koje se koriste da se tetovaža prekrije, ali to nije jednostavan proces.

Kako si počeo da se baviš tetoviranjem, i kako je taj početak izgledao?

Crtao sam ceo život i hteo am da to crtanje nekako primenim. Prva prilika gde sam mogao da se oprobam u primenjenom crtanju je bilo tetoviranje. Naravno, nije krenulo tako lagano, trebale su da prođu godine pre nego što sam postao siguran u sebe kao tattoo artist, i u svoju tehniku. U tetoviranju je tehinka sve.

Kada kažeš "tehnika", šta to tačno znači u svetu tetoviranja?

Uprošćeno, to znači pravilno ubacivanje ink-a u kožu.

Šta je najbitnije na početku bavljenja tvojom profesijom?

Informisanje. Ako niste u prilici da odete kod nekog majstora da gledate kako on to radi, onda predznanje možete da stičete preko interneta. Na YouTube-u možete da nađete razne seminare koji su od velike pomoći.

Da li postoji formalno obrazovanje za tattoo majstora?

Ne, čuo sam da u Rusiji postoji ali kod nas ne. Kod njih je to pri akademiji likovnih umetnosti ubačeno kao smer, ali nisam čuo da ima još negde. Doduše, nisam još pričao ni sa kim ko je tamo studirao.

Kako izgleda proces vežbe, dok se ne dođe do prve tetovaže na čoveku?

Ja to nisam uradio kako treba, kao i većina tattoo majstora ovde. Po pravilu bi trebalo da se stažira u studiju i da se gleda kako to majstor radi, nakon toga da se vežba na veštačkoj koži, pa tek onda pravo tetoviranje na ljudima. U praksi, ljudi koji ja znam su počinjali na veštačkoj koži samo par puta, pa su odmah počeli da tetoviraju drugare i tako sticali praksu. Sa druge strane, moji učenici počinju na pravi način i mogu da priznam da su mnogo brže napredovali nego ja.

Pominješ materijale i opremu za rad. Koliko oprema za tetoviranje utiče na kvalitet rada, i kako?

Mnogo. Majstor koji je tehnički spreman može da radi sa opremom koja nije visokog kvaliteta, i tetovaže mogu da sa tom opemom izgledaju pristojno. Ali ne više od toga. Mislim da je apsurdno raditi sa opremom koja nije profesionalna jer je sve to veoma dostupno ovih dana, za par hiljada eura možete dobiti komplet opremu. Ne treba se okretati kineskim proizvodima.

Da li je tvoj posao stresan, i kakve su prepreke sa kojima se svakodnevno suočavaš?

Kad bih opisao svoj posao nekome ko se ne bavi tetoviranjem, to i ne bi izgledalo posebno stresno, ali zapravo jeste. Mi prodajemo svoja umetnička dela, a prodajemo ih klijentima koji od nas imaju odgromna očekivanja i nikada nisu na našoj strani. Sa klijentima ovde nema kompromisa i moraš im uvek dati i više nego što očekuju, što svakako izaziva solidnu količinu stresa. Pored toga, cena se često dovodi u pitanje, a cena je validacija mog rada i onda često dobijamo poruku da to nije vredno tih para, iako ne moraju da rade to kod nas. Teško je ostati hladne glave.

Da li misliš da je talenat predudan za bavljenje tvojim poslom?

Ja iskreno ne verujem u talenat. Ako imaš volju da učiš nešto i ako si posvećen tome, ako te tema interesuje onda lakše možeš da nauči to od nekoga koga to ne interesuje. Ne može svako da se bavi ovim, jer prvo mora da razume posao, a ako želi da ga razume onda može i da ga nauči.

Da li psihologija igra ulogu u tvom poslu, i na koji način?

Mislim da to odvaja prosečnog majstora od velikog majstora. Ono što je validacija svakog majstora je njegov portfolio, a da bi dobio taj portfolio pun dobrih radova moraš da razumeš ljude. Retko ko dođe sa dobrom slikom koju bi radio, koje su na nivou onoga što bi majstor radio. Ne mogu klijenti da osmisle tetovažu kao masjtori, što je normalno, ali zato dobar majstor mora da zna kako da klijentu približi ono što bi za njega bilo najbolje.

Da li tattoo majstor odbija da radi tetovažu, i ako da u kom slučaju?

Da. Ja sam dosta tetovaža odbio da radim. Mislim, rekao sam da mogu da radim nešto drugo ali odbijam da radim neka mesta za neke motive. Ako sam siguran da motiv na tom mestu neće izgledati kako treba, onda to neću da radim. Međutim, uvek pokušam da ubedim klijenta da promeni mesto ili motiv jer želim da uradim pravu stvar. Klijent često misli da zna bolje od tatto majstora.

Kakvo je po tebi stanje u srbiji što se tiče tetoviranja? Da li je to priznata profesija?

Srbija je na ozbiljnom nivou što se tiče tetoviranjau Evropi. Mislim da smo u regionu najbolji, ili u prva dva mesta. Poznavajući naše velike majstore, i kada pogledam koliko majstora gostuje po regionu i Evropi, mislim da smo dobar prosek u odnosu na to koliko nas ima. Što se tiče toga da li smo cenjeni u Srbiji, mislim da ne baš. Kada bih profesoru sa likovne akademije počeo da pričam čime se bavim rekao bi mi da je to glupost, nalepiš sliku pa je preslikaš. Mislim da nas gledaju malo više kao zanat, ali to gledaju ljudi koji ne znaju tačno o čemu se radi u našem poslu.

Da li u Srbiji može da se živi od tetoviranja?

Može, solidno je plaćen posao. Posao nosi dosta odgovornosti, i ne može baš svako da ga radi kako valja, tako da sve to ima i svoju cenu. Sa druge strane sve zavisi od ponude i potražnje. Za prosečne majstore i one ispod proseka, prilično je teško da se naprave neke ozbiljne pare.

Za kraj: Šta bi poručio mladima i starijima koji žele da postanu tattoo majstori?

Ne postoji trik vezan za tehniku i korišćenje igala itd. To je sve individualno, od čoveka do čoveka. Preporučio bih svima da i van termina razmišljaju o tetoviranju. Gledanje radova drugih majstora je bitno, kao i gledanje kompozicija, to može dati dosta ideja. A kada uradite svoju sliku, okrenite je naopako. Tako ćete videti greške koje inače ne biste mogli da vidite jer ste se previše stopili sa svojim radom. Onda ćete greške ispravljati - i napredovati brže.

Hvala Miroslavu na tajnama svog zanata. Do sledećeg čitanja.

Marko Vidojković - Pisac

Profesija pisca u Srbiji je veoma izazovna, zahteva gomilu strpljenja i posvećenosti. Pisac stvara svetove u koje poziva svoje čitaoce, a kako izgleda svet jednog pisca otkriće nam Marko Vidojković:

Zdravo Marko, hvala ti što si izdvojio vreme za Tajne Zanata. Da li bi mogao da nam kažeš nešto osnovno o svom poslu, šta je suština tvog zanata?

Suština pisanja na početku karijere bila mi je izbacivanje nagomilanih frustracija i negativnih emocija. Danas, posle devet romana i dve zbirke priča, osnovni cilj mi je da napišem bolju knjigu od prethodne.

Kada si počeo da se baviš pisanjem i kako je taj početak izgledao?

Počeo sam u proleće 1998. Bio sam apsolvent na Pravnom fakultetu, ali veoma blizu odluke da od njega odustanem. Okidač je bio incident koji sam imao na parkingu, ispred faksa. Vozio sam stojadina, neki lik je vozio neka druga kola, očešali smo se vozilima, pa smo se potukli pesnicama. Više se ne sećam detalja, ali rezultat te tuče bila je prva priča koju sam napisao. Došao sam kući, dohvatio kevin rokovnik i napisao je hemijskom. Zvala se „Kiša“ i bila je sranje. Nije imala radnju, nije imala stil, totalna katastrofa. Kad mi danas mladi pisci šalju svoje prve radove, u nadi da će dobiti neki savet, setim se te priče, jer ono što mi šalju uglavnom ne valja. Ali, to što si u jednom trenutku pisao nešto što ne valja, može samo biti znak da još nisi našao svoj književni stil.

Šta je najbitnije kod početka bavljenja pisanjem, i koliku ulogu u na početku karijere igra formalno obrazovanje a koliko talenat i vežba?

Najbitnije je biti strog prema sebi i ne odustajati. Posle „Kiše“, u isti rokovnik, napisao sam još nekoliko, podjednako bednih priča. One su makar imale zaplet i rasplet, ali je realizacija bila nikakva. Prošlo je i bombardovanje, u međuvremenu sam definitivno odustao od faksa, a u jesen, 1999, počeli su i tromesečni protesti Saveza za promene. Večeri sam provodio na ulicama, a dane u agoniji. Jednog takvog dana, pronašao sam fasciklu sa radovima, nastalim na časovima daktilografije, u Pravno-birotehničkoj, koju sam završio pet godina ranije. Na daktilografiju ili nisam dolazio, ili bih, umesto beskonačnog prekucavanja basmislenih reči iz udžbenika, zapisivao svoje misli. Ugledao sam duhovite, jasne rečenice, prilično besne i bezobrazne, rezultat puberteta koji me je tada baš radio, panka , koji sam tada baš slušao i Bukovskog, kog sam tada baš čitao. Smejao sam se tim tekstovima, ali, za promenu, ne zato što su bili glupi, već zato što su bili duhoviti. Seo sam za polovni pentijum, koji mi je ćale kupio godinu dana ranije, u znak podrške mojim književnim pokušajima, uključio ga i pokupao da napišem nešto tim stilom, iz 1992. I tako je prošljakalo. U narednih sto dana, napisao sam stotinak priča, i one se danas, doduše prerađene, nalaze u zbirkama „Bog ti pomogo“ i Priče s dijagnozom“. Dakle, formalno obrazovanje je bilo bitno, ne samo zbog toga što je daktilografija takav smor, da me naterala da piskaram nešto svoje, već i zato što mi je dvojka iz daktilografije, ipak dovela do nivoa da kucam sa gotovo svih deset prstiju, dakle imam zavidnu brzinu u odnosu na nkeog ko nije imao daktilografiju. Brzina kucanja je ključna da prsti mogu da pohvataju sve što im mozak, koji se nalazi u stvaralačkom transu, šalje. I mekoća tastature. I Word, da možeš odmah da intervenišeš na tekstu.

Koliko je čitanje različitih stilova i formi bitno za samo pisanje, i na koji način?

Čitanje je samo po sebi bitno, zato što me inspiriše na pisanje. Kada čitam knjigu koja me dobro vozi, osetim neodoljivu potrebu za pisanjem. Tokom čitanja, trčanja, tuširanja, vožnje i pranja sudova mi padaju najbolje ideje na pamet. Što se stilova i formi tiče, to zaista nije bitno, jer kad počnem da pišem, na scenu stupa moj stil. Čarls Bukovski, tačnije prevodi njegovih dela, iz prstiju i glave Flavija Rigonata, bili su ključni za ono najbitnije, a to je saznanje da postoji neko ko piše ono što ti živiš, neko ko piše ono što ti osećaš, neko ko je iz savremenog doba, a ne iz prošlog veka, neko ko vozi kola, pije alkohol, pije batine, neko ko je toliko živ da ti se nađe odmah u glavi, čim otvoriš knjigu koju je napisao. I ne samo to – on nije bio profesor univerziteta, već pijandura, što je posebno ohrabrujuće za svakog ko poželi da se bavi pisanjem.

Da li misliš da je tvoja profesija perspektivna?

Pisanje je umetnost, dakle ono je na terenu nadrealnog. Pisanje je čarolija. Ono je magijska veština, a ne zanat. A jeste, perspektivno je, jer ništa ne može tako da ti aktivira mozak, kao što su to tuđe reči, koje ulaze u čitaoca putem njegovih očiju. Pisci stvaraju svetove u kojima žive junaci njihovih dela, a u goste im dolaze čitaoci njihovih knjiga. Pisanje dobrih knjiga izaziva kompleks Boga, što često dovodi do autodestrukcije. Neverovatan obim knjige „Pisac i samoubistvo“ najbolje govori o stavu pisaca prema životu, smrti i njegovoj profesiji.

Šta je ono što najviše voliš kod svog posla?

Zavisi iz kog životnog doba posmatram. Na samom početku, najbitnije je bilo saznanje da se ono što sam napisao nekome sviđa. Te prve pohvalne kritike zvučale su gotovo neverovatno. Međutim, tada sam bio uveren da je ono što sam napisao super, pa bih onoga kome se to ne svidi deklarisao kao kretena, što je bilo frustrirajuće, jer su se u toj kategoriji našli i neki meni dragi ljudi. U međuvremenu sam naučio da nisu svi ljudi isti, da nije sve što sam napisao super, te da se može lako desiti da i neki meni dragi ljudi ne vole da čitaju moje knjige. Danas, najviše volim onaj osećaj pre samog početka pisanja romana, a podjednako lep osećaj je i kad završim prvu ruku knjige.

Kako izgleda tvoj radni dan?

Ustajem oko sedam, istrčim pet kilometara, počnem da pišem. Napravim pauzu za pranje sudova, pa nastavim da pišem. I završim sa pisanjem do četiri, ili pet, posle podne. Naravno, kada imam drugih obaveza, a neprekidno ih imam, pišem kad stignem, ali nikada iza pet posle podne. Kada prepravljam tekst, onda to umem da radim i do kasno uveče.

Da li je pisanje stresno, i ako da na koji način?

Život u Srbiji je stresan, pa je i pisanje postalo stresno, a nekada je bilo uglavnom zabavno. Teško je voditi borbu za opstanak i istovremeno pisati svoju jedanaestu ili dvanaestu knjigu. Inače, sam po sebi, osećaj stvaranja umetničkog dela je zapravo jako lekovit, bez obzira na to što tokom stvaranja knjige u nekim trenucima deluje kao da je pisac na ivici samoubistva.

Sa kim najviše sarađuje jedan pisac?

Odmah nakon pisanja knjige, značajno je da pisac kraj sebe ima jedan učen par očiju, koji će da koriguje ono što u knjizi ne valja. To je urednik. Nikada, naročito kada je reč o pisanju romana, pisac ne može sam da sagleda šta sve tu još može bolje. Zato je dobar urednik zlata vredan. Pisci imaju izuzetno prisan odnos i sa lektorima. Lektori prepravljaju reči i rečenice, tako da budu u skladu s pravopisom i samim tim, živčani pisci će često sa njima da se nadmurduju, da brane svoje novoizmišljene reči, svoje nakaradno sklepane rečenice, koje moraju da budu baš takve, a lektori će gledati da iz teksta izvuku maksimum. Neki put, kada pisac obraća previše pažnje na radnju, stil trpi, a lektor to može sjajno da „iservisira“. Ipak, ključna podrška dolazi od ukućana. Nisam siguran koliko je zabavno biti, na primer, u braku s piscem, koji se, pišući svoj roman, neprekidno pretvara u svoje junake, u pola noći pali mobilni u koji upisuje nove ideje, ne ume da komunicira posle pisanja i povrh svega, uporno naglas čita tek napisane delove knjige, očekujući neprekidne ovacije.

Da li misliš da u Srbiji može da se živi od bavljenja pisanjem?

Kad se zna da je cena knjige u proseku šest evra, a da pisac u proseku dobija deset odsto od maloprodajne cene jedne kupljene knjige, pa kad to pomnožite sa tiražom od hiljadu primeraka, koji retko koji pisac dostigne, zaključićete da se domaći pisci koji mogu da žive isključivo od pisanja mogu nabrojati na prste dve šake, a ako su im prohtevi veći od prohteva socijalnih slučajeva, onda pisac definitivno mora da se bavi još nečim, ili da bude nekom na grbači.

Hvala Marku na odgovorima na pitanja za Tajne Zanata. Do sledećeg čitanja.

Foto: Vladimir Pavlović

Elizabeta Petrović - Frizer za pse

Trendovi utiču na potrebe tržišta i stvaraju nova zanimanja. Posao frizera za pse je relativno novo zanimanje u Srbiji, a već je doživelo svoju ekspanziju. Kako je to biti majstor svog zanata kada je ulepšavanje pasa u pitanju otkriće nam Elizabeta Petrović:

Zdravo Elizabeta, hvala ti što si izdvojila vreme za Tajne Zanata. Da li bi mogla da nam kažeš nešto osnovno o svom poslu, šta je suština tvog zanata?

Biti frizer za pse ili "Groomer" je za mene najlepši posao na svetu. Radim sa kucama i samo delimično sa ljudima. Moj posao podrazumeva kupanje, češljanje, feniranje, trimovanje, šišanje, sečenje noktiju, negovanje dlake i ušiju pasa. Frizer za pse se brine o nezi pasa u skladu sa rasom i propisanim standardima za šišanje pasa. U mom poslu takođe postoji praćenje trendova, pa se tako psima može farbati dlaka i lakirati nokti, ali uvek treba ostati dosledan pravoj svsi svog posla.

Kako se stiče potrebno znanje i veštine za tvoj posao?

Postoje saloni ili kako se još nazivaju i akademijama koje imaju kurseve na kojima se stiče potrebno znanje za ovaj posao. U Srbiji ne postoji validna diploma sa kojom se možeš prijaviti u Nacionalnoj službi za zapošljavanje sa tim zanimanjem. Praksa i upornost su najvažniji u ovom poslu, pored toga moraš da uspostaviš dobar odnos sa psima i da vibriraš na njihovoj niskoj frekvenciji. Obično se misli da je za ovaj posao dovoljno neko frizersko iskustvo, ali to je potpuno pogrešno. Jedina zajednička stvar je sposobnost držanja makaza i rad prstima, a sve ostalo je drugačije. Napraviću poređenja: kod šišanja ljudi mašinicom šiša se u kratkim potezima a kod pasa u dugim potezima, makaze za šišanje ljudi su sa kratkim sečivom od 5 cm a za pse se koriste makaze sa dugim sečivom do 15cm. Zatim, koriste se makaze sa krilima za levu i desnu stranu, sa nazubljenim sečivom za određene vrste dlake pasa. Češljevi kao i drugi alat je posebno namenjen za pse i način koriščenja se razlikuje od sličnih alata koji se koriste za ljude.

Kako si odlučila da se baviš ovim poslom?

Slučajno. Imali smo Bišona koji je bio lep primerak svoje rase i vodili smo ga u salon na šišanje kako bi bio spreman za izložbe. Suprug i ja odemo na izložbu i sudija ima primedbu da je frizura loša a pas dobar. I tako smo promenili par prizera dok nismo našli pravog. Naš novi frizer je video da ja imam dara i da volim da radim sa psima, pa mi je predložio da pohađem kurs kod njega kako bi naučila da održavam svoje pse. I tako sam skoro tri godine održavala samo naše pse, a onda su mi prijatelji predložili da se upustim u avanturu otvaranja svog salona. Zahvalna sam im na takvoj podršci.

Kako izgleda tvoj radni dan u salonu?

U principu ritam je skoro isti, ali opet svaki psić je različit i po rasi i po temperamentu, pa nama je tako i svaki radni dan drugaćiji. Svoj radni dan uvek započinjemo kafom u salonu jer svaki radni dan treba započeti sa dobrim raspoloženjem i uživanjem. Salon se svakoga dana po nekoliko puta steriliše i obavezno na kraju radnog dana, da bi nas ujutru sačekao sređen i čist prostor za rad. Ako se desi da nam dođe pas sa buvama na primer, onda se zatvara lokal i ne prima se ni jedan drugi pas najmanje pola sata. Pas se tretira protiv buva, salon se detaljno steriliše i sređuje se taj pas. Strogo vodimo računa da se ni jedan drugi pas ne zarazi. Takođe, sva sečiva se sterilišu posle svakog psa u sredstvu za sterilizaciju i površina za šišanje pasa. Tako se za svakog psa ciklus kupanja, eventualnog tretiranja protiv buva, šišanja i feniranja ponavlja.

Šta sve mora da poseduje jedan salon za pse?

Pre svega potreban je odgovarajući prostor, mašinice za šišanje, raličite vrste sečiva, različite vrste makaza, različite vrste češnjeva, sterilizator za opremu i sredstva za sterilizaciju, kozmetiku isključivo namenjenu za pse, sto za šišanje pasa, kadu za kupanje pasa, fen za feniranje, trake za fiksiranje pasa na stolu za šišanje.

Da li je lakše saradjivati sa ljudima ili psima?

Definitivno rad sa ljudima i psima ne može da se poredi. Sa psima je uvek lakše raditi.

Da li ima pasa koji ne slušaju i kako je raditi sa njima?

Ima mnogo pasa koji ne slušaju, ali moraš da znaš psihologiju pasa da bi mogao da radiš sa njima. Ja dozvoljavam da vlasnici pasa ostaju u salonu za vreme tretmana jer se kod nas psi ne tuku, što je inače čest slučaj u salonima za pse. Psi su inače nemirniji i manje poslušni kada su im vlasnici prisutni, jer se osečaju slobodnije da se ponašaju kao kod kuće. To nama s jedne strane otežava rad, ali ja polazim od sebe da sam i ja volela da budem prisutna kada se šišao moj pas. Ima i dosta pasa koji su u salonu poslušniji nego kod kuće, a to je upravo zbog sposobnosti da se izgradi odnos pun poverenja sa psom. Ima pasa koji imaju problem sa indentitetom, oni jednostavno ne znaju šta su, da li su plišane igračke ili psi. Ima pasa koji su plašljivi i zato od kada sam otvorila salon praktikujem da poklanjam tretmane. Jednom mesečno od trećeg do šestog meseca života svako ima pravo da dođe na tretman kupanja psa besplatno. U tom periodu psi najbolje uče i svog frizera će prihvatiti za ceo život kao da je to najnormalnija stvar na svetu. Verovatno da neki od njih neće voleti da se feniraju ili češljaju, ali će to prihvatiti. Prilikom prvog susreta sa mašinicom psi su preplašeni, ali ne smem da im dozvolim da ih strah prevlada i kada shvate da ih to ništa ne boli onda se opuste i budu mirni i poslušni.

Koliko je vremena potrebno da bi se jedan pas doterao do željenog izgleda?

Nekad je potrebo malo, a nekad izuzetno mnogo vremena da se pas dotera. Ako vlasnik psa ne hrani svog ljubimca kako treba, ta dlaka pored svih mogućih tretmana neće nikada biti onakava kakva treba da bude. Gereralno posle tri tretmana dlaka se potpuno regeneriše, ako nas vlasnik posluša i primeni naše savete. Vreme za sređivanje psa je u principu individualno i zavisi od rase i da li je pas higijenski zapušten ili negovan. U svakom slučaju, potrebno je puno stpljenja i posvećenosti da bi pas iz salona izašao u top formi.

Šta su prednosti, a šta mane tvog posla?

Mislim da je najveća mana što dozvoljavamo ljudima da prisustvuju tretmanima iz razloga što su neuki za pse. Ti psići kao što sam već rekla imaju problem sa indentitetom, jednostavno ne znaju ko su, da li pas, mačka, dete ili nešto drugo. Kada ja radim sa takvim psom, ja znam šta ču sa njim i kako ću da uspostavim odnos, ali mnogo mi je veći problem šta ću sa gazdom. Po ponašanju psa znamo i kakav je vlasnik, kako živi i kakvi su odnosi među ukućanima. Još jedna od mana je kada vlasnik zanemari psa u higijenskom smislu i redovno dovodi psa sa ućebanom dlakom do kože. To je neverovatan nemar i mučenje psa.

Da li je prisutan stres u tvom poslu?

Stres je prisutan kada mora da se balansira između psa i vlasnika koji je doveo da taj pas ima problem. Na svu sreću takvi slučajevi nisu tako česti.

Kako u budućnosti vidiš svoj posao?

Kada su ovakvi poslovi u pitanju ljudi obično maštaju o velikim salonima, proširenjima i slično. Ja sebe u budućnosti vidim sa svojim suprugom, u ovom istom salonu sa popunjenim terminima i savremenom opremom.

Može li se u Srbiji živeti od tvog posla?

Može, naravno. Podrazumeva se da se vredno i kvalitetno radi.

Za kraj, šta bi poručila svima onima koji bi želeli da se bave tvojim poslom?

Najlakše je naučiti zanat, ali za početak treba biti iskren prema sebi i otići kod nekog isto tako iskrenog i proveriti da li imaš taj osećaj da se razumeš sa psima. Za ovaj posao glavni motiv ne treba da bude novac, jer ako nešto ne radiš iskreno i sa puno ljubavi neće biti ni novca na koji si računao.

Hvala Elizabeti što je sa nama podelila tajne svog zanata. Do sledećeg čitanja.

Marko Brzak - Kuvar

Kuvar je jedna od najpopularnijih profesija na planeti. Zahteva kreativnost, spremnost na učenje svakog dana, i spremnost na timski rad - biti kuvar ne znači samo pratiti recept i mešati sastojke pred sobom. Koje se još tajne kriju u kuvarskom zanatu otkriće nam Marko Brzak, jedan od najboljih u svom poslu:

Zdravo Marko, hvala ti što si izdvojio vreme za tajne zanata. Da li bi mogao da nam kažeš nešto osnovno o svom poslu, šta je suština tvog zanata?

Moj posao je šef kuhinje u jednom domaćem restoranu. Ukratko, posao se zasniva na kontroli celog sistema kuhinje - organizacije posla, nabavke, smena zaposlenih kao i priprema svih jela u našem jelovniku. Posao kojim se ja bavim traži veliku posvećenost i postavljanje ostatka života u drugi plan sto i nije tako lako. Naravno, to nije uvek slučaj ali se dešava.

Kada si počeo da se baviš kuvanjem i kako je taj početak izgledao?

Prva ljubav prema ovom poslu kod mene se javila u periodu života kada sam i trebao da izaberem kojim poslom ću se baviti, tačnije po završetku osnovne škole i odabiru srednje. Na samom početku je to bila posvećenost školi, tj više teoriskom delu mog posla, mada sam se trudio da što je više moguće slobodno vreme posvetim i praksi i izučavanju tog dela. Po završetku školovanja počeo sam da radim, promenio nekoliko restorana u kojima se nisam dugo zadržavao tragajući za mene idealnim mestom za rad. Posle nekoliko godina zaposlio sam se u restoranu gde sam šef kuhinje već 4 godine.

Šta je najbitnije kod početka bavljenja kuvanjem, i koliku ulogu u na početku karijere igra formalno obrazovanje a koliko praksa i talenat?

Kao i kod većine poslova najbitnija je posvećenost kao i ljubav prema poslu. Formalno obrazovanje je dosta bitno u poslu kojim se bavim, pogotovo kod potrage za prvim poslom gde nemamo nikakvo radno iskustvo. Tu je jako važna dobra preporuka škole. Po meni, već posle nekoliko godina rada mnogo je bitna praksa koju kuvar stiče radom gde do izražaja dolazi njegova snalažljivost u datim trenutcima, jer mnoge situacije zahtevaju veliku kreativnost koja se po malo i kosi sa školskim knjigama. Dakle, bitna su oba elementa i teško idu jedan bez drugog, ali ja bih ipak malu prednost dao praksi.

Šta je ono što najviše voliš kod svog posla?

Ono što me najviše privlači u poslu kojim se bavim je to što nikada nije jednoličan, ni jedan dan nije isti i svaki gost je drugačiji i sa drugim željama. Samo u osnovi se svaki dan dešavaju na prvi pogled iste stvari, koje su u suštini jako različite i zanimljive na svoj način.

Da li misliš da je srbija u toku sa ostatkom sveta što se tiče kulinarstva?

Srbija u svojoj ponudi ima veoma zanimljivu gastronomsku ponudu, verovatno iz razloga jer na njenoj teritoriji živi mnogo nacija. Mi imamo dobru podlogu za razvoj te grane turizma što potvrđuje činjenica da su naši kuvari jako cenjeni po celom svetu. Po određenim kriterijumima smo sigurno u koraku sa svetom, ali sa druge strane potrebno je dosta poraditi na promociji naše ponude - gde dosta zaostajemo. Svakako lepu sliku naseg ugostiteljstva dosta kvari i činjenica da se u ovaj posao upuštaju ljudi koji smatraju da je jako lako baviti se ovim poslom pa otvaraju restorane, pa njihovim lošim vođenjem kvare ukupnu sliku uspešnih restorana.

Kako izgleda tvoj radni dan?

Moj radni dan u zavisnosti od količine posla počinje izmađu 11:00 i 13:00. Po dolasku na posao pogledam koliko rezervacija imamo taj dan i upućujem se u menije u slučaju da imamo posetu grupa. Zatim odlazim u kuhinju da proverim da li je potrebno još nešto pripremiti pre dolaska prvih gostiju. Vrlo brzo počinju i prve porudžbine gde se posvećujem pripremi jela. U pauzama se sa kolegama dogovaram oko organizacije posla za naredne dane. Kada se radni dan približava kraju, u odnosu na stanje u kuhinji pravim trebovanje za sledeći radni dan. U svemu tome dan prođe vrlo brzo, tako da oko 23:00 prekontrolišem da li je sve uredu i zatvaram kuhinju.

Deluje kao mnogo poslova u isto vreme. Da li je kuvanje stresno, i ako da na koji način?

Posao kuvara je poprilično stresan i naporan jer traži jako veliku posvećenost. Od čoveka iziskuje u isto vreme veliki fizički i psihički napor, pogotovo u velikom obimu posla koji postoji u restoranu u kom ja radim. Vrlo je zahtevno u isto vreme ispratiti pripremanje velikog broja jela i komunicirati sa 9-10 konobara koji smatraju da je njihova porudžbina najvažnija. U svemu tome dolazi do varnica među kolegama, i iz tog razloga vrlo je stresno baviti se ovim poslom.

Kad smo kod odnosa, sa kojim preprekama se najčešće susreće jedan kuvar?

Prepreke na koje kuvar nailazi u svom poslu su najčešce neslaganje sa vlasnicima lokala kod kojih rade, i ostatkom kolektiva - jako je bitno pronaći lokal za rad u kom će se u potpunosti uklopiti kako bi mogao opušten da se posveti poslu. Mislim da samo tako može da se da svoj maksimum u radu. Takođe, bitan problem je i nabavka kvalitetnih namernica za rad, dosta je teško pronaći odgovorne dobavljače koji uvek isporučuju robu vrhunskog kvaliteta. Dobra roba je jedna od najbitnijih stvari kako bi svako pripremljeno jelo na kraju zadovoljilo svakog gosta.

Da li kuvari imaju vremena da spreme neko dobro jelo za sebe, ili im nije do toga zbog tolikog bavljenja kuvanjem na poslu?

Kao što sam već spomenuo - kada ste u potpunosti posvećeni svom poslu malo vremena preostane za uživanje, tako da bar u mom slučaju obično za sebe spremam kada se posvetim smišljanju nekog novog jela, koje moram da probam više puta kako bih ga doveo do željenog ukusa.

Koliko je timski rad bitan u tvom poslu i na koji način?

Timski rad je jako bitan jer porudžbine obično iziskuju blisku saradnju sa kolegama na poslu kako bi različita jela bila spremna u isto vreme. Bitno je i veliko razumevanje na poslu među kolegama, kako bi jedni drugima izlazili u susret i pomagali u različitim situacijama. Ako to izostane jedna kuhinja teško može da funkcioniše.

Šta je glavni cilj kuvara?

Verujem da je cilj svakog kuvara da kroz svoj posao postane neko zbog kog gosti dolaze u restoran u kom radi, a svakako da i posle određenog vremena i sticanja bogatog iskustva otvori i svoj restoran u kom će primeniti svoje bogato iskustvo i uspešno poslovati.

Da li je tvoje profesija u srbiji cenjena?

Kao i većina odgovora, i ovaj se zasniva na tome gde radite. U nekim lokalima ćete biti manje, a u nekim više cenjeni, mada u globalu mislim da kuvari još nisu dovoljno cenjeni. To potvrđuje činjenica da vrlo često napuštaju Srbiju i radno mesto traže u drugim zemljama.

Da li misliš da u Srbiji može da se živi od bavljenja tvojom profesijom?

Svakako da može, pored toga što kuvari po mom mišljenju u većini slučajeva nisu dovoljno plaćeni za posao kojim se bave, to je jedna od perspektivnijih profesija od koje može sasvim pristojno da se živi u Srbiji.

Da li kuvari znaju svaki recept koji spremaju napamet, ili imaš bazu recepata koju čuvaš i prema kojoj spremaš?

Ja sva jela spremam napamet i to je dosta bitno jer bi listanje neke sveske oduzimalo dosta vremena, a i kada neko jelo spremite više puta to vam jednostavno ostaje kao nešto što se teško zaboravlja. Tako da za pisanjem svega i nema potrebe.

Da li kuvar mora da ima smisla za umetnost slaganja ukusa, ili je dovoljan dobar recept koji će da se prati?

Svakako je jako bitno poznavanje slaganja ukusa i toga koja namirnica se slaže sa kojom u jelu, kako bismo znali kojim začinom i namirnicom možemo značajno poboljšati ukus jelu koje spremamo. Teško možemo doći do idealnog jela samo pažljivim čitanjem recepta.

Da li izmišljaš svoja jela i da li to preporučuješ kuvarima?

Svakako da radim na izradi svojih jela - tu do izražaja i dolazi najveće umeće svakog kuvara. Teško ćete naći kuvara koji će tek tako deliti svoje recepte, jer je to bogatstvo svakog koje čuva za sebe. Zbog svojih recepata će vas drugi poželeti u svom restoranu, i na taj način ćete biti cenjeniji u poslu.

Da li imaš uzora u svom poslu, ko je to i zbog čega?

Ovo je pitanje sa kojim se često susrećem. Iskreno nemam uzora, jer po mom mišljenju ako želite da budete najbolji u svom poslu i ne bi trebali da ga imate.

Za kraj: šta bi poručio mladima i starijima koji razmišljaju da postanu kuvari?

Moja poruka svima je da ne počinju da se bave ovim poslom ako ne osećaju ljubav prema kuvanju, jer ako to izostane nikada neće postići nešto. Porebno je da budu spremni na velika odricanja tokom života, jer je to posao koji nema fiksno radno vreme i ponekad oduzima ceo dan koji mu je potrebno posvetiti.

Hvala Marku na iscrpnim odgovorima na pitanja o poslu kuvara. Do sledećeg čitanja

Dimitrije Vojnov - Filmski kritičar

Filmska kritika i popularizacija filma je posao koji zahteva mnogo sati provedenih gledajući filmove, ali i dosta čitanja i učenja kako da artikulišemo utiske o samom filmu. Šta je pored toga potrebno da bi se bavili filmskom kritikom i kako izgleda posao jednog kritičara, približiće nam dramaturg, scenarista i filmski kritičar - Dimitrije Vojnov:

Zdravo Dimitrije, hvala ti što si izdvojio vreme za Tajne Zanata. Da li bi mogao da nam kažeš nešto osnovno o svom poslu, šta je suština tvog zanata?

Ja sam diplomirani dramaturg i to je posao kojim se bavim. Prevashodno se bavim pisanjem scenarija za film i televiziju. Do 2006. godine sam se bavio i filmskom kritikom nekih osam godina, a danas od tog posla zadržavam ulogu popularizatora filma. Iz filmske kritike u klasičnom smislu praćenja repertoara sam se povukao pre jedanaest godina ali tada mi je cilj bio da popularizujem film i kroz jasno uspostavljen estetski kriterijum afirmišem ono što je vredno i pomognem da se zapaze problemi kako se ne bi ponavljali u sledećim filmovima. Filmska kritika ima vrlo značajnu ulogu u jednoj kinematografiji i predstavlja njen integralni deo, kao uostalom i produkcija i distribucija i prikazivanje i služi da se opiše filmsko ostvarenje i vrednuju njegovi dometi, naravno u skladu sa kriterijumima kritičara i njegovim interesovanjima. Za scenu je bitno da ima više kritičara jer su vrlo retki oni koji mogu svojim interesovanjem da obuhvate sve vrste filmova i budu podjednako zainteresovani za sve forme.

Kada si počeo da se baviš filmskom kritikom i kako je to izgledalo?

Počeo sam da pišem filmsku kritiku kada sam imao šesnaest godina tako što sam se prijavio na konkurs tada vrlo prestižnog magazina XZ koji sam čitao zaista u velikom zanosu. Bila mi je velika čast što sam uspeo da izborim priliku da pišem u tom magazinu. Imao sam sreće da sam ubrzo dobio neke jako zanimljive filmove kao početnik i dobio priliku da se dokažem. To je bio period kada još uvek nisam imao internet i morao sam na drugi način da sakupljam informacije. Bilo je sve to jedan vrlo lep izazov i zahvalan sam na prilici koja mi je pružena na tom konkursu.

Koje bi formalno obrazovanje bilo potrebno da bi se stekle sve veštine potrebne za filmsku kritiku?

Ne postoji neko formalno obrazovanje koje je neophodno za filmski kritiku. Naš verovatno najveći kritičar Bogdan Tirnanić nije imao nikakvo akademsko zvanje a bio je izvanedan kritičar koji je jako dobro razumeo film, i na kraju je njegovo delo zaista zadužilo ne samo nas kao kritičare već je ostavio i bitan autorski doprinos u našem filmu. Dakle, formalno obrazovanje nije presudno, ali svakako mislim da bi ljudi koji studiraju film ili književnost pa i filozofiju, mogli biti predisponirani za ovu profesiju. Ključna stvar je da neko ko se bavi filmskom kritikom pre svega voli film, da ima radoznalost, da prati dešavanja u svetu filma ali i rad svojih kolega kritičara i da usput stiče znanja koja su vezana za samu realizaciju filma radi boljeg razumevanja okolnosti nastanka filma. Vremenom se naravno kritičari profilišu jer uspostavljaju svoj kriterijum, grade stil itd.

Šta je najbitnije kod početka bavljenja filmskom kritikom?

Najbitnije je naučiti kako da artikulišete svoj utisak o filmu a to se najbolje radi tako što se čitaju kritike iskusnijih kolega i naravno tako što se vežba kroz pisanje. Danas barem nije teško izbaciti filmske kritike u javnost putem blogova, i u principu ja sam učio da pišem o filmu tako što sam od svoje dvanaeste godine vodio dnevnik pogledanih filmova u kome sam ih opisivao i ocenjivao. To radim i dan-danas. Dakle, ja bih danas u 21. veku kao prvi savet mladom kritičaru dao da započne sa vođenjem dnevnika pogledanih filmova u formi bloga i da na njemu onda polako oblikuje svoj rukopis.

Koliko je bitno da poznaješ teoriju glume ili režije da bi se bavio filmskom kritikom?

Svakako je zgodno ukoliko je kritičar elementarno upoznat sa načinom kako se snima film. Naravno, ponekad ljudi koji su studenti filma umeju da budu opterećeni vlastitim umetničkim vizijama i da zameraju tuđem filmu što nije onakav kako bi ga oni snimili, ali opet, to je sve potpuno normalna “dečja bolest” kod kritičara tog profila. U današnje vreme teško mi je da zamislim da postoje ljudi koji misle da “mali ljudi žive u televizoru” pa mi je isto tako teško da zamislim ljude koji ne znaju barem na elementarnom nivou kako nastaje film. Naravno, ima i onih koji precenjuju svoje poznavanje načina kako se pravi film ali to je već druga priča. Uostalom, filmska kritika pre svega treba da se bavim onim što je prikazano, i najvažnije je da kritičar prepozna najbolji način kako da priđe onome što je viđeno.

Da li je bavljenje filmskom kritikom stresno, i ako da na koji način?

Svaki posao nosi svoje stresove. Najveži stres vezan za filmsku kritiku proističe iz susreta sa onima koji su direktno zainteresovani za to šta ste napisali o njihovom filmu, bilo da su autori ili distributeri. Drugih stresova nema, odnosno vezani su za neke tipične profesionalne okolnosti rada u medijima.

Da li misliš da je tvoja profesija perspektivna?

Smatram da moja bivša profesija kod nas trenutno nema baš najpovoljniji status jer velike medijske kuće izuzev RTSa i Politike zapravo nemaju filmske kritičare i samim tim se kritika pretvorila u posao koji se radi usput i za mali novac od kog je nemoguće živeti. Internet nudi dosta prostora da se ljudi iskažu kao kritičari, ne samo kroz pisanu reč već i na YouTubeu, ali mislim da mora da se radi na više mesta kako bi to danas nekome u Srbiji bila jedina profesija. Mislim da danas samo kritičari Politike i RTSa zapravo mogu da žive od tog posla…

Da li je potrebno da jedan film pogledaš nekoliko puta pre nego što napišeš kritiku, ili je jedanput dovoljno?

Sve zavisi od filma.

Šta je ono što najviše voliš kod svog posla?

Meni je gledanje filmova najomiljenija aktivnost tako da je to i osnovni razlog zašto se bavim filmom u bilo kom svojstvu. Danas kad sam autor najviše volim što mi je deo posla da gledam filmove a kad sam bio kritičar, isti je bio motiv.

Kakva je po tvom mišljenju filmska scena u srbiji?

Ovo je dosta složeno i višeslojno pitanje ali optimista sam.

Koji je najbolji način za analiziranje jednog filma?

Najvažnije je utvrditi šta su bile ambicije autora i proceniti u kojoj meri je film uspeo da ih ispuni. Ukoliko kritičar ne shvata koji su kapaciteti filma koji gleda i ne uspe da prepozna šta su bile mogućnosti tog projekta, onda kritika neće biti dobra.

Da li misliš da u Srbiji može da se živi od bavljenja filmskom kritikom?

Jedino ako si zaposlen u državnom mediju koji nije izbacio iz svoje sistematizacije radno mesto filmskog kritičara ili ako radiš za nekoliko privatnih medija. Vrlo teško.

Šta bi poručio mladima i starijima koji razmišljaju da postanu filmski kritičari?

Poručio bih da je to najbolji posao za one koji toliko vole da gledaju filmove da su spremni da svoj život posvete tome.

Hvala Dimitriju na korisnim odgovorima o tajnama svog zanata. Do sledećeg čitanja.

Dejan Petrović - Odgajivač pasa

Biti odgajivač pasa je posao koji pored ljubavi prema životinjama zahteva još mnogo znanja i veština. U Srbiji postoji nekoliko hiljada odgajivačnica pasa gotovo svih rasa, ali ima i onih koji se bave tim poslom iz hobija. Razlika je ogromna. Kako je to biti profesionalni odgajivač pasa sa višegodišnjim iskustvom, otkriće nam Dejan Petrović:

Zdravo Dejane, hvala ti što si izdvojio vreme za Tajne Zanata. Da li bi mogao da nam kažeš nešto osnovno o svom poslu, i šta je suština tvog zanata?

Biti odgajivač pasa pre svega podrazumeva veliku ljubav prema životinjama, a posebno psima. Posao odgajivača pasa u osnovi podrazumeva veliku posvećenost samom poslu i psima, u smislu obezbeđivanja odgovarajućih uslova, dobre ishrane, nege, vaspitanja, parenja, brige o štencima, izložbama, odricanja i konstantnog učenja.

Da li potrebna samo ljubav prema životinjama da bi bio odgajivač pasa ili tvoje zanimanje podražumeva i druge veštine?

Ljubav je samo pokretač da bi se neko bavio ovim poslom. Dok si na nivou da samo voliš životinje u stvari nisi ni svestani u šta želiš da se upustiš. Odgajati pse je izuzetno odgovoran posao na više nivoa i zahteva pored tehničkih mogućnosti i druge veštine. Na prvom mestu je velika posvećenost i odricanje, spremnost da se usvoje nova znanja, da voliš da radiš, jer oko pasa ima dosta posla koji podrazumeva i fizički napor. Ovaj posao zahteva i dosta putovanja kako po Srbiji tako i po svetu na izložbe pasa. U suštini, može definisati kao red, rad i disciplina, svaki dan po ceo dan sa puno uzajamne ljubavi.

Šta je sve potrebno da bi se osnovala registrovana odgajivačnica pasa?

Pre svega, potrebno je da imaš tri psa u svom vlasništvu, i to dve ženke i jednog mužjaka. Podrazumeva se da su to rasni psi sa dobrim rodovnikom. Odgajivačnica se registruje u FCI (Internacionalnoj kinološkoj federaciji) u Belgiji. Potrebno je odabrati autentično ime tako da ne dođe do dupliranja imena. Registrovanjem odgajivačnice dobija se jedinstveni registarski broj. U Srbiji trenutno ima oko 3.000 registrovanih odgajivačnica, i za svaku odgajivačnicu Kinološki savez Srbije izdaje rodovnike pasa i proverava svu dokumentaciju.

Kako si sticao potrebna znanja i veštine za svoj posao? Da li je potrebno neko formalno obrazovanje za tvoj posao?

Ne postoji formalno obrazovanje za odgajivača pasa. Kao i u svakom poslu svaki početak je težak. Obrazovanja nikada dosta. Literature ima dosta i dostupna je na svim jezicima. Uvek je potrebno da se uči i mora stalno da se uči. Literature je značajna jer izuzetno pomaže da se lakše prođe kroz neke situacije, ali definitvno se najbolje uči na sopstevenim greškama. Vremenom kroz rad se usvajaju nova znanja i veštine, i tako se napreduje u ovom poslu.

Kako izgleda tvoj radni dan u odgajivačnici?

Svaki dan ima neke ustaljene obrasce po kojima funkcionišemo. Ujutru se puštaju psi, istrčavaju, hrane se, radi se sa njima i čisti se za njima. Po podne psi imaju nekoliko sati odmora, što nama ostavlja par sati da obavimo druge obaveze. Uveče se sve ponavlja kao i ujutru, samo što se uveče pripremaju glavni obroci za odrasle pse jer oni jedu samo jednom dnevno. Uvek imamo pse koji jedu i više puta na dan, a to zavisi od uzrasta psa.

Kako si se odlučio da odgajaš Samojede?

Sve je počelo spontano, deca su poželela kućnog ljubimca i pokazala su nam dve rase pasa koje im se sviđaju. Birali smo između Bigla i Samojeda, ali smo se na naziv Samojeda smejali u smislu da li je to pas koji samo jede. 🙂 Istovremeno samo se oduševili kako Samojed u stvari izgleda. Naravno, u početku nismo bili previše upoznati sa odgajanjem pasa i počeli smo da istražujemo. Privuklo nas je što su Samojedi stara autohtona rasa pasa, i izuzetno druželjubiva. Do sada nije zabeleženo da je Samojed ugrizao čoveka. Nekada su se koristili u igloima za čuvanje beba, spavali su sa ljudima i grejali se međusobno u Sibiru, koriste se i danas da vuču sanki. Samojedi su snažni psi, izuzetno pitome naravi koji umeju da se smeju.

Kako izgleda proces odabira pasa koji će dati kvalitetno leglo? Da li uvek dobiješ leglo onog kvaliteta koji si očekivao na osnovu odabira roditelja?

Mi se uvek maksimalno trudimo da uparimo dva psa koja pre svega imaju dobre rodovnike, koji su zdravi, istog tipa i gotovo identičnih osobenosti. To sve radimo da bi dobili kvalitetno leglo i da bi održali rasne odlike, ali svako parenje je lutrija. Prilikom svakog parenja uparuju se dva DNK i normalno dobija se novi DNK koji uvek može da odstupi od onoga što očekujemo. Zavisi koji pas ima jače gene, pa tako nekada štenci budu preslikana majka ili otac, a nekada su kombinacija oba roditelja. Uvek se prate kombinacije pasa, da bi se u budućnosti dobijali zdravi psi sa očuvanim karakteristikama. Mi kao odgajivači imamo tu moralnu obavezu da psa koji je odstupio od karakteriska rase ne uvodimo sa rodovnikom kao pravog predstavnika svoje rase. Svaki pas koji odstupa od standarda može biti odličan kućni ljubimac, ali ne i pas za izložbe i parenje. Važno je držati se propisanih standarda i težiti očuvanju rase. Što se tiče Samojeda postoji šest tipova i najrasprostranjeniji tip je onaj koji je propisao FCI i primenjuje se kao standard u 74 države. Recimo američki i britanski standardi su drugačiji, ali s tom razlikom što je američki najbolje definisan do detalja u odnosu na britanski koji nema definisane diskvalifikacione mane psa.

Koliko je zahtevno odgajati pse od rođenja do vremena kada su spremni za svog novog vlasnika? Kolika je tvoja uloga u njihovom vaspitanju od rođenja?

Odgajanje štenaca je zahtevan posao i traži puno vremena i posvećenosti. Štene je spremno za novi dom i vlasnika otprilike 100 dana od rođenja. To deluje kao dug period, ali mi za taj period prolazimo kroz razne faze. Pre svega štenci najbolje uče od majke, za taj period od tri meseca mi brinemo o zdravlju i pravilnom odgoju štenaca, vakcinaciji, revakcinaciji, čišćenju od parazita, higijenskom vaspitanju, socijalizaciji psa, ponašanju na povodcu, na ulici itd. Primetili smo da ljudi ovde greše i žele što pre da uzmu psa dok je još beba, nasilno ga odvajaju od majke što ima za posledicu da pas gubi na instiktu i ima problem da se socijalizuje. Pas će se uvek vezati za svog novog vlasnika, ako on prva tri dana odvoji da bude stalno kod kuće i pomogne mu da se adaptira na novu sredinu.

Kako kupci i ljubitelji pasa pronalaze tebe kao odgajivača?

Izložbe pasa su uvek dobra reklama za odgajivačnicu pasa, a posebno ako se na izložbama osvoji trofej, tada se ljudi najviše zainteresuju. Obično nas prate na društvenim mrežama. Trudimo se da imamo kvalitetne fotografije koje verno prikazuju izgled pasa. Štenci su posebno ljupki pa ljudi misle da su fotografije previše obrađene, ali nisu.

Da li ti je teško da se odvojiš od pasa koje si odgajio?

Prihvatio sam da je to neminovnost i mislim da mi nije teško, a onda uhvatim sebe kako sam pripremio jednu posudu hrane više za psa koji nije više sa nama. Mislim da mi je teže kada se odvojim od odraslog psa. Moja supruga i deca pate, bude tu i dosta suza. U principu nemoguće je ne vezati se za tako mala i divna stvorenja.

Kakav odnos imaš sa kupcima i oni sa tobom nakon kupovine psa? Da li ostaješ u kontaktu sa njima da bi pratio odrastanje psa iz tvoje odgajivačnice?

U odnosu sa kupcima imam poslovan odnos i pridržavam se nekih svojih pravila. Raditi sa ljudima često može da bude naporno i zato je važno držati se svojih principa. Uvek ostajemo u kontaktu sa novim vlasnicima, tako im pomažemo da pravilno odgaje psa, a ujedno i nama pomaže da obogatimo naše iskustvo. Volim da pratim odrastanje naših pasa i uvek se radujem njihovim uspesima na izložbama. Generalno u Srbiji je jako teško prodati psa.

Kako se sprema pas za izložbe? Koliko je zahtevan taj proces?

Pas mora da bude u top formi tokom cele godine. Nema šanse da se pas izvuče iz dvorišta, malo sredi i da bude spreman za izložbu. Pas mora redovno da se održava odgovarajućom najkvalitetnijom kozmetikom za svoju rasu, da se hrani prirodnom hranom, da bude utreniran za dobrom mišićnom muskulaturom, da bude zdrav i u odličnoj psihofizičkoj formi.

Koliko imaš uspeha na izložbama? Da li postoji neki pas iz tvoje odgajivačnice na kog si posebno ponosan i koji je ostvario zapamćen uspeh?

Ponosan sam na sve svoje pse, jer uporedo postižu sjajne rezultate. Možda će zvučati pretenciozno, ali imamo i ženku koja pobeđuje na gotovo svim izložbama i ostali vlasnici pasa sa oduševljenjem gledaju u nju. Samojed je rasa pasa na koju ne možete da ostanete ravnodušni.

Koliko se ulaže u opremu, prostor, hranu, veterinara i putovanja na izložbe?

Ulaganja su zaista velika, dosta novca odlazi na kozmetiku, vitamine i preparate za dlaku pasa. Pse hranimo prirodnom hranom koja uključuje kvalitetno meso i ribu, tako da je i to velika stavka po psu na mesečnom nivou. Broj pasa je promenljiv u zavisnosti da li imamo štence ili ne, ali u principu nikada nemamo manje od deset pasa. Kada je u pitanju takav broj pasa onda se podrazumeva da imamo odličnu saradnju sa veterinarom. Najveći izdatak su putovanja po Srbiji i inostranstvu, ali to je veoma bitno za naš posao i trudimo se da ispratimo što više izložbi. Jednostavno volimo da osvajamo trofeje. 🙂

Da li je tvoj posao stresan?

Ne. Uživam u ovom poslu jer ga radim sa puno ljubavi. Jedino sam pod stresom pred i za vreme velikih internacionalnih izložbi.

Može li se u Srbiji živeti od tvog posla?

Moj kratak odgovor bi bio: ne. Za sada nam je važno da uspevamo da pokrijemo troškove, a to je velika stvar.

Kako vidiš svoj posao u budućnosti?

Nemam neku spektakularnu viziju budućnosti, ali vidim sebe i svoju porodicu kako uživamo sa našim kucama i radajemo se svakom uspehu i novom leglu kao i do sada.

Za kraj, šta bi poručio svim ljubiteljima životinja koji bi želeli da se oprobaju kao odgajivači pasa?

Pre nego što se upuste u ovaj posao, moraju dobro da razmisle, da li pored ljubavi prema životinjama mogu finansijski da isprate potrebe pasa, da li su spremni da se odreknu porodičnog godišnjeg odmora i da neko uvek mora da ostane i vodi brigu o psima. Da li su u mogućnosti da se posvete svim onim sporednim obavezama o kojima se ni razmišlja na početku ideje o osnivanju odgajivačnice. Zabluda je da ovaj posao donosi ogroman novac. Teško je danas prodati psa i nikada ne treba forsirati rađanje velikog broja pasa. Mnogi ljudi se zalete vođeni nekom idejom ne razmišljajući o svim aspektima ovog posla, i onda se desi da imamo veliki broj rasnih pasa koji su zanemareni i koji su završili na ulici zato što je vlasnik odustao od odgajivačkog posla. Ovaj posao jeste lep, ali dobro razmislite da li možete da istrajete u ovom poslu bez posledica za vas i životinje.

Hvala Dejanu na iscrpnim odgovorima. Do sledećeg čitanja.