Nemanja Rančić - Kompozitor

Muzika je nekada bila luksuz dostupan samo bogatima, ali danas smo okruženi istom na svakom ćošku. Pored toga što je slušamo kada hoćemo da se opustimo ili igramo, potrebna je i u mnogim drugim sferama kao element koji doprinosi atmosferi koja hoće da se postigne. Tu su filmovi, serije, pa i video igre. Nemanja Rančić ima dugogodišnje iskustvo u komponovanju muzike i podeliće sa nama neka od svojih iskustava:

Zdravo Nemanja, hvala ti što si izdvojio vreme za Tajne Zanata. Da li bi mogao da nam kažeš nešto osnovno o svom poslu, šta je suština tvog zanata?

Pošto radim kao kompozitor i producent muzike za igre, najviše ću pričati o ulozi muzike u igrama. Uloga muzike u samoj igri je jako slična ulozi muzike u filmu, tj. da pojača dramski efekat određenih scena i da ima interakciju sa samim igračem i njegovim postupcima, prateći tok same igre. Moja uloga se sastoji od više procesa. Prvi je odabir instrumentarijuma i dogovor sa samim producentom o tome u kom pravcu želimo da muzika ide. Pošto se muzika delina “sinematike” i “ingame” muziku, postoje i dva različita načina rada na njoj. Sinematici su kratke video animacije koje je potrebno ispratiti muzikom. Tu je najveća sličnost sa filmom. Dobijam gotov video i prateći radnju, komponujem muziku. Ingame muzika je muzika koja, kao što sam naziv kaže, ide u toku same igre i nivoa. Nju komponujem na osnovnu scenarija igre, screenshotova različitih scena i same radne verzije igre.

Kada si počeo da se baviš komponovanjem muzike i kako je taj početak izgledao?

Počeo sam da se interesujem za ceo proces u srednjoj muzičkoj školi, na sekciji koja je kratko trajala i bavila se samim softverom za produkciju muzike. Nisam video sebe kao neko ko se bavi klasičnim komponovanjem, već hibridnim pristupom, jer sam već uveliko shvatao čari elektronske muzike i raznih podpravaca.

Šta je najbitnije kod početka bavljenja komponovanjem muzike, i koliku ulogu u na početku karijere igra formalno obrazovanje a koliko talenat i prethodno bavljenje muzikom?

Mislim da je sve navedeno bitno, jer se formalnim obrazovanjem stiču uslovi za brže realizovanje ideje, a talenat i prethodno bavljenje muzikom daju iskustvo i veći fond ideja, da se tako izrazim. Napomenuo bih stavku koja je podjednako važna kao pomenute, a to je naslušanost i poznavanje žanrova. Ne jednog, dva, pet. Svih. Treba slušati bukvalno sve, jer ograničavanje nikako nije dobro. Zamislite slikara koji je ograničen na samo jedan spektar boja. 🙂 Najveću inspiraciju sam pronašao u najrazličitijim žanrovima i njihovom mešanju.

Koliko je poznavanje i sviranje instrumenata bitno za komponovanje muzike, i na koji način? Da li je dovoljno da poznaješ samo teoriju?

Bitno je jer moraš da razmišljaš i praktično, ne samo teoretski, a i mnogo je brže da snimiš ideju nego da je isklikćeš mišem.

Da li misliš da je tvoja profesija perspektivna, i zašto?

Perspektivna je zato što je muzika svuda oko nas, iako je to danas postalo možda malo trivijalno i sve manje ljudi zapravo sluša muziku, tj. stvarno sedne, pusti i samo sluša muziku i ne radi ništa drugo. Ima je svugde, u reklamama, igrama, serijama, filmovima, pozorištu, liftu, pa čak i u klubu. He he.

Šta je ono što najviše voliš kod svog posla, i zašto?

Horne, puno horni, kad grunu tutti za neki trejler. Šalim se, naravno, mada i ne. Na makro planu najviše volim što konstantno imam nove izazove, nove žanrove igara koji su potpuno različiti i treba im potpuno nova muzika, novih kombinacija instrumenata, akustičnih i sintetičkih, a na mikro planu je to zadovoljstvo kad konačno nađeš dobru temu i dobru harmoniju uz nju.

Da li misliš da je Srbija u toku sa ostatkom sveta što se tiče komponovanja muzike?

Ne još. Polako sustiže zahvaljujući dostupnosti alata za rad. Glavni problem je što ljudi iz industrije kod nas još uvek zvuk i muziku vide kao poslednju rupu na svirali. Susreo sam se sa ljudima iz samog vrha globalne industrije, koji još uvek mogu da primete isti problem čak i u tako velikim kompanijama, samo u manjoj meri.

Kako izgleda tvoj radni dan?

Iako imam privilegiju da radim od kuće, navikao sam da ustanem ujutru kao da idem na posao i da onda radim dok ne završim svoju dnevnu kvotu koja zavisi od rasporeda koji imam unapred pripremljen jer naša firma radi na velikom broju igara i sve mora biti unapred pripremljeno. Posle toga nastavljam da radim “freestyle”, da se plastično izrazim. To radim da bih se usavršavao. Postavljam sebi nove izazove, i kreativne i tehničke.

Da li je komponovanje stresno, i ako da na koji način?

Ako pogledam kakvih sve poslova ima, nije. Jedini “stres” nastaje kad treba da stvoriš novu temu i konstantno nisi zadovoljan postojećom, pa ti deluje kao da se vrtiš u krug.

Koliko je timski rad bitan u tvom poslu i na koji način? Od koga najviše zavisi uspeh tvog posla sem tebe samog? Sa kim najviše sarađuje jedan kompozitor?

Bitan je kao i u svakom grupnom poslu. Uspeh mog posla najviše zavisi od mene, to je definitivno, ali jednim delom i zavisi od toga koliko me sama igra i vizuelni momenat inspirišu.

Kako ukratko izgleda jedan proces komponovanja pesme?

Ukratko, teško je reći. Nekad otvorim samo jedan isntrument i gledam da snimim idealnu temu na njemu, pa je onda razvijam dalje. Nekad gledam da prvo nađem sam instrument koji će me najviše inspirisati ili napravim neku boju na nekom od sintisajzera.

Šta želiš da postigneš od svoje profesije?

Trentno mi je ultimativni cilj da čujem svoje delo u izvedbi simfonijskog orkestra. Dugoročno, ne postoji postizanje, ne postoji cilj. Uvek misliš da može drugačije, da ne kažem bolje, raznovrsnije.

Da li je tvoje profesija u Srbiji cenjena, i zašto?

Nigde nije cenjena sama profesija, već način na koji se njom neko bavi. Ne bih da diskutujem o različitim uslovima koji postoje u Srbiji, ali mogu da kažem da je svakako jako malo tržište i da je manje ponuda nego u razvijenijim zemljama.

Da li misliš da u Srbiji može da se živi od bavljenja komponovanjem?

Ja živim. 🙂 Ne treba se ograničiti samo na komponovanje, jer danas je gotovo nemoguće biti samo kompozitor. Pored orkestracije moraš da poznaješ dizajn zvuka, sintezu, donekle i video montažu, da barataš žanrovima, da nisi unificiran.

Šta bi poručio mladima i starijima koji razmišljaju da postanu kompozitori?

Slušajte muziku, ali stvarno je slušajte. Odvojite vreme samo za to, bez ikakvih propratnih aktivnosti. I slušajte što više žanrova, nemojte imati predrasude. Istražujte, isprobavajte sve mogućnosti, sem onih koje će vam spžiti neku spravu.

I na kraju, shvatite jednu činjenicu - uvek postoji nešto što niste znali!

Branko Novaković - 3D Arhitektonski dizajner

U mnogim oblastima sve počinje sa 3D modelom, pa se 3D industrija neprestano razvija i to sa dobrim razlogom. Arhitektonska 3D vizualizacija je neophodna pre izgradnje i uređenja objekta odnosno prostora. Branko Novaković je 3D arhitektonski dizajner i otkriće nam tajne svog zanata:

Zdravo Branko, hvala ti što si izdvojio vreme za Tajne Zanata. Da li bi mogao da nam kažeš nešto osnovno o svom poslu, šta je suština tvog zanata?

Arhitektonska vizualizacija je složen proces izrade modela, postavljanje scene sa modelima prema unapred utvrđenom planu ili ideji, postavka materijala na sve elemente, postavljanje virtuelnih izvora svetlosti na scenu kako bi se nakon renderovanja dobila fotorealistična slika. Moj posao je suštinski zahtevan i traži kreativnost, znanje i veliku posvećenost poslu.

Da li je potrebno formalno obrazovanje da bi se neko bavio tvojim poslom, ako jeste i koje?

Možda će delovati paradoksalno, za ovaj posao možete imati formalno obrazovanje, ali i ne morate. 3D modelovanje se može naučiti na kursevima u okviru studija na Arhitektonskom, Građevinskom, Mašinskom, i na fakultetima informacionih tehnologija i primenjene umetnosti. Takođe, postoje i škole sa sertifikovanim kursevima. Neformalno obrazovanje ima sasvim drugačiji tok i kod svakog pojedinca način savladavanja materije je drugačiji, jedino zajedničko je neverovanta volja i upornost da se savladaju sve poteškoće na putu do uspeha u radu. Najbolji i najpopularniji način učenja je gledanje video tutorijala i korišćenje interneta kao nepresušnog resursa novih saznanja. Moj put učenja je bio inverzan i samim tim i teži od početka. Već sa 16 godina počeo sam da radim u firmama koje su mi omogućile kroz praksu da steknem praktično iskustvo u izvođenju arhitektonsko-građevinskih radova. Prvo sam bio kamenorezac-klesar, potom zidar, teraco majstor, stolar za nameštaj, moler i na kraju dizajner enterijera. Kroz sve ove poslove i izazove koje nose, naučio sam praktično kako nastaju građevine, kako se uređuje enterijer i kako od jednostavnh oblika nastaje nameštaj. Sa tim znanjem bilo je mnogo lakše da se shvati koji je najbolji način da se izmodeluje ono što sam ja zamislio ili neki klijent. Praktično iskustvo je neprocenljivo i ono se čak ne može dobiti ni na fakultetu. Važno je da se ne stidite svakog poštenog posla koji vam može pomoci da dođete do zacrtanog cilja.

Kako si se odlučio da se baviš ovim poslom, i kako je taj početak izgledao?

Još u detinjstu sam pokazao talenat za crtanje što su primetili svi u mom okruženju i nesebično me bodrili da razvijam svoj talenat. Saznanje da postoje programi pomoću kojih se može dočarati prostor, uticalo je da se još u tinejdžerskom dobu opredelim za svoju profesiju. Kako u početku nisam imao resurse, prvo sam se potrudio da radom u toku letnjeg raspusta skupim novac za preko potrebni računar, a onda sam se dovijao na razne načine uz pomoć prijatelja da dođem do tutorijala i ostalih izvora informacija. Na samom početku nisam imao pristup internetu, nisam znao dobro engleski, ali sam se svojski trudio da istrajem do kraja do ostavrenja svog cilja. Umeo sam da učim i radim na modelima do ranog jutra. Onda sam se prihvatao velikih izazova i vrlo kompleksnih vizualizacija kako bih stekao što više iskustva i ostvario što više kontakata.

Koje veštine su potrebne da bi neko bio 3D arhitektonski dizajner?

Talenat za crtanje je osnovna veština na koju je potrebno nadograditi smisao za prostor, sposobnost vizualizacije u glavi, osećaj za boje i materijale. Pored talenta istrajnost je najvažniji činilac svakog majstora ovog zanata.

Kako izgleda tvoj radni dan?

Moj radni dan počinje rano i gotovo svaki dan je ispunjenjen raznim profesionalnim izazovima, a to donosi i mnogo stresa. Na moju veliku sreću na poslu sam okružen divnim ljudima koji su pre svega veliki profesionalci u oblasti arhitekture i 3D dizajna. Svaki dan na poslu je sadržajan zbog rada na zanimljivim projektima. Kada se nešto radi sa puno ljubavi onda je rad uživanje.

Kako izgleda proces izrade 3D modela?

Uvek postoji neka inicijalna ideja, skica odnosno arhitektonski projekat. Svaki model, pre svega mislim na elemente 3D scene, počinje od jednostavnog geometrijskog oblika koji se raznim alatima oblikuje i time se njegova geometrija menja i postaje kompleksna. To se vidi u takozvanom žičanom prikazu modela (wireframe). Potom se na osnovu UV mapa dodaje tekstura odnosno materijal. UV mape su kao krojački šnit, bez njih nema dobro sašivenog„odela“ za objekat. Postupak je isti za svaki model na sceni. Kada je u pitanju arhitektonska vizualizacija, postoje i kolekcije profesionalnih modela opštih objekata iz svakodnevnog života kao što je drveće, nameštaj, ulična rasveta itd.

Na kakvim projektima obično radiš?

Svaki projekat je poseban izazazov, ali svi su vezani za arhitektonsku vizuelizaciju. Površine budućih objekata i prostora su različite, ali svakom projektu se pristupa profesionalno. Klijenti su iz celog sveta, pa tako imam privilegiju da se kroz izradu projekata upoznam sa različitim kulturama i njihovim estetskim vrednostima.

Šta koristiš od opreme i koliko je ona važna za tvoj posao?

Oprema je najvažniji element svakog posla. Ako nemaš dobru opremu to je kao da su ti ruke vezane. Dobra konfiguracija je osnovni alat pored 3D programa.

Koje programe koristiš u procesu rada?

Osnovni program koji koristim za modelovanje i rendering je Cinema 4D sa V Ray renderom, ali koristim i Auto Cad, 3D Studio Max, SketchUp, Marvelous Designer, Adobe After Effects, Adobe Premiere, Adobe Photoshop, Adobe Lightroom, Unreal Engine i još nekoliko programa koji su neophodni za realističnost materijala kao što je Crazy Bump. Trenutno se za arhitektonsku vizuelizaciju najviše koriste 3D Studio Max i Cinema 4D. Max je odličan program za modelovanje, ali po meni njegov najveći nedostatak velike palete alatki koja bi omogućila da se izmodeluju organski modeli bez eksportovanja grubog modela u Zbrush na finu doradu. Za razliku od Max-a, Cinema 4D poseduje različite programske module koji omogućavaju da se svaki kompleksan model uradi u jednom programu.

Da li kao umetnik imaš izgrađen neki svoj stil ili se maksimalno trudiš da budeš komercijalan?

Neki ljudi su jednostavno rođeni sa stilom, ali takvi su retki. Smatram da se sopstveni stil izgrađuje godinama, kako se stiče iskustvo kroz rad i život. Stil je kao klasična muzika, ne možeš da razumeš nešto tako prefinjeno i moćno, ako se nisi prethodno naslušao različite muzike. Za sada još uvek levitiram između sopstvenog stila i strogog komercijalnog pristupa.

Da li imaš slobodu prilikom rada ili iskljućivo radiš do detalja insplanirane projekte za klijente?

Imam sreću da je moj rad sa klijentima od samog starta zasnovan na slobodi, i to je obostrano.

Kako pronalaziš inspiraciju? Kako pratiš trendove u svom poslu?

Inspiraciju pronalazim u svetu oko mene i u svojim snovima. Sve što nas okružuje može biti dobar podsticaj za inspiracuju. Socijalne mreže su najbolji način da se na dnevnoj bazi prate trendovi u svetu i ujedno podstakne kreativno razmišljanje.

Da li postoji neko ko ti je uzor u Srbiji ili svetu?

U Srbiji mi je uzor Aleksandar Osei- Lartey jer mi se dopada kvalitet njegovog rada, a u svetu moj uzor je svakako Dušan Vukčević sa svojim impresivnim renderingom i smislom za estetiku. Kada je svetski arhitekta u pitanju uzor mi je Pitsou Kadem.

Da li misliš da je Srbija u toku sa ostatkom sveta kada je tvoj posao u pitanju?

Srbija ima puno kreativaca i profesionalaca u ovoj oblasti, i mislim da se trudimo da idemo u korak sa svetom. Ne mogu da kažem da smo apsolutno na svetskom nivou jer moramo još mnogo toga da naučimo. Možda najveća prepreka na tom putu jeste visoka cena kvalitetne opreme.

Šta je ono što najviše voliš kod svog posla, i zašto?

Možda će delovati pretenciozno, ali meni se u ovom poslu sve sviđa. To zbog toga što je ovaj posao kreativan, dinamičan, odgovoran i traži požrtvovanost.

Da li je tvoj posao stresan i kako se oslobađaš od sresa?

Moj posao na prvi pogled deluje lagano, ali zahteva konstantnu koncentraciju i rad. Kod izrade svakog projekta treba uskladiti sve pojedinosti vezane za dostupne materijale, običaje
stanovanja i dostupnost svega što će biti deo 3D vizualizacije, pošto će kasnije biti izveden realan projekat identičan izrenderovanoj slici. Ubedljivo najveći stres izaziva poštovanje rokova, a uvek treba biti spreman da će u toku realizacije možda postojati problem čije rešavanje može uticati na krajnji rok. Za mene je najbolji način oslobađanja od stresa pozitivan stav o životu, društvo voljene osobe, molitva, kvalitetna muzika koja ima smisla i šetnje.

Da li je tvoja profesija u Srbiji cenjena?

Profesija arhitektonskog dizajnera je uvek perspektivna. To je siguran posao koji je tražen, a što si bolji u ovom poslu to ćeš biti i traženiji. Kada se sararađuje sa ljudima koji su profesionalaci oni vrlo dobro znaju da cene kvalitetnog arhitektonskog dizajnera.

Da li misliš da u Srbiji može da se živi od bavljenja tvojim poslom?

Smatram da od ovog posla može lepo da se živi, a da bi se to postiglo mora da se pruži kvalitet, da imaš profesionalan stav uz korektno formiranje cene svog rada.

Šta bi poručio svima onima koji razmišljaju da postanu 3D arhitektonski dizajneri?

Svako ko želi da se bavi ovim poslom mora pored umetničkih sklonosti da bude spreman da naporno uči i radi. Ako je ovo posao vaših snova onda budite spremni da se maksimalno posvetite, pa čak i da se na određeno vreme odreknete društvenog života. Srećno!

Hvala Branku što je sa nama podelio tajne svog zanata. Do sledećeg čitanja.

Aleksandar Milković - Pozorišni glumac

Posao pozorišnog glumca svi zamišljamo kao pojavljivanje na sceni i pričanje naučenog teksta, sa malo truda da se shvati ko je lik koga glumimo. Međutim, gluma je mnogo kompleksnija od toga i zahteva rešavanje problema, trud i angažovanje u svetu pozorišne umetnosti. Kako izgleda život jednog pozorišnog glumca, približiće nam Aleksandar Milković:

Zdravo Aleksandre, hvala ti što si izdvojio vreme za Tajne Zanata. Da li bi mogao da nam kažeš nešto osnovno o svojoj profesiji, šta je suština tvog zanata?

Zdravo svima, ja sam Aleksandar, glumac. Završio sam glumu na akedmiji umetnosti u Novom Sadu 2013. godine. Suština mog zanata... Sve zavisi kako čovek doživljava sebe, svoju profesiju i ulogu u društvu. Bar kako sam uspeo do sada da primetim u mom poslu postoje dve kategorije. Jedna su glumci-umetnici a druga su glumci-biznismeni. I otprilike se svodi na to, tako se postavljamo - da li ćemo raditi nešto komercijalno ili nešto umetnički. Takođe, bitno je kako doživljavamo svoju ulogu u društvu, da li smo zvezde ili smo neko ko se bori za neke vrednosti. Ja sebe prvenstveno doživljavam kao kategoriju glumca-umetnika, kao nekoga ko ipak ima određenu misiju, da edukujem, prosvetlim, ili prosto nasmejem ljude.

Kada si počeo da se baviš glumom i kako je to izgledalo?

Kod nas je jako popularno da se još u osnovnoj školi bar jednom pojaviš u nekoj predstavi. Znate ono "kad smo bili mali radili smo Sumnjivo Lice u osnovnoj, pa sam tu glumio..." - e tako i ja. Moja prva uloga u vrtiću je bila neki pajac-voditelj, i onda se to nastavilo kroz ostatak života (kroz smeh). Posle dramske sekcije u osnovnoj školi nastupila je pozorišna radionica kulturnog centra u Inđiji, pa sam nakon toga upisao prava u Novom Sadu - gde sam posle prve godine pokušao da upišem glumu na Akademiji Umetnosti, i upisao.

Šta je najbitnije kod početka bavljenja glumom, i koliku ulogu tu igra talenat a koliku rad?

Gluma je stvar koja je jako subjektivna. I sa strane onoga ko to gleda i sa strane samog glumca. Znate kada ljudi kažu da im je neki glumac probudio osećanja, da ih je oduševio ili slično - a vas ništa. Glavni je odnos između glumca i publike, bez toga ne postoji čin pozorišta. Samim tim, pošto je sve subjektivno mislim da je talenat neka neosporna stvar - to svi vidimo i to svi osećamo. Ali, moje mišljenje je da je bez rada talenat nešto što zamire ako se ne neguje. Dakle, talenat smatram dobrom osnovom za napredak, ali rad je procentualno veći deo ovog posla.

Koliko trema ima uticaj na nastup jednog glumca?

U ovim situacijama volim da parafraziram jednog mog kolegu koji je rekao "Volim osećaj kada imam tremu zato što mi je to znak da mi je do mog posla stalo". Ja takođe volim osećaj pozitivne treme, treme koja nas gura dalje, koja nam odjednom budi neku novu energiju. Pred sam kraj procesa tu su samo nijanse, koliko smo fokusirani, koliko smo koncetrisani, koliko imamo snage, itd. Pozitivna trema je tu kada treba da se "grune", da se svom snagom pokaže šta smo radili. Pored toga, po mom mišljenju je trema nešto što je usmereno ka spolja, ipak se mi bavimo time kako će publika da reaguje na nas - tako da se ipak trudim da tremu suzbijem što više.

Kako izgleda radni dan jednog glumca?

Heheheh.. Radni dan jednog zauzetog glumca se uglavnom svede na dvokratne probe, uglavnom su od 10 do 2 i od 6 do 10 ili slično. Kada je igranje, koje je uglavnom od 8 ja volim da sam dva sata ranije u pozorištu da mogu natenane da se pripremim. Bitno je da imam osećaj da sam došao u pozorište i da ću za koji sat pričati neku priču. Pokušavam da se ubacim u okolnosti - koji priču pričam, šta smo mi to radili, da se podsetim procesa, kako bih prosto mogao da uplivam u predstavu kada počne. Posle predstave volim da ostanem sa kolegama, da popričamo kako je bilo.

Šta je glavni cilj glumca?

Ovim bih se vratio na prvo pitanje: Mislim da gluma ima pre svega neku edukativnu svrhu. Bar želim tako da mislim. Kada kažem edukativnu - ne mislim an klasično prenošenje znanja i tajni koje "naivni gledalac" ne zna. Mislim na shvatanje da postoje još neke sudbine mimo naših, i da je presudan momenat spoznavanja. Bitno je da publika pogleda predstavu i kaže "Aha, vidiš meni se ovo desilo", ili da prepozna sudbinu koju gleda, da bude kvalitetnija za jedno iskustvo iskrenog prikaza nečije sudbine. Možda je umesto reči "edukovati" bolji izraz "podeliti sa drugima sudbinu svog lika ili nečije priče". Meni je najlepši osećaj kada neko posle moje predstave kaže da je seo i razmislio o tome što je video.

Da li je pozorišna gluma u Srbiji cenjena?

Procesom digitalizacije su neke stvari malo izgubile na značaju. Za razliku od prošlog vremena i onoga što sam slušao od starijih kolega, nekada su glumci imali određeni status. Status u smislu prepoznavanja, ljudi vas cene. Danas je mnogo lakše posle najave filma otići na internet i osuti paljbu po nekome, sve se stvari dovode u pitanje, niko više nije nedodirljiv. A na sve to je izbor glumaca sve veći i veći, a kritika je postala mnogo oštrija. Opet, ako očekujete da dođete u pozorište da zaboravite na probleme i malo se nasmejete - to ćete i dobiti. Onda nema smisla pričati o dubljem značaju. To sa jedne strane jeste tako i to je strašno, a sa druge strane nas stimuliše da pokušavamo iznova i iznova. Dakle, mislim da cenjena jeste, ali se nekako svede na to da čoveka najviše hvalimo posthumno.

Šta ti najteže pada da radiš na sceni, a šta najlakše, i zašto?

Postoji mnog različitih tehnika glume, i ljudi doživljavaju različite tehnike na različite načine. Na kraju je najvažnije da se neka priča ipak ispriča. Ja sam sebe uvek više smatrao kao komedijaša nego kao nekoga ko se dobro snalazi u drami, ali je to bio moj motiv da se dramom sve više bavim. Smatrao sam da ono što mi je slabija strana treba da pokušam da popravim. Postoji više faza u procesu pravljenja jedne predstave. U početku je tu elan, krećemo da radimo nešto novo i svi smo uzbuđeni, onda nailazimo na probleme. Nekada su ti problemi mali i malo nas lome, a nekada nas baš umore. Nekada ne znam kako da priđem svom liku, i nailazim na probleme koje ima bilo ko ko se bavi nekim kreativnim poslom. Tako da, ne postoji neka konkretna stvar koju sam voleo ili nisam da radim na sceni, više su problematični ti "rukavci" koji se javljaju tokom procesa.

Da li misliš da u Srbiji može da se živi od bavljenja pozorišnom glumom?

Mislim da može da se živi, al je to uslovljeno time koliko će neko biti angažovan u pozorištu. Sa druge strane, koliko će neko biti angažovan zavisi od toga koliko će on biti zastupljen i koliko ljudi za njega zna. Sada je to još više izraženo, čovek mora da bude popularan da bi živeo od pozorišta, koje je postalo dosta nesigurna stvar. Ljudima koji prave predstave je bitno da im predstava uspe, pa samim tim pozivaju glumce koji imaju neki renome. Onda je mladom glumcu dosta teško da se probije u taj svet. Mislim da ima perspektivu i da može da se živi od nje, ali mislim da ne mogu svi glumci ovde da uspešno žive od glume.

Da li imaš iskustva sa filmskom glumom i koliko se ona razlikuje od pozorišne glume?

Imam iskustva sa filmskom glumom ali mnogo manje. Tamo gde sam ja studirao film i snimanje nije toliko zastupljeno kao pozorišna gluma. U Beogradu je manje-više sve što se tiče filmske glume i tu je situacija dosta centralizovana. Naravno, to je nešto što bih zaista voleo da promenim. Iz onoga što znam - postoji bitna razlika. Dosta svedenije, minimalnije se glumi pred kamerama. Treba naučiti da sredstva koja koristimo u pozorištu smanjimo, pokret koji je u pozorištu velik i naglašen pred kamerama mora da bude dosta drugačiji, ali podjednako jak i značajan.

Da li imaš uzora u svom poslu, ko je to i zašto?

Ja konkretno nemam nekog uzora, postoje ljudi koje volim da gledam ali nikad nisam pokušao da ih imitiram. Često se dešava da koristim ista sredstva kao drugi ljudi ali to nije nešto što radim namerno. Kada mi se desi da primetim da sam uradio nešto što je neko već uradio, volim da to promenim. Zapravo i jeste poenta naći autentičnost. Kada smo pričali o izrazu i izražavanju - želim da se ja izrazim, a ne da iskopiram nečiji izraz. Mislim da svako treba da ima svoj način i svoj stav.

Za kraj: Šta bi poručio mladima i starijima koji razmišljaju da postanu glumci?

Ako je gluma ono što vi zaista želite, to onda ne može niko da spreči. Razmišljam o nekoj konkretnoj stvari koju bih mogao da kažem, ali takva zapravo ne postoji. Kao što rekoh, gluma je subjektivna stvar, tako da mislim da je najbitnije u svemu naći sebe i šta je ono što vas ispunjava. Možda bi najbolji savet bio: ne opterećujte se kako vas drugi vide, nego udahnite, izdahnite i radite svoje. Na kraju dana je najvažnije da ste vi ispunjeni i zadovoljni.

Hvala Aleksandru što je podelio tajne svog zanata sa nama. Do sledećeg čitanja.

Miroslav Maslar - Tattoo majstor

Tattoo artist ima ogromnu odgovornost u svakodnevnom poslu. Onaj ko dođe da uradi tetovažu će trajno izmeniti svoj lični opis, pa koncetracija tattoo artist-a mora biti na maksimumu tokom višesatnog rada bez predaha. Šta je pored koncetracije i prihvatanja odgovornosti potrebno za ovu profesiju, otkriće nam Miroslav Maslar:

Zdravo Miroslave, hvala ti što si izdvojio vreme za Tajne Zanata. Da li bi mogao da nam kažeš nešto osnovno o svojoj profesiji, šta je suština tvog zanata?

Zdravo. U suštini, moja profesija je menjanje izgleda kože klijentima, zauvek. Pored toga bih to opisao kao crtanje ili slikanje. Kada kažem zauvek, moguće je delimično ukloniti tetovažu i postoje tehnike koje se koriste da se tetovaža prekrije, ali to nije jednostavan proces.

Kako si počeo da se baviš tetoviranjem, i kako je taj početak izgledao?

Crtao sam ceo život i hteo am da to crtanje nekako primenim. Prva prilika gde sam mogao da se oprobam u primenjenom crtanju je bilo tetoviranje. Naravno, nije krenulo tako lagano, trebale su da prođu godine pre nego što sam postao siguran u sebe kao tattoo artist, i u svoju tehniku. U tetoviranju je tehinka sve.

Kada kažeš "tehnika", šta to tačno znači u svetu tetoviranja?

Uprošćeno, to znači pravilno ubacivanje ink-a u kožu.

Šta je najbitnije na početku bavljenja tvojom profesijom?

Informisanje. Ako niste u prilici da odete kod nekog majstora da gledate kako on to radi, onda predznanje možete da stičete preko interneta. Na YouTube-u možete da nađete razne seminare koji su od velike pomoći.

Da li postoji formalno obrazovanje za tattoo majstora?

Ne, čuo sam da u Rusiji postoji ali kod nas ne. Kod njih je to pri akademiji likovnih umetnosti ubačeno kao smer, ali nisam čuo da ima još negde. Doduše, nisam još pričao ni sa kim ko je tamo studirao.

Kako izgleda proces vežbe, dok se ne dođe do prve tetovaže na čoveku?

Ja to nisam uradio kako treba, kao i većina tattoo majstora ovde. Po pravilu bi trebalo da se stažira u studiju i da se gleda kako to majstor radi, nakon toga da se vežba na veštačkoj koži, pa tek onda pravo tetoviranje na ljudima. U praksi, ljudi koji ja znam su počinjali na veštačkoj koži samo par puta, pa su odmah počeli da tetoviraju drugare i tako sticali praksu. Sa druge strane, moji učenici počinju na pravi način i mogu da priznam da su mnogo brže napredovali nego ja.

Pominješ materijale i opremu za rad. Koliko oprema za tetoviranje utiče na kvalitet rada, i kako?

Mnogo. Majstor koji je tehnički spreman može da radi sa opremom koja nije visokog kvaliteta, i tetovaže mogu da sa tom opemom izgledaju pristojno. Ali ne više od toga. Mislim da je apsurdno raditi sa opremom koja nije profesionalna jer je sve to veoma dostupno ovih dana, za par hiljada eura možete dobiti komplet opremu. Ne treba se okretati kineskim proizvodima.

Da li je tvoj posao stresan, i kakve su prepreke sa kojima se svakodnevno suočavaš?

Kad bih opisao svoj posao nekome ko se ne bavi tetoviranjem, to i ne bi izgledalo posebno stresno, ali zapravo jeste. Mi prodajemo svoja umetnička dela, a prodajemo ih klijentima koji od nas imaju odgromna očekivanja i nikada nisu na našoj strani. Sa klijentima ovde nema kompromisa i moraš im uvek dati i više nego što očekuju, što svakako izaziva solidnu količinu stresa. Pored toga, cena se često dovodi u pitanje, a cena je validacija mog rada i onda često dobijamo poruku da to nije vredno tih para, iako ne moraju da rade to kod nas. Teško je ostati hladne glave.

Da li misliš da je talenat predudan za bavljenje tvojim poslom?

Ja iskreno ne verujem u talenat. Ako imaš volju da učiš nešto i ako si posvećen tome, ako te tema interesuje onda lakše možeš da nauči to od nekoga koga to ne interesuje. Ne može svako da se bavi ovim, jer prvo mora da razume posao, a ako želi da ga razume onda može i da ga nauči.

Da li psihologija igra ulogu u tvom poslu, i na koji način?

Mislim da to odvaja prosečnog majstora od velikog majstora. Ono što je validacija svakog majstora je njegov portfolio, a da bi dobio taj portfolio pun dobrih radova moraš da razumeš ljude. Retko ko dođe sa dobrom slikom koju bi radio, koje su na nivou onoga što bi majstor radio. Ne mogu klijenti da osmisle tetovažu kao masjtori, što je normalno, ali zato dobar majstor mora da zna kako da klijentu približi ono što bi za njega bilo najbolje.

Da li tattoo majstor odbija da radi tetovažu, i ako da u kom slučaju?

Da. Ja sam dosta tetovaža odbio da radim. Mislim, rekao sam da mogu da radim nešto drugo ali odbijam da radim neka mesta za neke motive. Ako sam siguran da motiv na tom mestu neće izgledati kako treba, onda to neću da radim. Međutim, uvek pokušam da ubedim klijenta da promeni mesto ili motiv jer želim da uradim pravu stvar. Klijent često misli da zna bolje od tatto majstora.

Kakvo je po tebi stanje u srbiji što se tiče tetoviranja? Da li je to priznata profesija?

Srbija je na ozbiljnom nivou što se tiče tetoviranjau Evropi. Mislim da smo u regionu najbolji, ili u prva dva mesta. Poznavajući naše velike majstore, i kada pogledam koliko majstora gostuje po regionu i Evropi, mislim da smo dobar prosek u odnosu na to koliko nas ima. Što se tiče toga da li smo cenjeni u Srbiji, mislim da ne baš. Kada bih profesoru sa likovne akademije počeo da pričam čime se bavim rekao bi mi da je to glupost, nalepiš sliku pa je preslikaš. Mislim da nas gledaju malo više kao zanat, ali to gledaju ljudi koji ne znaju tačno o čemu se radi u našem poslu.

Da li u Srbiji može da se živi od tetoviranja?

Može, solidno je plaćen posao. Posao nosi dosta odgovornosti, i ne može baš svako da ga radi kako valja, tako da sve to ima i svoju cenu. Sa druge strane sve zavisi od ponude i potražnje. Za prosečne majstore i one ispod proseka, prilično je teško da se naprave neke ozbiljne pare.

Za kraj: Šta bi poručio mladima i starijima koji žele da postanu tattoo majstori?

Ne postoji trik vezan za tehniku i korišćenje igala itd. To je sve individualno, od čoveka do čoveka. Preporučio bih svima da i van termina razmišljaju o tetoviranju. Gledanje radova drugih majstora je bitno, kao i gledanje kompozicija, to može dati dosta ideja. A kada uradite svoju sliku, okrenite je naopako. Tako ćete videti greške koje inače ne biste mogli da vidite jer ste se previše stopili sa svojim radom. Onda ćete greške ispravljati - i napredovati brže.

Hvala Miroslavu na tajnama svog zanata. Do sledećeg čitanja.

Vojislav Vukadin - 3d Texture Artist

Razvoj kompjuterske grafike ne samo da je doprineo kvalitetnom interaktivnom stvaranju grafičkog sadržaja, već je stvorio čitav niz kreativnih zanimanja. Vojislav Vukadin je 3d umetnik za teksture i otkriće nam tajne svog zanata.

Zdravo Vojislave, hvala ti što si izdvojio vreme za Tajne Znata. Da li bi mogao da nam kažeš nešto osnovno o svom poslu, šta je suština tvog zanata?

Posao Texture Artista je izrada tekstura koje se koriste u video igrama, filmu, komercijalnom program i sličnim sadržajima. Teksture se dodeljuju 3D modelu u cilju kreiranja vizuelnog utiska.

Da li je potrebno formalno obrazovanje da bi se neko bavio tvojim poslom, ako jeste i koje? Koje veštine su potrebne da bi neko bio Texture Artist?

Formalno obrazovanje nije neophodno, ali je poželjno, naročito iz oblasti koje se odnose na umetnost u širem smislu. Ono sto pomera jezičak na vagi je poznavanje i upotreba različitih softwera, kao i prezentacija radova/portfolio, koja se uz vežbu i talenat, vremenom može izgraditi.

Kako si se odlučio da se baviš ovim poslom, i kako je taj početak izgledao?

Iskreno, od malih nogu sam znao da će umetnost biti put koji ću graditi. U periodu sazrevanja zanimale su me razne kategorije: muzika, video, film… ali i video igre kao jedan lep i zabavan spoj različitih disciplina

Kako izgleda tvoj radni dan? - sa fokusom na posao, ukratko. Kako izgleda proces izrade 3d teksture za neki model?

Trenutno radim u jednom novosadskom studiju i moj osnovni zadatak je izrada tekstura za karaktere. U toku radnog dana se trudim da za zadato vreme pružim najbolji mogući rezultat. Vrlo često to uključuje i konsultacije sa Art direktorom i ostalim članovima tima. Razmena ideja je svakako poželjna, uvek želimo da podignemo nivo kvaliteta na svakom novom projektu.

Na kakvim projektima obično radiš?

Studio u kojem radim je učestvovovao u razvoju poznatih video igara na tržistu, poput: Grand Theft Auto V by Rockstar Games, Ryse: Son of Rome by Crytek, The Order: 1886 by Ready at Dawn, Until Dawn by Supermassive games, Star Citizen by Cloud Imperium Games, Horizon by Guerrilla games, Hellblade by Ninja Theory itd. Video igra koja je objavljena ove godine, i koju dodatno mogu da navedem, je Hidden Agenda by Supermassive Games.

Šta koristiš od opreme i koliko je ona važna za tvoj posao?

Stabilan i brz računar je bitna stavka koju je nemoguće zanemariti pogotovo ako se radi na projektima koji zahtevaju visoke rezolucije i odredjen nivo detalja. Vreme koje se odnosi na mašinsku obradu je u pojedinim situacijama krucijalno posebno ako se rade dodatne korekcije i izmene. Moguće je izgurati posao i na slabijim konfiguracijama, ako rokovi to dozvoljavaju.

Koje programe koristiš u procesu rada?

Široka je paleta programa koji se danas koriste u produkciji i u zavisnosti od potreba svako bira svoj alat.

U mojoj “kutiji” se najčešće nalaze Photoshop, Mari, Maya, ZBrush, Unreal Engine 4 itd. Poslovi na kojima trenutno radim se uglavnom vezuju za realtime grafiku pa se finalni proizvod prezentuje u UE4. Drugim rečima, sve što se radi u navedenim programima i aplikacijama u ovom slučaju završava u game engine-u.

Da li kao umetnik imaš izgrađen neki svoj stil ili se maksimalno trudiš da budeš komercijalan?

Vodim se referencama i trudim se da ono što radim bude što bliže fotorealizmu, koliko je to moguće. Svakako da postoji izvesna doza odstupanja, pa u zavisnosti od potreba mogu da prilagodim svoj stil. U principu, sve zavisi od zahteva klijenata.

Kako pronalaziš inspiraciju?

Danas je relativno lako pronaći inspiraciju uz upotrebu internet pretraživača. Povremeno mi više prija da posetim neku izložbu ili se inspirišem kroz potpuno drugačiji sadržaj u odnosu na posao kojim se bavim.

Da li postoji neko ko ti je uzor u Srbiji ili svetu?

Ne mogu reći da slepo pratim uticaje umetnika, kako kod nas tako i u svetu, ali bi definitivno morao da pomenem da sam jedno vreme intenzivno analizirao rad umetnika kao sto su HR Giger, Scott Spenser, Steve Wang, Tom Jr Woodrof, Ron Mueck… Takodje, uzori su mi kolege i saradnici koji me okružuju.

Kako pratiš trendove u svom poslu?

Trendove pratim koliko je moguće. Obzirom na obim sadržaja koji se nudi, uglavnom sam fokusiran na usko stručno i ono što me u tim okvirima interesuje.

Da li misliš da je Srbija u toku sa ostatkom sveta kada je tvoj posao u pitanju?

Srbija ima sasvim solidan broj studija od kojih su neki na svetskoj mapi CGI industrije i to je činjenica koja motiviše. Utisak se danas dosta popravio u odnosu na prethodne godine.

Šta je ono što najviše voliš kod svog posla, i zašto?

Uživam u radu sa bojama i slojevima. Sa druge strane, zaista volim da rešavam probleme koji se povremeno javljaju u toku rada. Sve ukupno jedan dinamičan, zabavan i ne baš jednostavan posao,

Da li misliš da je tvoja profesija perspektivna, i zašto?

Razvoj novih tehnologija donosi nove potrebe (i obrnuto) tako da verujem da jeste perspektivna, uz obavezno napredovanje i otkrivanje novih rešenja u struci.

Da li je tvoj posao stresan i kako se oslobađaš od sresa?

Trudim se da amortizujem stres koliko je to moguće, nadam se da uspevam. Dosta pratim novu muziku i povremeno ”prekopavam” staru. Muzika je moja prva ljubav i prati me praktično ceo život. Često odlazim na koncerte i dobro je da ih ima u Srbiji pa se uvek nadje nešto zanimljivo za nas koji “od izvora biramo drugi putić” . Takodje volim filmove Horror/SF žanra i rado ih gledam. Uz vreme provedeno sa porodicom I prijateljima, sasvim dovoljno da zaleči stres.

Da li je tvoje profesija u Srbiji cenjena, i zašto?

Možda cenjena nije prava reč, ali moze zvučati zanimljivo. Ponekad mi nije lako da objasnim čime se tačno bavim, jer može zvučati apstraktno i predstavljati nepoznanicu osobama koje su van branše. U svakom slučaju moja profesija je deo svakog studijskog pipeline-a koji akcenat stavlja na vizuelni momenat.

Da li misliš da u Srbiji može da se živi od bavljenja tvojim poslom?

Iskreno mislim da ako si dobar u bilo kojem poslu, možeš da obezebediš zdrav život i neku vrstu stabilnosti. Posao kojim se bavim je pretežno okrenut ka globalnom tržistu i moguće je naći svoje mesto na toj listi.

Šta bi poručio svima onima koji razmišljaju da postanu 3d texture umetnici?

Istrajnost, upornost i strpljenje su verovatno najbitnije stavke na razvojnom putu, ali pre svega treba da postoji ljubav i interesovanje prema poslu. Proces koji vodi do željenog cilja ćesto može biti dugotrajan i naporan, pa nije zgoreg imati podršku ljudi koji te okružuju. Ako je novac jedini motiv, to dodatno može da pojača nesanicu.

Hvala Vojislavu što je sa nama podelio tajne svog zanata. Do sledećeg čitanja.

Marko Vidojković - Pisac

Profesija pisca u Srbiji je veoma izazovna, zahteva gomilu strpljenja i posvećenosti. Pisac stvara svetove u koje poziva svoje čitaoce, a kako izgleda svet jednog pisca otkriće nam Marko Vidojković:

Zdravo Marko, hvala ti što si izdvojio vreme za Tajne Zanata. Da li bi mogao da nam kažeš nešto osnovno o svom poslu, šta je suština tvog zanata?

Suština pisanja na početku karijere bila mi je izbacivanje nagomilanih frustracija i negativnih emocija. Danas, posle devet romana i dve zbirke priča, osnovni cilj mi je da napišem bolju knjigu od prethodne.

Kada si počeo da se baviš pisanjem i kako je taj početak izgledao?

Počeo sam u proleće 1998. Bio sam apsolvent na Pravnom fakultetu, ali veoma blizu odluke da od njega odustanem. Okidač je bio incident koji sam imao na parkingu, ispred faksa. Vozio sam stojadina, neki lik je vozio neka druga kola, očešali smo se vozilima, pa smo se potukli pesnicama. Više se ne sećam detalja, ali rezultat te tuče bila je prva priča koju sam napisao. Došao sam kući, dohvatio kevin rokovnik i napisao je hemijskom. Zvala se „Kiša“ i bila je sranje. Nije imala radnju, nije imala stil, totalna katastrofa. Kad mi danas mladi pisci šalju svoje prve radove, u nadi da će dobiti neki savet, setim se te priče, jer ono što mi šalju uglavnom ne valja. Ali, to što si u jednom trenutku pisao nešto što ne valja, može samo biti znak da još nisi našao svoj književni stil.

Šta je najbitnije kod početka bavljenja pisanjem, i koliku ulogu u na početku karijere igra formalno obrazovanje a koliko talenat i vežba?

Najbitnije je biti strog prema sebi i ne odustajati. Posle „Kiše“, u isti rokovnik, napisao sam još nekoliko, podjednako bednih priča. One su makar imale zaplet i rasplet, ali je realizacija bila nikakva. Prošlo je i bombardovanje, u međuvremenu sam definitivno odustao od faksa, a u jesen, 1999, počeli su i tromesečni protesti Saveza za promene. Večeri sam provodio na ulicama, a dane u agoniji. Jednog takvog dana, pronašao sam fasciklu sa radovima, nastalim na časovima daktilografije, u Pravno-birotehničkoj, koju sam završio pet godina ranije. Na daktilografiju ili nisam dolazio, ili bih, umesto beskonačnog prekucavanja basmislenih reči iz udžbenika, zapisivao svoje misli. Ugledao sam duhovite, jasne rečenice, prilično besne i bezobrazne, rezultat puberteta koji me je tada baš radio, panka , koji sam tada baš slušao i Bukovskog, kog sam tada baš čitao. Smejao sam se tim tekstovima, ali, za promenu, ne zato što su bili glupi, već zato što su bili duhoviti. Seo sam za polovni pentijum, koji mi je ćale kupio godinu dana ranije, u znak podrške mojim književnim pokušajima, uključio ga i pokupao da napišem nešto tim stilom, iz 1992. I tako je prošljakalo. U narednih sto dana, napisao sam stotinak priča, i one se danas, doduše prerađene, nalaze u zbirkama „Bog ti pomogo“ i Priče s dijagnozom“. Dakle, formalno obrazovanje je bilo bitno, ne samo zbog toga što je daktilografija takav smor, da me naterala da piskaram nešto svoje, već i zato što mi je dvojka iz daktilografije, ipak dovela do nivoa da kucam sa gotovo svih deset prstiju, dakle imam zavidnu brzinu u odnosu na nkeog ko nije imao daktilografiju. Brzina kucanja je ključna da prsti mogu da pohvataju sve što im mozak, koji se nalazi u stvaralačkom transu, šalje. I mekoća tastature. I Word, da možeš odmah da intervenišeš na tekstu.

Koliko je čitanje različitih stilova i formi bitno za samo pisanje, i na koji način?

Čitanje je samo po sebi bitno, zato što me inspiriše na pisanje. Kada čitam knjigu koja me dobro vozi, osetim neodoljivu potrebu za pisanjem. Tokom čitanja, trčanja, tuširanja, vožnje i pranja sudova mi padaju najbolje ideje na pamet. Što se stilova i formi tiče, to zaista nije bitno, jer kad počnem da pišem, na scenu stupa moj stil. Čarls Bukovski, tačnije prevodi njegovih dela, iz prstiju i glave Flavija Rigonata, bili su ključni za ono najbitnije, a to je saznanje da postoji neko ko piše ono što ti živiš, neko ko piše ono što ti osećaš, neko ko je iz savremenog doba, a ne iz prošlog veka, neko ko vozi kola, pije alkohol, pije batine, neko ko je toliko živ da ti se nađe odmah u glavi, čim otvoriš knjigu koju je napisao. I ne samo to – on nije bio profesor univerziteta, već pijandura, što je posebno ohrabrujuće za svakog ko poželi da se bavi pisanjem.

Da li misliš da je tvoja profesija perspektivna?

Pisanje je umetnost, dakle ono je na terenu nadrealnog. Pisanje je čarolija. Ono je magijska veština, a ne zanat. A jeste, perspektivno je, jer ništa ne može tako da ti aktivira mozak, kao što su to tuđe reči, koje ulaze u čitaoca putem njegovih očiju. Pisci stvaraju svetove u kojima žive junaci njihovih dela, a u goste im dolaze čitaoci njihovih knjiga. Pisanje dobrih knjiga izaziva kompleks Boga, što često dovodi do autodestrukcije. Neverovatan obim knjige „Pisac i samoubistvo“ najbolje govori o stavu pisaca prema životu, smrti i njegovoj profesiji.

Šta je ono što najviše voliš kod svog posla?

Zavisi iz kog životnog doba posmatram. Na samom početku, najbitnije je bilo saznanje da se ono što sam napisao nekome sviđa. Te prve pohvalne kritike zvučale su gotovo neverovatno. Međutim, tada sam bio uveren da je ono što sam napisao super, pa bih onoga kome se to ne svidi deklarisao kao kretena, što je bilo frustrirajuće, jer su se u toj kategoriji našli i neki meni dragi ljudi. U međuvremenu sam naučio da nisu svi ljudi isti, da nije sve što sam napisao super, te da se može lako desiti da i neki meni dragi ljudi ne vole da čitaju moje knjige. Danas, najviše volim onaj osećaj pre samog početka pisanja romana, a podjednako lep osećaj je i kad završim prvu ruku knjige.

Kako izgleda tvoj radni dan?

Ustajem oko sedam, istrčim pet kilometara, počnem da pišem. Napravim pauzu za pranje sudova, pa nastavim da pišem. I završim sa pisanjem do četiri, ili pet, posle podne. Naravno, kada imam drugih obaveza, a neprekidno ih imam, pišem kad stignem, ali nikada iza pet posle podne. Kada prepravljam tekst, onda to umem da radim i do kasno uveče.

Da li je pisanje stresno, i ako da na koji način?

Život u Srbiji je stresan, pa je i pisanje postalo stresno, a nekada je bilo uglavnom zabavno. Teško je voditi borbu za opstanak i istovremeno pisati svoju jedanaestu ili dvanaestu knjigu. Inače, sam po sebi, osećaj stvaranja umetničkog dela je zapravo jako lekovit, bez obzira na to što tokom stvaranja knjige u nekim trenucima deluje kao da je pisac na ivici samoubistva.

Sa kim najviše sarađuje jedan pisac?

Odmah nakon pisanja knjige, značajno je da pisac kraj sebe ima jedan učen par očiju, koji će da koriguje ono što u knjizi ne valja. To je urednik. Nikada, naročito kada je reč o pisanju romana, pisac ne može sam da sagleda šta sve tu još može bolje. Zato je dobar urednik zlata vredan. Pisci imaju izuzetno prisan odnos i sa lektorima. Lektori prepravljaju reči i rečenice, tako da budu u skladu s pravopisom i samim tim, živčani pisci će često sa njima da se nadmurduju, da brane svoje novoizmišljene reči, svoje nakaradno sklepane rečenice, koje moraju da budu baš takve, a lektori će gledati da iz teksta izvuku maksimum. Neki put, kada pisac obraća previše pažnje na radnju, stil trpi, a lektor to može sjajno da „iservisira“. Ipak, ključna podrška dolazi od ukućana. Nisam siguran koliko je zabavno biti, na primer, u braku s piscem, koji se, pišući svoj roman, neprekidno pretvara u svoje junake, u pola noći pali mobilni u koji upisuje nove ideje, ne ume da komunicira posle pisanja i povrh svega, uporno naglas čita tek napisane delove knjige, očekujući neprekidne ovacije.

Da li misliš da u Srbiji može da se živi od bavljenja pisanjem?

Kad se zna da je cena knjige u proseku šest evra, a da pisac u proseku dobija deset odsto od maloprodajne cene jedne kupljene knjige, pa kad to pomnožite sa tiražom od hiljadu primeraka, koji retko koji pisac dostigne, zaključićete da se domaći pisci koji mogu da žive isključivo od pisanja mogu nabrojati na prste dve šake, a ako su im prohtevi veći od prohteva socijalnih slučajeva, onda pisac definitivno mora da se bavi još nečim, ili da bude nekom na grbači.

Hvala Marku na odgovorima na pitanja za Tajne Zanata. Do sledećeg čitanja.

Foto: Vladimir Pavlović

Marko Brzak - Kuvar

Kuvar je jedna od najpopularnijih profesija na planeti. Zahteva kreativnost, spremnost na učenje svakog dana, i spremnost na timski rad - biti kuvar ne znači samo pratiti recept i mešati sastojke pred sobom. Koje se još tajne kriju u kuvarskom zanatu otkriće nam Marko Brzak, jedan od najboljih u svom poslu:

Zdravo Marko, hvala ti što si izdvojio vreme za tajne zanata. Da li bi mogao da nam kažeš nešto osnovno o svom poslu, šta je suština tvog zanata?

Moj posao je šef kuhinje u jednom domaćem restoranu. Ukratko, posao se zasniva na kontroli celog sistema kuhinje - organizacije posla, nabavke, smena zaposlenih kao i priprema svih jela u našem jelovniku. Posao kojim se ja bavim traži veliku posvećenost i postavljanje ostatka života u drugi plan sto i nije tako lako. Naravno, to nije uvek slučaj ali se dešava.

Kada si počeo da se baviš kuvanjem i kako je taj početak izgledao?

Prva ljubav prema ovom poslu kod mene se javila u periodu života kada sam i trebao da izaberem kojim poslom ću se baviti, tačnije po završetku osnovne škole i odabiru srednje. Na samom početku je to bila posvećenost školi, tj više teoriskom delu mog posla, mada sam se trudio da što je više moguće slobodno vreme posvetim i praksi i izučavanju tog dela. Po završetku školovanja počeo sam da radim, promenio nekoliko restorana u kojima se nisam dugo zadržavao tragajući za mene idealnim mestom za rad. Posle nekoliko godina zaposlio sam se u restoranu gde sam šef kuhinje već 4 godine.

Šta je najbitnije kod početka bavljenja kuvanjem, i koliku ulogu u na početku karijere igra formalno obrazovanje a koliko praksa i talenat?

Kao i kod većine poslova najbitnija je posvećenost kao i ljubav prema poslu. Formalno obrazovanje je dosta bitno u poslu kojim se bavim, pogotovo kod potrage za prvim poslom gde nemamo nikakvo radno iskustvo. Tu je jako važna dobra preporuka škole. Po meni, već posle nekoliko godina rada mnogo je bitna praksa koju kuvar stiče radom gde do izražaja dolazi njegova snalažljivost u datim trenutcima, jer mnoge situacije zahtevaju veliku kreativnost koja se po malo i kosi sa školskim knjigama. Dakle, bitna su oba elementa i teško idu jedan bez drugog, ali ja bih ipak malu prednost dao praksi.

Šta je ono što najviše voliš kod svog posla?

Ono što me najviše privlači u poslu kojim se bavim je to što nikada nije jednoličan, ni jedan dan nije isti i svaki gost je drugačiji i sa drugim željama. Samo u osnovi se svaki dan dešavaju na prvi pogled iste stvari, koje su u suštini jako različite i zanimljive na svoj način.

Da li misliš da je srbija u toku sa ostatkom sveta što se tiče kulinarstva?

Srbija u svojoj ponudi ima veoma zanimljivu gastronomsku ponudu, verovatno iz razloga jer na njenoj teritoriji živi mnogo nacija. Mi imamo dobru podlogu za razvoj te grane turizma što potvrđuje činjenica da su naši kuvari jako cenjeni po celom svetu. Po određenim kriterijumima smo sigurno u koraku sa svetom, ali sa druge strane potrebno je dosta poraditi na promociji naše ponude - gde dosta zaostajemo. Svakako lepu sliku naseg ugostiteljstva dosta kvari i činjenica da se u ovaj posao upuštaju ljudi koji smatraju da je jako lako baviti se ovim poslom pa otvaraju restorane, pa njihovim lošim vođenjem kvare ukupnu sliku uspešnih restorana.

Kako izgleda tvoj radni dan?

Moj radni dan u zavisnosti od količine posla počinje izmađu 11:00 i 13:00. Po dolasku na posao pogledam koliko rezervacija imamo taj dan i upućujem se u menije u slučaju da imamo posetu grupa. Zatim odlazim u kuhinju da proverim da li je potrebno još nešto pripremiti pre dolaska prvih gostiju. Vrlo brzo počinju i prve porudžbine gde se posvećujem pripremi jela. U pauzama se sa kolegama dogovaram oko organizacije posla za naredne dane. Kada se radni dan približava kraju, u odnosu na stanje u kuhinji pravim trebovanje za sledeći radni dan. U svemu tome dan prođe vrlo brzo, tako da oko 23:00 prekontrolišem da li je sve uredu i zatvaram kuhinju.

Deluje kao mnogo poslova u isto vreme. Da li je kuvanje stresno, i ako da na koji način?

Posao kuvara je poprilično stresan i naporan jer traži jako veliku posvećenost. Od čoveka iziskuje u isto vreme veliki fizički i psihički napor, pogotovo u velikom obimu posla koji postoji u restoranu u kom ja radim. Vrlo je zahtevno u isto vreme ispratiti pripremanje velikog broja jela i komunicirati sa 9-10 konobara koji smatraju da je njihova porudžbina najvažnija. U svemu tome dolazi do varnica među kolegama, i iz tog razloga vrlo je stresno baviti se ovim poslom.

Kad smo kod odnosa, sa kojim preprekama se najčešće susreće jedan kuvar?

Prepreke na koje kuvar nailazi u svom poslu su najčešce neslaganje sa vlasnicima lokala kod kojih rade, i ostatkom kolektiva - jako je bitno pronaći lokal za rad u kom će se u potpunosti uklopiti kako bi mogao opušten da se posveti poslu. Mislim da samo tako može da se da svoj maksimum u radu. Takođe, bitan problem je i nabavka kvalitetnih namernica za rad, dosta je teško pronaći odgovorne dobavljače koji uvek isporučuju robu vrhunskog kvaliteta. Dobra roba je jedna od najbitnijih stvari kako bi svako pripremljeno jelo na kraju zadovoljilo svakog gosta.

Da li kuvari imaju vremena da spreme neko dobro jelo za sebe, ili im nije do toga zbog tolikog bavljenja kuvanjem na poslu?

Kao što sam već spomenuo - kada ste u potpunosti posvećeni svom poslu malo vremena preostane za uživanje, tako da bar u mom slučaju obično za sebe spremam kada se posvetim smišljanju nekog novog jela, koje moram da probam više puta kako bih ga doveo do željenog ukusa.

Koliko je timski rad bitan u tvom poslu i na koji način?

Timski rad je jako bitan jer porudžbine obično iziskuju blisku saradnju sa kolegama na poslu kako bi različita jela bila spremna u isto vreme. Bitno je i veliko razumevanje na poslu među kolegama, kako bi jedni drugima izlazili u susret i pomagali u različitim situacijama. Ako to izostane jedna kuhinja teško može da funkcioniše.

Šta je glavni cilj kuvara?

Verujem da je cilj svakog kuvara da kroz svoj posao postane neko zbog kog gosti dolaze u restoran u kom radi, a svakako da i posle određenog vremena i sticanja bogatog iskustva otvori i svoj restoran u kom će primeniti svoje bogato iskustvo i uspešno poslovati.

Da li je tvoje profesija u srbiji cenjena?

Kao i većina odgovora, i ovaj se zasniva na tome gde radite. U nekim lokalima ćete biti manje, a u nekim više cenjeni, mada u globalu mislim da kuvari još nisu dovoljno cenjeni. To potvrđuje činjenica da vrlo često napuštaju Srbiju i radno mesto traže u drugim zemljama.

Da li misliš da u Srbiji može da se živi od bavljenja tvojom profesijom?

Svakako da može, pored toga što kuvari po mom mišljenju u većini slučajeva nisu dovoljno plaćeni za posao kojim se bave, to je jedna od perspektivnijih profesija od koje može sasvim pristojno da se živi u Srbiji.

Da li kuvari znaju svaki recept koji spremaju napamet, ili imaš bazu recepata koju čuvaš i prema kojoj spremaš?

Ja sva jela spremam napamet i to je dosta bitno jer bi listanje neke sveske oduzimalo dosta vremena, a i kada neko jelo spremite više puta to vam jednostavno ostaje kao nešto što se teško zaboravlja. Tako da za pisanjem svega i nema potrebe.

Da li kuvar mora da ima smisla za umetnost slaganja ukusa, ili je dovoljan dobar recept koji će da se prati?

Svakako je jako bitno poznavanje slaganja ukusa i toga koja namirnica se slaže sa kojom u jelu, kako bismo znali kojim začinom i namirnicom možemo značajno poboljšati ukus jelu koje spremamo. Teško možemo doći do idealnog jela samo pažljivim čitanjem recepta.

Da li izmišljaš svoja jela i da li to preporučuješ kuvarima?

Svakako da radim na izradi svojih jela - tu do izražaja i dolazi najveće umeće svakog kuvara. Teško ćete naći kuvara koji će tek tako deliti svoje recepte, jer je to bogatstvo svakog koje čuva za sebe. Zbog svojih recepata će vas drugi poželeti u svom restoranu, i na taj način ćete biti cenjeniji u poslu.

Da li imaš uzora u svom poslu, ko je to i zbog čega?

Ovo je pitanje sa kojim se često susrećem. Iskreno nemam uzora, jer po mom mišljenju ako želite da budete najbolji u svom poslu i ne bi trebali da ga imate.

Za kraj: šta bi poručio mladima i starijima koji razmišljaju da postanu kuvari?

Moja poruka svima je da ne počinju da se bave ovim poslom ako ne osećaju ljubav prema kuvanju, jer ako to izostane nikada neće postići nešto. Porebno je da budu spremni na velika odricanja tokom života, jer je to posao koji nema fiksno radno vreme i ponekad oduzima ceo dan koji mu je potrebno posvetiti.

Hvala Marku na iscrpnim odgovorima na pitanja o poslu kuvara. Do sledećeg čitanja

Dimitrije Vojnov - Filmski kritičar

Filmska kritika i popularizacija filma je posao koji zahteva mnogo sati provedenih gledajući filmove, ali i dosta čitanja i učenja kako da artikulišemo utiske o samom filmu. Šta je pored toga potrebno da bi se bavili filmskom kritikom i kako izgleda posao jednog kritičara, približiće nam dramaturg, scenarista i filmski kritičar - Dimitrije Vojnov:

Zdravo Dimitrije, hvala ti što si izdvojio vreme za Tajne Zanata. Da li bi mogao da nam kažeš nešto osnovno o svom poslu, šta je suština tvog zanata?

Ja sam diplomirani dramaturg i to je posao kojim se bavim. Prevashodno se bavim pisanjem scenarija za film i televiziju. Do 2006. godine sam se bavio i filmskom kritikom nekih osam godina, a danas od tog posla zadržavam ulogu popularizatora filma. Iz filmske kritike u klasičnom smislu praćenja repertoara sam se povukao pre jedanaest godina ali tada mi je cilj bio da popularizujem film i kroz jasno uspostavljen estetski kriterijum afirmišem ono što je vredno i pomognem da se zapaze problemi kako se ne bi ponavljali u sledećim filmovima. Filmska kritika ima vrlo značajnu ulogu u jednoj kinematografiji i predstavlja njen integralni deo, kao uostalom i produkcija i distribucija i prikazivanje i služi da se opiše filmsko ostvarenje i vrednuju njegovi dometi, naravno u skladu sa kriterijumima kritičara i njegovim interesovanjima. Za scenu je bitno da ima više kritičara jer su vrlo retki oni koji mogu svojim interesovanjem da obuhvate sve vrste filmova i budu podjednako zainteresovani za sve forme.

Kada si počeo da se baviš filmskom kritikom i kako je to izgledalo?

Počeo sam da pišem filmsku kritiku kada sam imao šesnaest godina tako što sam se prijavio na konkurs tada vrlo prestižnog magazina XZ koji sam čitao zaista u velikom zanosu. Bila mi je velika čast što sam uspeo da izborim priliku da pišem u tom magazinu. Imao sam sreće da sam ubrzo dobio neke jako zanimljive filmove kao početnik i dobio priliku da se dokažem. To je bio period kada još uvek nisam imao internet i morao sam na drugi način da sakupljam informacije. Bilo je sve to jedan vrlo lep izazov i zahvalan sam na prilici koja mi je pružena na tom konkursu.

Koje bi formalno obrazovanje bilo potrebno da bi se stekle sve veštine potrebne za filmsku kritiku?

Ne postoji neko formalno obrazovanje koje je neophodno za filmski kritiku. Naš verovatno najveći kritičar Bogdan Tirnanić nije imao nikakvo akademsko zvanje a bio je izvanedan kritičar koji je jako dobro razumeo film, i na kraju je njegovo delo zaista zadužilo ne samo nas kao kritičare već je ostavio i bitan autorski doprinos u našem filmu. Dakle, formalno obrazovanje nije presudno, ali svakako mislim da bi ljudi koji studiraju film ili književnost pa i filozofiju, mogli biti predisponirani za ovu profesiju. Ključna stvar je da neko ko se bavi filmskom kritikom pre svega voli film, da ima radoznalost, da prati dešavanja u svetu filma ali i rad svojih kolega kritičara i da usput stiče znanja koja su vezana za samu realizaciju filma radi boljeg razumevanja okolnosti nastanka filma. Vremenom se naravno kritičari profilišu jer uspostavljaju svoj kriterijum, grade stil itd.

Šta je najbitnije kod početka bavljenja filmskom kritikom?

Najbitnije je naučiti kako da artikulišete svoj utisak o filmu a to se najbolje radi tako što se čitaju kritike iskusnijih kolega i naravno tako što se vežba kroz pisanje. Danas barem nije teško izbaciti filmske kritike u javnost putem blogova, i u principu ja sam učio da pišem o filmu tako što sam od svoje dvanaeste godine vodio dnevnik pogledanih filmova u kome sam ih opisivao i ocenjivao. To radim i dan-danas. Dakle, ja bih danas u 21. veku kao prvi savet mladom kritičaru dao da započne sa vođenjem dnevnika pogledanih filmova u formi bloga i da na njemu onda polako oblikuje svoj rukopis.

Koliko je bitno da poznaješ teoriju glume ili režije da bi se bavio filmskom kritikom?

Svakako je zgodno ukoliko je kritičar elementarno upoznat sa načinom kako se snima film. Naravno, ponekad ljudi koji su studenti filma umeju da budu opterećeni vlastitim umetničkim vizijama i da zameraju tuđem filmu što nije onakav kako bi ga oni snimili, ali opet, to je sve potpuno normalna “dečja bolest” kod kritičara tog profila. U današnje vreme teško mi je da zamislim da postoje ljudi koji misle da “mali ljudi žive u televizoru” pa mi je isto tako teško da zamislim ljude koji ne znaju barem na elementarnom nivou kako nastaje film. Naravno, ima i onih koji precenjuju svoje poznavanje načina kako se pravi film ali to je već druga priča. Uostalom, filmska kritika pre svega treba da se bavim onim što je prikazano, i najvažnije je da kritičar prepozna najbolji način kako da priđe onome što je viđeno.

Da li je bavljenje filmskom kritikom stresno, i ako da na koji način?

Svaki posao nosi svoje stresove. Najveži stres vezan za filmsku kritiku proističe iz susreta sa onima koji su direktno zainteresovani za to šta ste napisali o njihovom filmu, bilo da su autori ili distributeri. Drugih stresova nema, odnosno vezani su za neke tipične profesionalne okolnosti rada u medijima.

Da li misliš da je tvoja profesija perspektivna?

Smatram da moja bivša profesija kod nas trenutno nema baš najpovoljniji status jer velike medijske kuće izuzev RTSa i Politike zapravo nemaju filmske kritičare i samim tim se kritika pretvorila u posao koji se radi usput i za mali novac od kog je nemoguće živeti. Internet nudi dosta prostora da se ljudi iskažu kao kritičari, ne samo kroz pisanu reč već i na YouTubeu, ali mislim da mora da se radi na više mesta kako bi to danas nekome u Srbiji bila jedina profesija. Mislim da danas samo kritičari Politike i RTSa zapravo mogu da žive od tog posla…

Da li je potrebno da jedan film pogledaš nekoliko puta pre nego što napišeš kritiku, ili je jedanput dovoljno?

Sve zavisi od filma.

Šta je ono što najviše voliš kod svog posla?

Meni je gledanje filmova najomiljenija aktivnost tako da je to i osnovni razlog zašto se bavim filmom u bilo kom svojstvu. Danas kad sam autor najviše volim što mi je deo posla da gledam filmove a kad sam bio kritičar, isti je bio motiv.

Kakva je po tvom mišljenju filmska scena u srbiji?

Ovo je dosta složeno i višeslojno pitanje ali optimista sam.

Koji je najbolji način za analiziranje jednog filma?

Najvažnije je utvrditi šta su bile ambicije autora i proceniti u kojoj meri je film uspeo da ih ispuni. Ukoliko kritičar ne shvata koji su kapaciteti filma koji gleda i ne uspe da prepozna šta su bile mogućnosti tog projekta, onda kritika neće biti dobra.

Da li misliš da u Srbiji može da se živi od bavljenja filmskom kritikom?

Jedino ako si zaposlen u državnom mediju koji nije izbacio iz svoje sistematizacije radno mesto filmskog kritičara ili ako radiš za nekoliko privatnih medija. Vrlo teško.

Šta bi poručio mladima i starijima koji razmišljaju da postanu filmski kritičari?

Poručio bih da je to najbolji posao za one koji toliko vole da gledaju filmove da su spremni da svoj život posvete tome.

Hvala Dimitriju na korisnim odgovorima o tajnama svog zanata. Do sledećeg čitanja.

Velibor Stanković - Grnčar

Grnčarstvo je stari i gotovo zaboravljeni zanat izrade predmeta od gline. Vekovima su razni kulturni uticaji oblikovali ovaj zanat i predmete, od običnog upotrebnog predmeta do muzejskog eksponata. Velibor Stanković je grnčar i iz svog iskustva će nam preneti kako izgleda proces izrade predmeta od gline i kako je biti majstor svog zanata.

Zdravo Velibore, hvala ti što si izdvojio vreme za Tajne Zanata. Da li bi mogao da nam kažeš nešto osnovno o svom poslu, šta je suština tvog zanata?

Posao grnčara je stari zanatski posao koji podrazumeva izradu predmeta od gline na točku ili na mašini. Izrada predmeta na točku zahteva više znanja, pripreme materijala i koncentracije u odnosu na mašinsku izdradu. Predmeti koji se izrađuju su različitog oblika, veličine i namene.

Kako si počeo da se baviš grnčarstvom i kako je taj posao izgledao?

Grnčarstvo se u mojoj porodici prenosi već generacijama tako da sam od ranog detinjstva u dodiru sa grnčarstvom. Prvi radni zadatak sam imao već sa osam godina kada sam pomagao ocu u radionici. Godinama sam učio od svog oca da bi sa šesnaest godina počeo ozbiljno da učim zanat kako bih dostigao majstorski nivo. Svaki početak je težak, a još kada se uzme u obzir da ovo nije lak posao, onda je stvarno bilo naporno u početku.

Da li postoji formalno obrazovanje za grnčarsku profesiju?

Koliko mi je poznato postoji samo u srednjoj školi Tehnoart u Beogradu. Mislim da je broj mesta ograničen na nekoliko đaka po godini u skladu sa potrebama tržišta. Sa druge strane, u svet grnčarstva se može ući učeći kod nekog majstora ili na kursevima koje organizuju privatne škole i udruženja.

Da li majstori ljubomorno čuvaju tajne svog zanata? Da li planiraš da nekome preneseš svoje znanje?

To isključivo zavisi od majstora kao osobe da li će biti škrt na pokazivanju veština ili ne. Zanat se i krade, to je poznato od davnina. U tajne mog zanata sada uvodim samo moju decu koja prolaze kroz gotovo iste faze kao i ja kada sam učio. Nisam planirao da još nekog podučavam, jer nemam dovoljno vremena da bih se posvetio nekom učeniku na pravi način.

Šta sve mora da poseduje jedan grnčar od veština do alata?

Posao grnčara je težak, prljav i veoma fizički naporan, pa samin tim nije za svakoga, jer traži jaku kičmu i veliku izdržljivost. Koncentracija je veoma važna u ovom poslu. Poželjno je da grnčar ima i umetničke sklonosti, da bude kreativan i da zna da crta. Ovaj zanat zahteva i dosta prostora kako za skladištenje gline, prostor za izradu predmeta, prostor za mašine, prostor sa policama za sušenje, mesto za peć i izložbeno prodajni prostor.

Kako izgleda proces izrade predmeta od gline?

Pre svega glina treba da se iskopa i da se dopremi do radionice. Nije svaka glina pogodna za grčarstvo pa se vodi računa da uvek glina bude ujednačenog sastava i kvaliteta. Potom se glina kvasi da bi mogla da se melje. Za mašinsku proizvodnju predmeta glina se melje dva puta, tako da se dobije masa ujednačene strukture, dok se za ručnu izradu predmeta na točku (vitlu) glina melje od tri do pet puta. Samlevena glina se potom mesi. Ručna izrada je teža i zahtevnija je u svakom smislu, pa je neophodno da materijal bude dobar da se uz uloženi trud dobije što bolji i kvalitetniji proizvod. Potom, kada se napravi predmet onda se nosi u prostoriju sa dobrom ventilacijom na sušenje. Proces sušenja zavisi od vremenskih uslova, nije dobra ni povećana vlaga u vazduhu kao što nisu pogodne ni tropske temperature. Neophodno je stalno praćenje da bi se znalo kada je predmet spreman za pečenje. Predmeti se peku u velikoj peći na drva ili struju na 900 stepeni. Vreme pečenja zavisi od količine i veličine predmeta i može da traje od nekoliko sati do više dana. Po završetku pečenja predmeti se hlade i ohlađeni su spremni za upotrebu. Neki predmeti se dodatno glaziraju ili boje pa se proces pečenja obavlja dva puta u tom slučaju.

Da li se neki predmeti oštete u procesu izdrade i šta se kasnije radi sa njima?

To je neminovno da se nešto ošteti dok se radi. Sve ono što se ošteti u fazi sušenja to se pokvasi, samelje i premesi i ponovo se pravi. U fazi pečenja se uvek desi da dođe do nekog loma odnosno pucanja i ti predmeti se uglavnom poklone onima koji ih uvek na veoma kreativne načine upotrebe.

Koje sve predmete pravi grnčar?

Od gline se može napraviti mnogo toga, a grnčar obično pravi razne posude za kuvanje i pečenje hrane, saksije za cveće u najrazličitijim oblicima, krčage za vodu, amfore, ćupove, lampe, vaze, posude za hranjenje životinja i razne ukrasne predmete.

Da li misliš da će ručni rad biti opet na ceni?

Ručni rad je već sada na ceni i drago mi je što se ljudi interesuju za predmete koje proizvodim. Jedino je problem što se retko vidim sa tim ljudima koji se interesuju za moje prizvode. 🙂 Najveći je problem što bi svi hteli da sve bude što jeftinije, a ni sada nije skupo.

Da li tvoja profesija ima budućnost?

U principu bi trebalo da ima budućnost, ali je jako teško izboriti se sa masovnom kineskom proizvodnjom. Nije problem što oni rade isto što i ja, ali je veliki izazov biti konkurentan na tržištu sa njima odnosno sa njihovim proizvodima sada kada kupce najviše interesuje cena, a manje kvalitet.

Da li je tvoj posao stresan?

Moj posao nije posebno stresan, ali ne mogu da kažem da stresa nema. Stres je prisutan kao i u svakom poslu, jer se pored izrade predmeta radi i sa ljudima.

Kako se formira cena proizvoda?

Najbolju definiciju formiranja cene proizvoda pamtim još sa časa marksizma iz srednje škole. 🙂 Definicija glasi: prvo se uzme cena repromaterijala potom amortizacija, a najbitnije je vreme koje se utroši za izradu proizvoda i ono najviše utiče na cenu. Ako se uloži puno vremena onda će proizvod biti skup i to će odbiti mušterije. Zato ja gledam da svoje proizvode radim jednostavno, brzo, lepo i što kvalitetnije. To je jako teško, ali za sada mi polazi za rukom. 🙂

Da li u Srbiji može da se živi od bavljenja tvojim poslom?

Moguće je živeti od ovog posla, ali uz puno napornog rada.

Šta bi poručio svima onima koji bi želeli da se bave tvojim poslom?

Pre svega treba da se naoružaju strpljenjem, dobrom fizičkom spremnošću, da budu spremni da će im ruke biti prljave od blata i da sa puno koncentracije krenu u avanturu učenja zanata u školi ili kod majstora. Poželjno je majstoru ukrasti i poneku zanatsku tajnu. 🙂

Hvala Veliboru, što nam je objasnio kako izgleda profesija grnčara. Do sledećeg čitanja.

Mirjana Aničić - Baletski pedagog

Jedan od najlepših, ali i najodgovornijih profesija je rad sa decom u bilo kom smislu, a ako tome dodamo balet kao divnu disciplinu dobija se vrlo lep i kompleksan zanat. Mirjana Aničić je Baletski pedagog sa godinama iskustva, a ispod se nalaze neke od tajni njene profesije:

Ćao Mirjana, hvala ti što si izdvojila vreme za Tajne Zanata. Da li bi mogla da nam kažeš nešto osnovno o svom poslu, šta je suština tvog zanata?

Ja se konkretno bavim edukacijom dece predškolskog i ranog školskog uzrasta. Baletska pedagogija je jedan lep, zahtevan i odgovoran poziv a budući da se bavite decom, to mu daje i dodatnu težinu. Vođenje škole baleta, osim edukacije, podrazumeva i razumevanje i doživljaj svakog deteta kao pojedinca, njihovu socijalizaciju, spremnost da rastete sa njima i dajete doprinos njihovom dobrom vaspitanju. Cilj baletskog pedagoga je da kroz motivisan rad sa decom iz njih izvuče maksimum kako na časovima, tako i na nastupima i takmičenjima.

Kada si počela da se baviš baletom i kako je taj početak izgledao?

Kao i skoro svaka devojčica, već sa 3 godine sam počela da maštam o tome da budem balerina, pa čak više i nastavnica baleta. Često sam kao vrlo mala znala da „vodim časove“ ispred ogledala sa svojim zamišljenim učenicima, imitirajući svoju nastavnicu baleta. Prve korake sam napravila u baletskom studiju, a potom je usledio upis u pravu, državnu Baletsku školu.

Šta je najbitnije kod početka bavljenja baletskom pedagogijom, i koliku ulogu u na početku karijere igra formalno obrazovanje a koliko sam rad? Da li je neophodno baviti se baletom pre ulaska u baletsku pedagogiju?

Najbitnije, kao verovatno i kod većine profesija, je podrška roditelja i njihovo osluškivanje Vaše želje. Formalno obrazovanje ima veliku važnost zato što je balet jedna, ja tako volim da kažem, egzaktna nauka, koja ima svoja pravila i ako ste laik u ovoj oblasti teško da ćete imati uspeha. Prethodno profesionalno igranje nije preduslov da budete dobar pedagog, kao i obratno. Ja imam igračkog iskustva i smatram da mi to jeste plus, ali isto tako poznajem puno sjajnih pedagoga koji nemaju igračkog iskustva.

Da li misliš da je tvoja profesija perspektivna, i zašto?

Ako mislite perspektivna u materijalnom smislu, ja sam mišljenja da svaka profesija može da bude perspektivna ukoliko joj pristupate na pravi način. A ukoliko mislite na perspektivna u nematerijalnom smislu, u domenu interesovanja i tu, moram priznati, imam veliku sreću jer, iako živimo u vremenu poremećenih vrednosti i dalje postoji procenat ljudi koji daju važnost baletu i žele da im deca nauče osnove baleta, iz mnogo razloga.

Šta je ono što najviše voliš kod svog posla, i zašto?

Apsolutno je to kontakt sa decom, jer su oni neiscrpan izvor motivacije, smeha i svega što je lepo i iskreno. Meni svaki radni sat počinje i završava se sa velikom količinom obostranog smeha.

Kada smo kod radnog sata, kako izgleda jedan radni dan baletskog pedagoga?

Budući da sam mama dve ćerke, moj radni dan počinje rano ujutru kada sam uglavnom sa decom, pripremam program za tu radnu nedelju i popodne odlazim na časove, na kojima sam do uveče.

Da li misliš da je srbija u toku sa ostatkom sveta što se tiče baleta i umetnosti uopšte?

Srbija je daleko od ostatka sveta što se celokupnog stanja u umetnosti i kulturi tiče, ali opet moram da naglasim da ima dosta mladih ljudi, mladih porodica koje svoju decu vaspitavaju na pravi način. Želim da verujem da će moja deca odrastati u nekoj kulturnijoj i lepšoj Srbiji od ove trenutne i da će sve zaostavštine proteklih decenija nove generacije kulturološki oplemeniti. Mi smo tu da pomognemo.

Da li psihologija igra ulogu u tvom poslu i ako da na koji način? Koliko truda odlazi na odnos sa decom a koliko na sam balet tokom procesa treninga?

U mojoj profesiji je od izuzetne važnosti svakom detetu ponaosob pristupati kao pojedincu jer oni to i jesu, male ličnosti koje u sebi kriju i emocije i karakter i loš i dobar dan. Iako su časovi koje ja vodim grupni, ja sam neko ko voli da sa svakim detetom ponaosob nadje zajednički jezik i ja volim da kažem tu neku „žicu“. Postoje stidljiva, otvorena, temperamentna, mirna deca, i moj je zadatak da „detektujem“ o kakvom se detetu radi i da mu priđem na pravi način. Svaki čas se osim od vežbi i igranja, sastoji i od moje veštine pregovaranja i dogovaranja sa njima.

Da li je bavljenje tvojom profesijom stresno?

Posao sam po sebi nije specijalno stresan u smislu fizičkog ili umnog rada, ali je izuzetno stresan zbog činjenice da radite sa decom koju neko predaje vama na odgovornost. Osim toga što deca moraju pokazati rezultate rada, podrazumeva se da ih morate sačuvati od mogućih povreda.

Da li je cilj baletskog pedagoga uvek priprema učenika za nastup ili to može biti samo fizički trening?

Zavisi od vrste pedagogije kojom se bavite, kao i od uzrasta sa kojim radite. Dete od 3 godine nije dovoljno spremno za ozbiljan nastup, kod najmladjih uvek insistiramo na vežbicama i socijalizaciji. Već kod starije dece objedinjujemo trening sa pripremama za nastup, koji je njima uvek motivacija i razlog zašto uopšte uče balet. Aplauzi na nastupima su uvek najveća nagrada za roditelje i decu.

Kako ukratko izgleda jedan proces pripreme učenika za nastup?

Vežbe na parteru, sredini i štapu su sama osnova baleta i onene zaobilaze ni najmladje uzraste. To je baza od koje sve počinje i neophodno je ponavljati je na svakom času. Sam proces pripreme se osim vežbi, sastoji i od odabira muzike i sklapanja koreografije. Onda sledi besumučno ponavljanje. Ne biste verovali koliko truda i rada stoji iza samo jedne koreografije od, recimo 2 minuta.

Sa kim najviše sarađuje jedan baletski pedagog?

Školovani baletski pedagog uvek treba i mora da ima asistente sa kojima obradjuje program i vodi nastavu. Takođe, uvek imate i vrstu tehničke pomoći oko muzike, kostima i svega onoga što se ne tiče samog vođenja nastave.

Da li je tvoje profesija u srbiji cenjena, i zašto?

Najveći problem poslednjih godina predstavlja degradacija same baletske umetnosti u smislu najezde samoproklamovanih balerina i pedagoga, bez škole i iskustva. Na žalost, sistem u Srbiji nije na tom nivou da se takve stvari uopšte kontrolišu, a kamoli kažnjavaju i samim tim nemate nikakvu sankciju. Srećom, ima nas dosta koji smo u ovoj priči vrlo ozbiljno i nadam se da će se i tu situacija vrlo brzo promeniti zajedničkom akcijom nas kolega.

Da li misliš da u Srbiji može da se živi od bavljenja baletskom pedagogijom?

Opet se vraćamo na onu priču o perspektivnom zanimanju. Da, mislim da može da se živi od bavljenja baletskom pedagogijom, ali svoj posao morate raditi odgovorno i sa puno ljubavi. To ljudi uvek prepoznaju.

Šta bi poručila mladima i starijima koji razmišljaju da postanu baletski pedagozi?

Trik je u tome da morate imati puno ljubavi i razumevanja, kako za decu, tako i za njihove roditelje. Tajna mog zanata leži u beskrajnoj posvećenosti, stalnom radu i trudu da napredujem i učim decu i od dece. Ukoliko razmišljate da se bavite ovim pozivom, spremite se na strpljenje, dosta rada i spremnosti da razumete tudje želje, ambicije i spoznate granice nečijih mogućnosti.

Hvala Mirjani što nam je precizno i na lep način otkrila tajne svog zanata. Do sledećeg čitanja.