Branko Novaković - 3D Arhitektonski dizajner

U mnogim oblastima sve počinje sa 3D modelom, pa se 3D industrija neprestano razvija i to sa dobrim razlogom. Arhitektonska 3D vizualizacija je neophodna pre izgradnje i uređenja objekta odnosno prostora. Branko Novaković je 3D arhitektonski dizajner i otkriće nam tajne svog zanata:

Zdravo Branko, hvala ti što si izdvojio vreme za Tajne Zanata. Da li bi mogao da nam kažeš nešto osnovno o svom poslu, šta je suština tvog zanata?

Arhitektonska vizualizacija je složen proces izrade modela, postavljanje scene sa modelima prema unapred utvrđenom planu ili ideji, postavka materijala na sve elemente, postavljanje virtuelnih izvora svetlosti na scenu kako bi se nakon renderovanja dobila fotorealistična slika. Moj posao je suštinski zahtevan i traži kreativnost, znanje i veliku posvećenost poslu.

Da li je potrebno formalno obrazovanje da bi se neko bavio tvojim poslom, ako jeste i koje?

Možda će delovati paradoksalno, za ovaj posao možete imati formalno obrazovanje, ali i ne morate. 3D modelovanje se može naučiti na kursevima u okviru studija na Arhitektonskom, Građevinskom, Mašinskom, i na fakultetima informacionih tehnologija i primenjene umetnosti. Takođe, postoje i škole sa sertifikovanim kursevima. Neformalno obrazovanje ima sasvim drugačiji tok i kod svakog pojedinca način savladavanja materije je drugačiji, jedino zajedničko je neverovanta volja i upornost da se savladaju sve poteškoće na putu do uspeha u radu. Najbolji i najpopularniji način učenja je gledanje video tutorijala i korišćenje interneta kao nepresušnog resursa novih saznanja. Moj put učenja je bio inverzan i samim tim i teži od početka. Već sa 16 godina počeo sam da radim u firmama koje su mi omogućile kroz praksu da steknem praktično iskustvo u izvođenju arhitektonsko-građevinskih radova. Prvo sam bio kamenorezac-klesar, potom zidar, teraco majstor, stolar za nameštaj, moler i na kraju dizajner enterijera. Kroz sve ove poslove i izazove koje nose, naučio sam praktično kako nastaju građevine, kako se uređuje enterijer i kako od jednostavnh oblika nastaje nameštaj. Sa tim znanjem bilo je mnogo lakše da se shvati koji je najbolji način da se izmodeluje ono što sam ja zamislio ili neki klijent. Praktično iskustvo je neprocenljivo i ono se čak ne može dobiti ni na fakultetu. Važno je da se ne stidite svakog poštenog posla koji vam može pomoci da dođete do zacrtanog cilja.

Kako si se odlučio da se baviš ovim poslom, i kako je taj početak izgledao?

Još u detinjstu sam pokazao talenat za crtanje što su primetili svi u mom okruženju i nesebično me bodrili da razvijam svoj talenat. Saznanje da postoje programi pomoću kojih se može dočarati prostor, uticalo je da se još u tinejdžerskom dobu opredelim za svoju profesiju. Kako u početku nisam imao resurse, prvo sam se potrudio da radom u toku letnjeg raspusta skupim novac za preko potrebni računar, a onda sam se dovijao na razne načine uz pomoć prijatelja da dođem do tutorijala i ostalih izvora informacija. Na samom početku nisam imao pristup internetu, nisam znao dobro engleski, ali sam se svojski trudio da istrajem do kraja do ostavrenja svog cilja. Umeo sam da učim i radim na modelima do ranog jutra. Onda sam se prihvatao velikih izazova i vrlo kompleksnih vizualizacija kako bih stekao što više iskustva i ostvario što više kontakata.

Koje veštine su potrebne da bi neko bio 3D arhitektonski dizajner?

Talenat za crtanje je osnovna veština na koju je potrebno nadograditi smisao za prostor, sposobnost vizualizacije u glavi, osećaj za boje i materijale. Pored talenta istrajnost je najvažniji činilac svakog majstora ovog zanata.

Kako izgleda tvoj radni dan?

Moj radni dan počinje rano i gotovo svaki dan je ispunjenjen raznim profesionalnim izazovima, a to donosi i mnogo stresa. Na moju veliku sreću na poslu sam okružen divnim ljudima koji su pre svega veliki profesionalci u oblasti arhitekture i 3D dizajna. Svaki dan na poslu je sadržajan zbog rada na zanimljivim projektima. Kada se nešto radi sa puno ljubavi onda je rad uživanje.

Kako izgleda proces izrade 3D modela?

Uvek postoji neka inicijalna ideja, skica odnosno arhitektonski projekat. Svaki model, pre svega mislim na elemente 3D scene, počinje od jednostavnog geometrijskog oblika koji se raznim alatima oblikuje i time se njegova geometrija menja i postaje kompleksna. To se vidi u takozvanom žičanom prikazu modela (wireframe). Potom se na osnovu UV mapa dodaje tekstura odnosno materijal. UV mape su kao krojački šnit, bez njih nema dobro sašivenog„odela“ za objekat. Postupak je isti za svaki model na sceni. Kada je u pitanju arhitektonska vizualizacija, postoje i kolekcije profesionalnih modela opštih objekata iz svakodnevnog života kao što je drveće, nameštaj, ulična rasveta itd.

Na kakvim projektima obično radiš?

Svaki projekat je poseban izazazov, ali svi su vezani za arhitektonsku vizuelizaciju. Površine budućih objekata i prostora su različite, ali svakom projektu se pristupa profesionalno. Klijenti su iz celog sveta, pa tako imam privilegiju da se kroz izradu projekata upoznam sa različitim kulturama i njihovim estetskim vrednostima.

Šta koristiš od opreme i koliko je ona važna za tvoj posao?

Oprema je najvažniji element svakog posla. Ako nemaš dobru opremu to je kao da su ti ruke vezane. Dobra konfiguracija je osnovni alat pored 3D programa.

Koje programe koristiš u procesu rada?

Osnovni program koji koristim za modelovanje i rendering je Cinema 4D sa V Ray renderom, ali koristim i Auto Cad, 3D Studio Max, SketchUp, Marvelous Designer, Adobe After Effects, Adobe Premiere, Adobe Photoshop, Adobe Lightroom, Unreal Engine i još nekoliko programa koji su neophodni za realističnost materijala kao što je Crazy Bump. Trenutno se za arhitektonsku vizuelizaciju najviše koriste 3D Studio Max i Cinema 4D. Max je odličan program za modelovanje, ali po meni njegov najveći nedostatak velike palete alatki koja bi omogućila da se izmodeluju organski modeli bez eksportovanja grubog modela u Zbrush na finu doradu. Za razliku od Max-a, Cinema 4D poseduje različite programske module koji omogućavaju da se svaki kompleksan model uradi u jednom programu.

Da li kao umetnik imaš izgrađen neki svoj stil ili se maksimalno trudiš da budeš komercijalan?

Neki ljudi su jednostavno rođeni sa stilom, ali takvi su retki. Smatram da se sopstveni stil izgrađuje godinama, kako se stiče iskustvo kroz rad i život. Stil je kao klasična muzika, ne možeš da razumeš nešto tako prefinjeno i moćno, ako se nisi prethodno naslušao različite muzike. Za sada još uvek levitiram između sopstvenog stila i strogog komercijalnog pristupa.

Da li imaš slobodu prilikom rada ili iskljućivo radiš do detalja insplanirane projekte za klijente?

Imam sreću da je moj rad sa klijentima od samog starta zasnovan na slobodi, i to je obostrano.

Kako pronalaziš inspiraciju? Kako pratiš trendove u svom poslu?

Inspiraciju pronalazim u svetu oko mene i u svojim snovima. Sve što nas okružuje može biti dobar podsticaj za inspiracuju. Socijalne mreže su najbolji način da se na dnevnoj bazi prate trendovi u svetu i ujedno podstakne kreativno razmišljanje.

Da li postoji neko ko ti je uzor u Srbiji ili svetu?

U Srbiji mi je uzor Aleksandar Osei- Lartey jer mi se dopada kvalitet njegovog rada, a u svetu moj uzor je svakako Dušan Vukčević sa svojim impresivnim renderingom i smislom za estetiku. Kada je svetski arhitekta u pitanju uzor mi je Pitsou Kadem.

Da li misliš da je Srbija u toku sa ostatkom sveta kada je tvoj posao u pitanju?

Srbija ima puno kreativaca i profesionalaca u ovoj oblasti, i mislim da se trudimo da idemo u korak sa svetom. Ne mogu da kažem da smo apsolutno na svetskom nivou jer moramo još mnogo toga da naučimo. Možda najveća prepreka na tom putu jeste visoka cena kvalitetne opreme.

Šta je ono što najviše voliš kod svog posla, i zašto?

Možda će delovati pretenciozno, ali meni se u ovom poslu sve sviđa. To zbog toga što je ovaj posao kreativan, dinamičan, odgovoran i traži požrtvovanost.

Da li je tvoj posao stresan i kako se oslobađaš od sresa?

Moj posao na prvi pogled deluje lagano, ali zahteva konstantnu koncentraciju i rad. Kod izrade svakog projekta treba uskladiti sve pojedinosti vezane za dostupne materijale, običaje
stanovanja i dostupnost svega što će biti deo 3D vizualizacije, pošto će kasnije biti izveden realan projekat identičan izrenderovanoj slici. Ubedljivo najveći stres izaziva poštovanje rokova, a uvek treba biti spreman da će u toku realizacije možda postojati problem čije rešavanje može uticati na krajnji rok. Za mene je najbolji način oslobađanja od stresa pozitivan stav o životu, društvo voljene osobe, molitva, kvalitetna muzika koja ima smisla i šetnje.

Da li je tvoja profesija u Srbiji cenjena?

Profesija arhitektonskog dizajnera je uvek perspektivna. To je siguran posao koji je tražen, a što si bolji u ovom poslu to ćeš biti i traženiji. Kada se sararađuje sa ljudima koji su profesionalaci oni vrlo dobro znaju da cene kvalitetnog arhitektonskog dizajnera.

Da li misliš da u Srbiji može da se živi od bavljenja tvojim poslom?

Smatram da od ovog posla može lepo da se živi, a da bi se to postiglo mora da se pruži kvalitet, da imaš profesionalan stav uz korektno formiranje cene svog rada.

Šta bi poručio svima onima koji razmišljaju da postanu 3D arhitektonski dizajneri?

Svako ko želi da se bavi ovim poslom mora pored umetničkih sklonosti da bude spreman da naporno uči i radi. Ako je ovo posao vaših snova onda budite spremni da se maksimalno posvetite, pa čak i da se na određeno vreme odreknete društvenog života. Srećno!

Hvala Branku što je sa nama podelio tajne svog zanata. Do sledećeg čitanja.

Ivan Milivojević - Trener veslanja

Veslanje je poznato još od najstarijih vremena, ali od kada je postao omiljeni akademski sport u Engleskoj ne prestaje da bude popularan. Jedan od vidova veslanja je i kajakaštvo koje ima dugu tradiciju u gradu Pančevu. Trener Ivan Milivojević je uspeo da okupi “veslačku porodicu” u svom sportskom klubu, i sa zadovoljstvom će nam otkriti tajne svog zanata:

Zdravo Ivane, hvala Vam što ste odvojili vreme za Tajne Zanata. Da li biste mogli da nam kažete nešto osnovno o svom poslu, šta je suština vašeg zanata?

Ja se bavim podučavanjem dece i odraslih veštini veslanja odnosno kajaka. Moj posao podrazumeva da obučim i treniram polaznike tako da samostalno veslaju u kajaku ili kanuu, veslaju na sup dasci pa čak i jedre na mirnoj vodi kao što je Tamiš. Sam proces učenja polaznika zahteva puno koncentracije sa obe stane jer je neophodno na samom početku usvojiti pravilnu tehniku u čamcu. Posle toga, veslanje je pravo uživanje za sve.

Koje sve discipline postoje kada je veslanje u pitanju?

Postoji veslanje na mirnoj vodi kao što je reka ili jezero, veslanje na divljim vodama, rafting, dragon boot i akademsko veslanje kod kojeg su discipline rimen i skul. Razlikuju se po tome što za rimen disciplinu svaki veslač ima jedno veslo, a za skul disciplinu svaki veslač ima dva vesla.

Kako ste počeli da se bavite poslom trenera veslanja i kako je to izgledalo?

Počeo sam da treniram veslanje još 1979. godine, a ljubav prema veslanju i sportu odredila je moju profesiju za ceo život. Kada sam stekao potrebno znanje i usavršio veštine odlučio sam da se posvetim trenerskom poslu i prenosim znajnje mlađim generacijama. Učestvovao sam u osnivanju kluba sa ciljem da okupim decu i rekreativce koji vole sport. Ovog leta klub “Sportiko” proslavio je 15 godina postojanja.

Koje obrazovanje je potrebno za profesiju trenera veslanja?

Završio sam Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja u Beogradu a zatim i magistarske studije, pa je trenerski posao zapravo nadogradnja moje sportske karijere i obrazovanja. Trenerski posao zahteva visoko obrazovanje, jer raditi sa decom je ozbiljan posao koji je u osnovi baziran na znanju, a ostale veštine su deo celine ovog posla. Raditi sa decom je nešto najvrednije.

Koliko je bitna pedagogija u trenerskom poslu? Da li je pristup svakom učeniku drugačiji?

Pedagogija je ključna u radu sa decom, jer svako dete je svet za sebe. Svakom detetu se mora prići na najbolji mogući način u skladu sa njegovom ličnošću i potrebama. Neophodno je izgraditi odnos pun poverenja i razumevanja kako bi se dete zainteresovalo za sport koji trenira, da mu se svidi pa čak i ako bude prestalo da trenira veslanje da ipak ostane aktivno u sportu.

Vi ste jedan od retkih trenera koji decu sa posebnim potrebama aktivno uvodi u sport. Koliko su deca sa posebnim potrebama sposobna za učenje veslanja? Koliko je zahtevno raditi sa njima?

Deca sa posebnim potrebama su svakako sposobna za bavljenje sportom. Pristup u radu je nešto zahtevniji i individualan, jer zavisi od smetnje koju dete ima i tome moramo da se prilagođavamo, tako da svi budu zadovoljni, a najviše dete.

Kako izgleda priprema za trening?

Za svaki trening je potrebno doći sa odgovarajućom opremom i sa koncentracijom da bi se slušao trener i ono što se uči. Svakoga dana imamo jutarnji i popodnevni trening koji traju po dva sata. Neophodno je da svi slušaju uputstva koja im daje trener, da budu pažljivi sa opremom, i naravno da budu fizički spremni.

Kako izgleda trening i kako se trenira u zimskom periodu?

Uslov za trening je da svi znaju da plivaju jer je sasvim normalno da se neko i prevrne iz kajaka. Meni je prevashodno cilj da se deca vežbaju i igraju i onda vremenom da to preraste u neko ozbiljnije vežbanje da bi kroz par godina dostigli nivo pravog treninga. Treninzi u zimskom periodu su u principu naporniji jer se tada trči, pliva, rade se vežbe snage kako bi se motoričke sposobnosti podigle na što veći nivo. Veslanje je vrlo kompleksan sport koji zahteva bavljenje i drugim sportovima kako bi se telo dovelo u formu da izdrži velike napore.

Kako se nosite sa stresom svog posla i koji je najveći stres jednog trenera?

Stres je uvek prisutan jer se radi sa decom na vodi, postoji strah od prevrtanja, strah od davljenja, od saobraćaja na vodi kao i od bilo kakve vrste povrede. Najvažnije je ostati pribran i bez panike i ako dođe do krizne situacije iz nje izvući što bolji ishod. U svakom slučaju nije lako. Sa druge strane veslanje je izuzetno relaksirajući sport. Na vodi ste, veslate tempom koji vama prija i uživate u prirodi oko vas. Definitivno najbolji antistres u svetu koji nas okružuje. Tako da je stres u mom poslu prisutan, ali se i lako otklanja.

Da li svi mogu da nauče veslanje i da li se dešavalo da prepoznate da neko nije sposoban za učenje?

Da, definitivno svi mogu da nauče da veslaju, ali poželjno je da znaju da prlivaju, a i ako ne znaju nije problem. Naučiće. Važno je da imaju volju. Strah je manji ako znaju da plivaju, ali se svi vremenom opuste i uživaju. Uglavnom se susrećem sa dva obrasca ponašanja: prvi je da ima talenta ali nema volje, a drugi je da nema talenta ali ima mnogo volje. Oni koji nemaju volju najbolje da počnu da treniraju nešto drugo što im se više dopada i da ostanu aktvni u sportu. Svi oni koji imaju veću motivaciju od talenta mogu da postignu odlične rezultate, jer na najbolji način kompenzuju ono što im je u početku nedostajalo.

Kada je trener najsrećniji?

To su momenti kada pre svega vidite sjaj u očima kod dece kada shvate da su nešto postigla, naučila, da su ispunjena. Srećan sam i kada posle određenog broja godina prođu kroz ceo ciklus i postignu odlične rezultate. Posebno me raduje kada vidim svu onu decu koja su došla prvi put zbunjena i uplašena na trening, a sada su ozbiljni ljudi sa završenim fakultetom i ostali su verni sportui klubu kao članovi porodice. Svaka medalja donosi sreću i podstiče na dalje usavršavanje.

Kako se učenici pripremaju za takmičenje?

Generalno pripreme traju tokom cele godine, jedan deo priprema je u toku leta na vodi, a drugi deo je u zimskom periodu koji je mnogo zahtevniji. Vrhunski veslači veslaju i u toku zime. Pripreme traju konstantno, jedino se pred velika takmičenja tempira forma. To je kao kad domaćica pravi tortu, ona mora da ispoštuje određeni redosled da bi torta dala svoj maksimum u ukusu i izgledu. 🙂 Važne su i povratne informacije od takmičara kako se on oseća iz dana u dan tokom cele godine, da bi na kraju ostvarili najbolji mogući rezultati.

Šta sve mora da poseduje jedan veslački klub da bi mogao da funkcioniše?

Svaki klub mora da poseduje adekvatne prostorije, upravu kluba, sportiste, neophodnu opremu, da se redovno održavaju treninzi i da se odlazi na takmičenja.

Kako je biti trener veslanja u Srbiji? Može li se lagodno živeti od trenerskog posla?

Zaista je lepo biti trener veslanja, bar meni jer uživam u radu sa decom. Radim ono što volim. Neki trener zaista mogu lagodno da žive od svog posla, ali to isključivo zavisi od veličine kluba, od finansijskih mogućnosti. Većina klubova se finansira kroz konkurse lokalne samouprave. Naš klub se finasira iz lokalne samouprave, ali samo za decu sa posebnim potrebama. Nemamo finansijsku pomoć vezanu za kajak. Nadam se da ćemo u budućnosti imati pomoć jer radimo dobro svoj posao, rezultati sami govore. Od velikog broja dece pravimo korisne članove društva koji gaje prave vrednosti.

Za kraj, šta biste poručili mladima i starijima koji žele da uče veslanje kao i onima koji bi se bavili trenerskim poslom?

Pre svega, svima bih preporučio da se što više bave sportom. Kada kažem sportom mislim na rekreativni sport, jer ne mogu i ne trebaju svi da se bave vrhunskim sportom. Vrhunski sport je predodredjen za vrlo mali broj veoma talentovane dece pod uslovom da klub, roditelji i lokalna samouprava imaju mogućnosti da stvore uslove kakvi su neophodni da bi se postigli i vrhunski rezultati. Velika većina, mogu slobodno da kažem da 99% ljudi treba da se bavi sportom zbog zdravlja, zvog sposobnosti, da budu vitalni i da imaju kvalitetan život. Rekreativni sport je odličan izduvni ventil, oslobađa sresa, pogoduje zdravlju, bolje se misli i lepše se živi. Važno je što ranije decu uključiti u sport. Treba da probaju što više sportova da imaju što je moguće više veština, da im detinjsvo bude lepo i sadržajno. Neophodno je da razvijaju motoričku inteligenciju jer je ona od suštiniske važnosti za razvoj ličnosti kod čoveka. Deca koja se nisu igrala kao deca postaju kasnije uglavnom problematični članovi društva. Izuzetaka svakako ima. Činjenica je da su deca pre dvadeset ili trideset godina bila mnogo sposobnija jer su mnogo više radila i vežbala. Danas je situacija drugačija iz raznoraznih razloga od uticaja tehnološkog razvoja do promene sistema vrednosti.
Trenerski posao nije za svakoga, to je pre svega posao za one ljude koji vole rad sa decom. Zatim da su se bavili obavezno sportom i to ozbilnije, da poseduju određenu količinu znanja i da budu dobri pedagozi.

Nadam se da vas je Ivan motivisao da se rekreirate, a potom pronađete sebe ili kao sportistu ili kao trenera. Nije jednostavno kao što možda deluje, ali upornost se uvek isplati. Do sledećeg čitanja.

Dragan Zarić - Frontend developer

Srbija je zemlja IT stručnjaka, i poslovi u IT sektoru su jedni od najisplativijih kod nas. Mnogo ljudi se oprobalo u ovoj struci, a mnogi su i u njoj ostali godinama. Dragan Zarić (Dezareo) će nam iz prve ruke opisati kako izgleda baviti se poslom frontend developera:

Ćao Dragane, hvala ti što si odvojio vreme da porazgovaramo. Da li bi mogao da nam kažeš nešto osnovno o svom poslu, šta je suština tvog zanata?

Zdravo. Ja se bavim frontend programiranjem. Frontend programiranje podrazumeva vizuelni deo jedne web aplikacije i to je prvo što korisnik aplikacije ili posetilac sajta vidi. Ovde govorimo o UI i UX (User Interface i User Experience dizajnu). Suština mog posla je da ja napravim lep proizvod a koji će biti dopadljiv korisnicima.

Znači, u pitanju je dizajn. Kada si počeo da se baviš web dizajnom i kako je došlo do toga?

Web dizajnom i uopšteno programiranjem sam počeo da se bavim 2004. godine. Tada je nekako i kretao internet da se budi u Srbiji. Prvo su internetu pristupali na brzini 28kbps. Pristupalo se preko telefonske linije. Sećam se da sam svoj prvi local server - easyphp koji je težak 20MB skidao cele noći. Do tada sam već krenuo sa HTML-om. Tada su na internetu mahom preovlađivala custom rešenja, websajtovi su se kreirali od nule, skoro da nisu postojala predefinisana rešenja poput CMS-ova. Negde u periodu 2005. godine sam se prvi put susreo sa Mambo CMS-om. On mi nikada nije legao, jer je imao prekomplikovani administratorski deo, što me je strašno odbijalo. Bio je limitiran pluginovima, prilično krut što se tiče koda. Oko 2007. godine saznajem za WordPress i od tada ga nikada nisam napustio. Jednostavno, pomalo vizionarski sam znao da je on next big thing i da njegovo vreme dolazi. Do danas se moja priča vrti u frontendu.

2004. godina zvuči daleko. Koliko je truda potrebno da bi se došlo do senior nivoa web developer-a, i šta je potrebno da znaš od tehnologija?

Potrebno je dosta vremena. Da se ne lažemo, programiranje nije lak posao i ovde ne postoji čarobni štapić sa kojim ćeš uz pomoć "hokus pokusa" postati senior. Potrebno je krenuti od osnova i one se moraju savladati a nakon toga i utvrditi. Ja se često vratim osnovama čak i posle ovoliko godina rada. Često čujem od onih koji tek počinju sa učenjem "E ja sam to naučio, savladao sam". Ok, ali ovo je kao učenje stranog jezika, svako od nas će savladati pojedine reči ali kada treba izgovarati rečenice dobićemo urnebesno smešan i netačan strani jezik. U programiranju se tačno zna šta čemu služi i to se mora poštovati.

Zatim potrebno je videti da li postoji predodređenost za bavljenje ovim poslom. Vrlo je mali broj ljudi kojima sam mentorisao a koji su ostali u ovoj priči. Web programiranje traži mnogo rada, mnogo odricanja, mnogo učenja. Ako se u ovu priču uđe zbog para onda se ta osoba neće dugo zadržati u celoj priči.

Kako izgleda proces učenja jednog programskog jezika ili web tehnologije, šta je najbitnije za početak?

Početak je najzanimljiviji kada se krene sa programiranjem. Entuzijazam je jak kao i ushićenje kada se reši neki od problema. Kao što sam već rekao prvo se dobro moraju savladati osnove i moraju se dobro utvrditi. Najbitnija stvar je upornost (možda bih mogao da je nazovem i beskompromisnom tvrdoglavošću). Dobar programer će se vraški mnogo potruditi da reši neki problem. Ako se mlad čovek koji uđe u ovu priču baš potrudi da rešava zadatke, sa strašću i posvećenošću to je siguran znak da je odabrao pravo zanimanje. Mlak pristup i copy/paste odgovora sa interneta vas neće odvesti nigde.

Pored strasti i posvećenosti, šta još misliš da je ključno za tvoj posao?

Odmah ću reći da su to metodika rada i fokus. Te dve stvari će odrediti da li ćete posao uraditi kako treba ili ne. Ovo kažem iz mog iskustva. Metodika rada podrazumeva da razumete proces svog rada ili projekta od početka do kraja. Ne možete krenuti od sredine procesa rada ili od finalnog dela. Programiranje je egzaktan proces, nema mnogo prostora za improvizacije jer to može dovesti do toga da vam se cela struktura projekta sruši kao kula od karata. Da bi bili efikasni morate imati metodiku rada, tačno utvrđene korake koji se prate.

Fokus je takođe bitan. Bez fokusa nećete moći rešavati probleme. Ako su vam misli raspoređene na "sto strana" ništa nećete odraditi kako treba. Dobićete polovična rešenja, neće biti kvalitetna. Ja nisam zastupnik multitaskinga. Smatram da se trebaju pratiti koraci i raditi stvari jednu po jednu.

Koliko se brzo napreduje u tvom poslu, i koliko je truda potrebno za napredovanje?

Napredovanje je relativna stvar. Neko brže napreduje, neko sporije. Sve zavisi od rezultata rada. E tu opet dolazimo do predodređenosti za ovaj posao. Neko ima više talenta za programiranje i više se trudi i on će svakako brže napredovati od nekog ko ne želi da npr. uči nove stvari, radi posao rutinski, sasvim mu odgovara trenutna pozicija. Ono sto ja mogu da kažem da se trud na kraju uvek isplati u ovom poslu, to ne može da prođe neopaženo.

Da li misliš da je bolje biti freelancer ili zaposlen u nekoj firmi,i zašto?

Freelancing je ok jel vam daje osećaj slobode, ali i neizvesniji je. Na Upworku (globalnoj platformi za IT poslove), imate periode u godini kada možete imati poslove preko glave ali i periode kada posla ima jako malo ili ga uopšte nema. Ta finansijska neizvesnost je prilično neprijatna stvar. Ipak, možete raditi u koje vreme dana hoćete, tzv. klizno radno vreme. Mislim da je rešenje za freelancing nalaženje takozvanog zlatnog klijenta, odn. osobe za koju ćete raditi i koja će vam dobavljati poslove koje ćete raditi iz topline svog doma.

Sa druge strane, stalni posao podrazumeva da idete u kancelariju gde ćete raditi sa kolegama. Imaćete stalnu platu ali takođe i konstantne obaveze i radno vreme od "9 do 17". Tu gubite na nezavisnosti ali nema finansijske neprijatnosti...osim ako vam ne kasni plata. Takođe, bićete deo tima i moraćete da se ponašate u skladu sa tim. Iskreno ja sam zastupnik rada u firmi, taj osećaj obaveze je nešto što je sastavni deo mene i mog karaktera.

Koliko je tvoj posao stresan i kako se nosiš sa stresom svog posla?

Stes postoji, uvek je prisutan. Obično je vezan za prilično kratke rokove. Jednostavno ako čovek ne uživa u procesu kreacije web sajtova ne vredi ni raditi ovaj posao. Opravdani stres je ok, nerealno kratki rokovi - treba bežati od toga.

Da li je tvoje zanimanje perspektivno kod nas što se zarade tiče?

Jeste. Ipak i tu postoje nivoi zarade. Odlični programeri zarađuju odlične sume novca. Postoje mid level programeri koji pristojno zarađuju i naravno početnici koji zarađuju solidno. Kako vreme ide, ako ulažete u sebe i svoje znanje očekivano je da ćete pristojno zarađivati od svog posla.

Kako izgleda tvoj radni dan?

Pošto sam sada u freelance fazi, probudim se i krećem sa radom na tekućem projektu. To može da bude nekoliko sati rada na njemu ili da bude jedan duži period dana u zavisnosti da li se treba nešto hitno završiti. Drugi deo dana je obično posvećen nekom učenju, testiranju nekih stvari. Jednostavno nema napretka ako se ne uče nove stvari, to je kod mene postalo sastavni deo dana. Npr. ja učim nemački jezik jer smatram da će to unaprediti moj posao. Jedan deo dana obavezno posvetim učenju nemačkog jezika.

Šta imaš da poručiš mladima koji razmišljaju da postanu web developeri?

Ono što bih rekao a nisam, a izuzetno bitna stvar je Mentorstvo. Nađite mentora ako krećete u ovaj posao. On će vas upućivati na prave stvari, pratiti vaš razvoj, pomoći vam da rešite neki problem kad zapnete, imaćete sa kim da popričate o stvarima bitnim za programiranje. Mentor ako primeti vaš potenicijal će vas preporučiti svojim drugarima i tako ćete brže naći posao. Zatim: budite korektni, pozitivni, učite i budite vredni. To su sigurno dobri saveti koji će vam pomoći da postanete programeri.

Miljan Ristić - Carinski službenik

Miljan Ristić se bavi poslom o kom možda ne razmišlja puno vas, ali to nikako ne umanjuje njegovu važnost u državnom ekosistemu. Čak štaviše, posao Carinika je jako odgovoran, zahteva budno oko i poznavanje ljudske psihologije. A evo i zašto:

Zdravo Miljane. Da li možeš da opišeš svoju profesiju u nekoliko rečenica? Šta je ono čime se baviš i koje su tvoje odgovornosti?

Radnik sam Uprave carina. Po zvanju sam samostalni carinski inspektor i radim na radnom mestu Voditelj carinskog referata. Posao kojim se bavim može se definisati kao rukovođenje carinskim referatom što podrazumeva raspoređivanje poslova carinskim službenicima u skladu sa njihovim ovlašćenjima kao i kontrola njihovog izvršenja. Takođe, učestvujem u svrstavanju robe po Carinskoj tarifi i utvrđivanju carinske vrednosti; Pripremam, izrađujem i donosim rešenja shodno svojim ovlašćenjima; obrađujem i analiziram rizične firme i pošiljke robe i iniciram pregled robe zavisno od rizika; obezbeđujem jednoobraznu i pravilnu primenu propisa iz delokruga rada; pružam stručnu pomoć carinskim službenicima i učestvujem u njihovoj stručnoj obuci i usavršavanju; primam stranke u postupku i dajem im informacije u pogledu prava u carinskom postupku; pripremam analize, izveštaje i informacije iz delokruga rada; obavljam i druge poslove po nalogu upravnika carinarnice.

Zvuči kao dosta odgovorno zanimanje. Kakvo je obrazovanje potrebno da bi neko postao carinski inspektor?

Visoka stručna sprema.

Kako izgleda tvoj radni dan?

Referat radi od ponedeljka do petka od 09:00 do 17:00 časova. S obzirom da živim 55 kilometara udaljenio od svog radnog mesta, svakog radnog dana putujem sa kolegama 45 minuta do posla. A što se posla tiče, nijedan dan nije isti. Svaki dan je specifičan po nečemu baš iz razloga što je širok dijapazon robe nad kojom se sprovodi carinski postupak.

Miljan Ristić Carinski Službenik — Izvor slike: sputniknews.com

55 kilometara nije malo. Da li svi carinski inspektori moraju da putuju na posao svaki dan?

Organizacione jedinice Uprave carina su raspoređene širom Republike Srbije, što na graničnim prelazima što u mnogim gradovima. Shodno tome, određeni broj carinskih službenika radi izvan mesta u kojem živi tako da je neophodno da se putuje.

To sigurno doprinosi stresu. Kako se ti nosiš sa stresom tvog posla?

Stres na svakog neminovno utiče. U manjoj ili većoj meri. Ja se sa svojim stresom nosim tako što slušam muziku, čitam knjige, pišem blog, knjige, uređujem književni časopis, gledam filmove. Na fizičkom planu stres eliminišem tako što vozim bicikl, šetam svog psa ili igram stoni tenis. Sa vremena na vreme volim da zveknem po neko dobro vince 🙂

Odlične tehnike. Kako otkrivaš švercere ili kriminalce, da li tvoj posao uključuje njihovo privođenje ili taj deo radi policija?

Moj posao je najvećim delom vezan za kontrolu dokumentacije i robe koja se uvozi i izvozi kao sprovođenje postupka carinjenja i drugih carinskih postupaka vezanih za uvoz i izvoz robe. U tom smislu se i otkrivaju nepravilnosti i prekršaji. Roba koja se uvozi najpre se doprema sa graničnog prelaza gde se vrše i prve kontrole. U unutrašnjim (robnim) ispostavama, u kakvoj i ja radim, sprovode se neke kasnije kontrole. Prekršaji koji se otkrivaju uglavnom se odnose na lažno deklarisanje robe radi izbegavanja plaćanja uvoznih dažbina. U takvim slučajevima pokreću se prekršajni postupci i uspostavlja se saradnja kako sa policijom tako i sa sudstvom. Što se tiče načina na koji otkrivam prekršaje i nepravilnosti, mogu samo reći da se to postiže konstantnim usavršavanjem i unapređenjem svog stručnog znanja kao i praćenjem svih novina vezanih za posao ali i izvan njega. Znači - znanje i informisanost.

Da li si imao neku dramatičnu situaciju na svom radnom mestu, i da li bi mogao da je ukratko opišeš?

S obzirom na to da radim 20 godina kao carinski službenik na raznim radnim mestima, više puta je bilo kako dramatičnih tako i komičnih situacija, ali mislim da se jedna od najzanimljivijih dogodila na početku moje carinske karijere kada sam prilikom kontrole jednog putničkog auta, na patosu, ispred prednjeg suvozačevog sedišta, pronašao jednu torbu. Vozača sam upitao šta je u torbi ali odgovor nisam dobio. Nekoliko puta sam ponovio pitanje i kada odgovor nisam dobio, ja sam otvorio torbu i gurnu ruku unutar nje. Rukom sam napipao nešto hladno. Ljigavo. Sluzavo. Kao kada dodirujete svežu ribu. To bi bio najbolji opis. To me je nateralo da ruku naglo izvučem iz torbe glasno i prilično uznemireno postavljajući pitanje: „Šta se nalazi u ovoj torbi?” Insistirao sam da vozač izvuče sadržaj torbe i on je to i učinio. Ispred mene je izvukao ogromnog pitona od 4 metara koji je bio umotan u električno ćebe koje je bilo povezano za akumulator radi grejanja zmije jer je bio zimski period. Ogromni piton je bio kućni ljubimac za koji je vozač posedovao urednu dokumentaciju. Zašto nije odgovorio na moje pitanje i dan danas ne znam... U svakom slučaju. ovaj događaj će mi ostati zauvek u sećanju jer sam se u trenutku kada sam ugledao tu ogromnu zmiju maksimalno zaprepastio, šokirao i uplašio. Ko se tome nadao?

Predpostavljam da od tada ne voliš da ispituješ sadržaje torbi 🙂 Šta voliš kod svog posla?

Volim svoj posao jer sam se zaposlio za svoj 21. rođendan. Moj prvi radni dan u carini počeo je sa mojim rođendanom. Iz tog razloga carinu sam uvek doživljavao kao nešto veoma bitno u svom životu. Velikim delom rad u njoj me je izgradio kao čoveka. Kroz tih dvadeset godina doživeo sam i lepe i loše trenutke. Napredovao sam radeći. Počeo sam od najnižeg stepenika i sada sam trenutno rukovodilac nižeg nivoa. U svom poslu volim to što je dinamičan, što postoji mogućnost napredovanja i što je znanje kada tada mora da se isplati.

Koje su loše strane tvog posla?

Uglavnom velika presija pod kojom radimo i funkcinišemo.

Dobro je da si razvio načine opuštanja da to bar malo kompenzuješ. Koliko je psihologija bitna u tvom poslu, i ako jeste zašto?

U svakom radu sa ljudima, psihologija je veoma bitna. U carinskom poslovanju sreće se veliki broj ljudi počevši od predstavnika drugih službi i agencija sa kojima se sarađuje, preko carinskih zastupnika, uvoznika i izvoznika do prevoznika, putnika, turista... U tako velikom opsegu ljudskih profila, karaktera i zanimanja sa kojima se carinski službenici svakodnevno sreću, psihologija je i više nego potrebna i bitna.

Za kraj, šta bi poručio mladima koji žele da postanu carinski inspektori?

U Upravi carina postoje različite vrste poslova i stepeni zanimanja. Carinski inspektori se nalaze na nekoj sredini po hijerarhiji. Po složenosti su u samom vrhu. Carinski inspektori (mlađi carinski inspektor, carinski inspektor, samostalni i viši carinski inspektor) su uglavom službenici koji rade sa visokom stručnom spremom na raznim vrstama poslova. U pitanju su rukovodioci nižeg i srednjeg nivoa kao i službenici koji rade na malo složenijim i odgovornijim poslovima a koji su u najvećoj meri vezani za postupke redovnog carinjenja. Ja ću o tome govoriti iz svog ugla. Posao carinskog inspektora je vrlo dinamičan posao. Puno je oblasti koje se moraju poznavati jer je dijapazon robe koja se uvozi i izvozi širok. Potrebno je poznavati carinske, devizne, poreske propise. Takođe veliki broj roba podleže određenim kontrolama (sanitarna, fito, radiološka, veterinarska, bezbednost hrane...) koje obavljaju druge službe i agencije pa je shodno tome potrebno poznavanje i tih oblasti i propisa. Takođe primena međunarodnih sporazuma koje je potpisala naša država podrazumeva i poznavanje tih sporazuma jer se u velikoj meri oni odnose i na mere carinske politike. U velikoj meri sam posao olakšavaju interni carinski sistemi, mreže i portali (ISCS, Host, NCTS, Portal UC, Paragraf Lex...) koji se koriste kao tehnička podrška samom radu i funkcionisanju carinske službe. Ujedno oni predstavljaju odličnu bazu podataka i propisa neophonih za normalno i profesionalno funkcinisanje carinske službe.

Znači, posao carinskog inspektora je veoma odgovoran, zahteva visoku stručnost i konstantu edukaciju. Takođe, vrlo je dinamičan, raznovrstan i kompleksan. Carinski inspektor se ne postaje preko noći. Potrebno je dugogodišnje usavršavanje i izgrađivanje. Kao u svakom poslu. Ja sam sebe pronašao u svom pozivu, možda zato što sam počeo da se bavim carinskom profesijom kao prilično mlad, pa mi je kroz ove dve decenije, koliko sam carinik, carina zapravo „ušla u krv“ i postala deo mog gena.