Katarina Kostić - Farmaceut

Farmacija je od uvek bila cenjena zdravstvena struka. Njen razvoj kroz vekove je neverovatan, ali je cilj od uvek ostao human. Da bi neko bio farmaceut mora da poseduje niz veština i široko obrazovanje. Katarina Kostić je farmaceut sa višegodišnjim iskustvom i sa nama će podeliti tajne svoje profesije.

Zdravo Katarina, hvala ti što si izdvojila vreme za Tajne zanata. Da li bi mogla da nam kažeš nešto osnovno o svom poslu? Šta je suština tvog zanata?

Biti farmaceut znači pre svega biti human. Pomažeš ljudima svojim stručnim savetima da pravilno koriste lekove i pomoćna sredstva. Posao je odgovoran, zahteva znanje kao i druge veštine, ali je ujedno čist, organizovan i veoma lep poziv za žene. Farmaceutska delatnost ima veliki opseg od najvidljivijeg koji podrazumeva izdavanje lekova na recept i prodaje do naučnoistraživačkog rada na unapređenju lekova.

Kako se stiče formalno znanje potrebno za profesiju farmaceuta?

Formalno obrazovanje se stiče na Farmaceutskom fakultetu, studije traju pet godina nakon završenih studija stiče se zvanje diplomiranog farmaceuta. Studije se mogu nastaviti na doktorskim studijama nakon kojih se stiče zvanje doktora farmacije. Poslednjih par decenija plan i program studija se menjao, jedno vreme se nakon završenih petogodišnjih studija dobijalo zvanje magistra farmacije, ali je to kasnije ukinuto, potom su postojale magistarske studije , koje su takođe kasnije ukinute. Promene u zvanju po završetku studija nisu uticale na kvalitet samih studija.

Formalno obrazovanje je neophodno, ali koliko je bitna praksa?

Praksa je izuzetno važna, i kroz praksu se toliko toga nauči i nadogradi na osnovu formalnog obrazovanja. Važna i pri zapošljavanju i gotovo je nemoguće zaposliti se bez prakse. Rad u humanoj apoteci donosi iskustva na dnevnoj bazi. Učenje je konstantno kroz rad, seminare i na osnovu iskustava pacijenata i kolega. Razmena mišljenja među kolegama je ključna u prikupljanju praktičnog znanja i u cilju unapređenja kvaliteta saveta pacijentima. Kada je zdravlje ljudi u pitanju treba isključiti sujetu i na primer pitati koleginicu farmaceutskog tehničara sa većim iskustvom za mišljenje. Sa svojom dragom koleginicom Nadom uvek volim da se konsultujem, jer izuzetno cenim njeno bogato radno iskustvo i znanje.

Koji sve tipovi farmceutske delatnosti postoje?

Najviše je vidljiva apotekarska farmacija koja je bazirana na izdavanju lekova na recept, prodaju lekova i suplemenata, savetovanje pacijenata. Farmaceut u apoteci ima ulogu zdravstvenog radnika, ali se često čini da je ta uloga pomalo zanemarena u korist prodaje lekova. Svaki savestan farmaceut će rado dati pravi savet pacijentu, čak iako to pacijent ne zahteva. Farmaceuti u bolničkim apotekama imaju složeniji način rada zbog lekova koji se odnose na bolničko lečenje. Bolnički lekovi su kompleksniji, pa stoga primena, indikacije i doziranje lekova zahteva širok spektar znanja farmaceuta. Bolnički farmaceut je deo tima vizite, učestvuje u konzilijarnom lečenju i preko je potreban saradnik lekarima pri prepisivanju terapije. Lekari bez obzira na visok nivo stručnosti ne znaju uvek da kombinuju terapiju na pravi način, pa nedovoljno poznavanje generike lekova i njihova interakcija kod pacijenata može izazvati ozbiljne kontraindikacije. Bolnički farmaceut mora sve aspekte da uzme u obzir i pomogne pacijentu na pravi način. U bolničkim apotekama prave se sterilni rastvori za intavensku primenu i drugi preparati ukoliko ima uslova za to. Takođe, postoje i veterinarske apoteke koje prodaju veterinske lekove i preparate namenjene lečenju životinja, one mogu biti u sklopu humanih ili poljoprivrednih apoteka. Farmaceutske kuće svuda u svetu bave se konsultantskom farmacijom koja podrazumeva promovisanje novih lekova na terenu u apotekama i bolnicama. Posebno je interesantna farmakoinformatika koja spaja farmaciju, informatiku, medicinu, menadžment i Data Science u jednu celinu sa ciljem da se unapredi farmacija i da se dosadašnji pristup prema pacijentima i poslovanju podigne na viši nivo. Farmakoinformatika analizira sve relevantne podatke iz više navedenih oblasti, utiče na unapređenje informacionog sistema koji koristimo, pravi testove za proveru i unapređenje znanja farmaceuta.

Da li se i danas u apotekama izrađuju magistralni preparati?

Danas se sve manje izrađuju magistralni ili galenski preparati u svakoj apoteci, kao što je to bio slučaj nekada. Izrada galenskih preparata vrši se u registrovanim laboratorijama nekih apoteka i obično se izrađuju kreme i tinkure koje može, a obično i izrađuje farmaceutski tehničar postujući pravila i proverene recepture. Laboratorije pri apotekama moraju da imaju zaposlenog tehnologa ako prave rastvore lekova za decu. Na našem tržištu ne postoje na primer kardiološki lekovi za decu, pa se recimo 1/18 tablete mora prilagoditi u tačnoj dozi detetu u vidu rastvora.

Koje su sve veštine potrebne za bavljenje ovim poslom, a nisu deo formalnog obrazovanja?

Svaki farmaceut pre svega mora da bude humana i lepo vaspitana osoba uvek spremna da pomogne pacijentima. Ovo je posao koji zahteva izraženu komunikativnost i dobro poznavanje psihologije, kao i visok stepen emocionalne inteligencije. Ne treba zanemariti kolegijalnost i izdržljivost.

Kako izgleda tvoj radni dan u apoteci?

Svaki dan u apoteci je dinamičan, pun izazova i novih iskustava. Veći deo radnog vremena posvećen je radu sa pacijentima, davanju saveta i izdavanju lekova. Pored toga treba organizovati posao, složiti lekove i obaviti sve administrativne obaveze koje su svakodnevne.

Koliko je tvoj posao odgovoran?

Posao je definitivno odgovoran, ali najviše u segmentu koji se odnosi na poštovanje propisa o izdavanju lekova na recept i pravilnom informisanju o uzimanju prepisane terapije. Farmaceut nije odgovoran za pacijenta koji se ne pridržava uputstvu i prepisanoj dozi. Zloupotreba leka od strane pacijenta ne stavlja se na teret farmaceutu.

Koliko je timski rad važan u tvom poslu?

Timski rad je izuzetno važan. Moje kolege i ja imamo odličnu komunikaciju i svakodnevno razmenjujemo iskustva, pravimo planove i realizujemo prethodno postavljene ciljeve. Kada negujemo timski duh i prijateljski odnos najbolje učimo i napredujemo u poslu.

Šta bi volela da se unapredi u tvom poslu?

Informacioni sistem bi trebao da bude mnogo bolji, tako da zadovolji sve realne potrebe i da bude jednako dobar lekarima u domovima zdravlja, farmaceutima i Fondu za zdravstveno osiguranje. Uvek je svako unapređenje sistema rada dobro došlo, ako doprinosti boljim rezultatima u celini. Takođe, bih volela da se uspostavi mnogo bolja saradnja između lekara i farmaceuta. U praksi često imamo priliku da osetimo određenu dozu antagonizma na profesionalnom nivou bez realne potrebe. Uspostavljanje kvalitetne saradnje odmah bi se pozitivno odrazilo na zravlje pacijenata i kvalitet usluge.

Da li je posao farmaceuta stresan?

Posao jeste stresan jer svakodnevno moraš da budeš spreman da odgovoriš na mnogo poslovnih zahteva. Rad sa ljudima nekada ume da bude iscprpljujuć, naročito ako se desi šum u komuniciji sa osobom narušenog mentalnog zdravlja.

Da li je posao farmaceuta cenjen u Srbiji?

Farmaceuti su oduvek bili cenjeni, a nadam se da će tako i ostati. Kada se dogodi deficit stručnog kadra na tržištu rada onda nam cena dodatno poraste.

Može li se od tvog posla pristojno živeti u Srbiji?

Iskreno mislim da može, ali uvek bi moglo bolje.

Za kraj, šta bi poručila svima onima koji bi želeli da se bave tvojim poslom?

Ovaj posao nije za svakoga, samo je za one koji to stvarno žele i koji su sposobni da budu kolegijalni, otvoreni i uvek spremni da uče. Sposobnost timskog rada jednako je važna kao i spobnost priznanja da nikada nećeš znati sve i da moraš pobediš sopstvenu sujetu. Raditi sa zdravim ljudima je prelepo, a raditi sa bolesnim je lepo samo ako možeš da im pomogneš. Na vama je da se odlučite.

Hvala Katarini što je sa nama podelila tajne svog zanata. Do sledećeg čitanja.

Sanja Filipović - Organizator događaja

Svaki događaj u poslovnom svetu mora biti organizovan do detalja, kako bi se šanse za eventualnim propustima smanjile na minimum. Treba brinuti o vremenskom rasporedu, gastronomskoj podršci, sigurnosti zvanica i još mnogo toga. Kako izgleda posao osobe koja brine o svemu ovome zajedno sa svojim timom, približiće nam Sanja Filipović:

Ćao Sanja, hvala ti što si izdvojila vreme za Tajne Zanata. Da li bi mogla da nam kažeš nešto osnovno o svom poslu, šta je suština tvog zanata?

Ćao, drago mi je da na ovaj način mogu da pomognem nekome da možda pronađe svoje novo zanimanje. Event menadžer ili organizator događaja je zanimanje bez kojeg je teško zamisliti današnji poslovni svet. Šta god da gledate, gde god da idete, šta god da slušate, iza toga stoji jedan tim ljudi koji je sve to osmilio, organizovao i sproveo u delo.

Kada si počela da se baviš organizovanjem događaja i kako je to izgledalo?
Organizacijom događaja sam počela da se bavim spletom slučajnih okolnosti kada sam počela da radim u jednoj softverskoj kompaniji, u marketing odeljenju. U početku sam vrlo malo znala o ovom zanimanju, više je to bila neka moja pretpostavka na osnovu filmova i serija. Jako sam brzo ušla u taj posao i shvatila da mi se dopada. Bilo je to 2014. godine.

Šta je najbitnije kod početka bavljenja organizacijom događaja?
Najbitnija stvar kod organizacije događaja je sama organizacija. Zaista, jedna od najbitnijih stavki je izuzetan nivo organizacionih sposobnosti, naročito zbog toga što ćete u jednom trenutku voditi više projekata. Sposobnost obavljenja više različitih stvari istovremeno, komunikacija i rad sa različitim profilima ljudi, planiranje vremena, predviđanje i prepoznavanje potencijalnih problema i rešavanja istih.

Da li misliš da je tvoja profesija perspektivna?
Mislim da je ova profesija poslednjih godina dobila na značaju.

A šta je ono što najviše voliš kod svog posla?
Najviše volim izazov. Svaki događaj je izazov na svoj način, i nikada ne znaš šta te čeka dok se ne upustiš u to.

Koliko psihologija igra ulogu u bavljenju tvojim poslom, i na koji način?
Ova vrsta posla iziskuje komunikaciju sa različitim profilima ljudi, tako da je psihologija od ključnog značaja za ovu profesiju. Uvek morate da znate kako da se postavite, bilo da su to ljudi koji su uključeni u organizaciju ili je to klijent.

Da li je bavljenje organizacijom događaja stresno?
izuzetno je stresno, pogotovo što je sva odgovornost na vama. Uglavnom stresne situacije počinju u procesu samog planiranja događaja, kada morate da ispratite sve zahteve klijenata, a opet u granicama predviđenog budžeta i rokova. Kada počne događaj, tada počinje pakao 🙂 Tada morate da budete u pripravnosti, da ispratite svaki korak, da budete na vezi sa svakim članom tima i da probleme rešavate u hodu, pre nego što ih drugi primete. U tom trenutku ste i majstor za tv ako se pokvari, i doktor i animator. Kada imate dobar i pouzdan tim, sve je mnogo jednostavnije.

Kako izgleda tvoj radni dan?
Zavisi od samog događaja. Najlepši deo ovog posla je planiranje događaja, odnosno osmišljavanje kreative, crtanje kula i gradova koje kasnije treba uobličiti u jednu lepu građevinu koja treba da izdrži sve eventualne probleme. Onaj manje zanimljiv, a opet dosta važan, je stalna komunikacija sa klijentom i saradnicima putem mejla i telefona, usklađivanje budžeta i sl.

Šta radiš u situacijama kada događaj ne napreduje po planu?
Na to moramo u startu da budemo spremni, jer je to nešto što se dešava, manje više na svakom događaju. Najbitnije je ostati smiren, i fokusirati se na rešenje problema. Zato je važno imati dobar i uhodan tim, kao i plan B.

Da li je tvoja profesija u srbiji cenjena?
Milsim da će ovo zanimanje tek zaživeti kod nas, pa će vremenom možda biti i cenjenije.

Da li misliš da u Srbiji može da se živi od bavljenja organizacijom događaja?
Zavisi od kompanije u kojoj ste zaposleni. Česti su bonusi, plata je iznad proseka ukoliko ste u poslu neko duže vreme.

Šta bi poručila mladima i starijima koji razmišljaju da postanu organizatori događaja?
Ovaj posao je za osobe koje su kreativne i uživaju u planiranju. Posao je izuzetno stresan, i zahteva dosta ulaganja i žrtvovanja, ali onaj osećaj kada na kraju svakog događaja čujete komentare ljudi koji su učestvovali, prisustovali i reči samog klijenta, je nešto za šta vredi nespavanje i rad pod pritiskom.

Hvala Sanji još jednom na otkrivenim tajnama profesije organizatora događaja. Do sledećeg čitanja

Boban Ćulajević - Profesor filozofije

Već smo imali prilike da se upoznamo sa učiteljskom profesijom koja zahteva dosta odgovornosti i posvećenosti. Da li je profesija profesora u srednjoj školi mnogo drugačija i šta je ono što je najbitnije za bavljanje ovim zanatom, otkriće nam Boban Ćulajević:

Zdravo Bobane, hvala ti što si odvojio vreme za Tajne Zanata. Da li bi mogao da nam kažeš nešto osnovno o svom poslu, šta je suština tvog zanata?

Pozdrav. Filozofija kao nastavni predmet, u srednjoj školi, je veoma zanimljiv posao u kojem se nastoji kod učenika probuditi intelektualno nastrojena svest, svest željna saznanja, tj. budi se čuđenje nad samom činjenicom postojanja. Posao je zanimljiv jer je sa jedne strane izazov da se mladi otrgnu od svakodnevnice i dovedu do višeg stanja svesti, do pitanja koja prevazilaze okvire pojedinačnog života, a sa druge strane i savršena prilika da se čuju uvek novi, zanimljivi komentari i zapažanja. Nastava filozofije utiče na kvalitet samih pojedinaca, tj. razvija kritički svesne ljude. Ukratko rečeno ona budi čovekov umni i moralni kapacitet.

Kada si počeo da se baviš predavanjem filozofije i kako je taj početak izgledao?

Počeo sam da predajem 2011. godine. Početak, kao i svaki, zahtevao je vreme za navikavanje i uhodavanje.

Šta je najbitnije kod početka bavljenja tvojom profesijom, i koliku ulogu na početku karijere igra formalno obrazovanje stečeno na fakultetu?

Obrazovanje sa fakulteta je nužna baza, ali da bi se predavalo na kvalitetan način, profesor mora da se dalje obrazuje, da proširi još tu bazu, da konstantno promišlja o sadržaju i načinu njegove realizacije. Za početak je najbitnije da ste prava osoba za ovaj posao, a u ovom slučaju to znači da ste saosećajna osoba sa određenom dozom prosvećenosti i da želite na pravi način tu istu prosvetljenost da probudite kod svojih učenika.

Da li misliš da je tvoja profesija perspektivna, i zašto?

Može biti, ako želiš da napreduješ u školskoj hijerarhiji ili u ministarstvu. Suština ovog posla jeste u tome da se razmišlja o perspektivi učenika, a ona dolazi sa razvojem njihove svesti. Moraš voleti ovaj posao, onda imaš perspektivu u vidu ličnog razvoja i zadovoljstva.

Šta je ono što najviše voliš kod svog posla?

Najlepši moment jesu uspešna saradnja i interesovanje učenika za filozofiju. Sedmi čas koji proleti brzo i učenici koji posle zvona ne žure kući je najbolji dokaz uspešnog rada i pruža najveću satisfakciju. Volim kad ozbiljno pričamo i promišljamo o istini, kada im vidim na licu da u tom trenutku obožavaju školu i da postižemo ono što nam je cilj.

Da li psihologija igra ulogu u tvom poslu i ako da na koji način?

Psihologija i pedagogija su pored filozofskog obrazovanja najvažniji stubovi profesorskog posla. Psihologija je važna zbog komunikacije, čitanja reakcija učenika, razumevanja njihovih motiva, stavova, osećanja, uviđanja koja tehnika učenja bi im u datom trenutku najbolje poslužila svrsi. Morate znati kako sa kim da pričate, kako da im priđete, morate im opipati puls i znati kako dišu. Svaki profesor mora biti i dobar psiholog. Ako je tako, onda je sigurna kvalitetna nastava.

Kako izgleda tvoj radni dan?

Pošto radim u više škola, dešava se da jedan dan idem na nekoliko mesta. Na samom poslu imate dežurstva i izvođenje nastave. U proseku imam 4 časa dnevno. Časovi prolete brzo ako ostvarite uspešnu komunikaciju.

A kako izgleda jedan proces pripreme za predavanje?

Ukoliko vam tema nije bliska ili zanimljiva onda vas čeka dočitavanje literature i osmišljavanje korelacija sa drugim predmetima. Trudite se da sve lekcije održe pažnju učenika i da ujedno budu vrlo edukativne kao i provokativne za razmišljanje. Priprema za čas se svodi na osmišljavanje toka časa, vremenske artikulacije časa, pronalaska dobrih problemskih pitanja, predviđanja mogućih digresija itd.

Da li je tvoja profesija stresna?

Može biti užasno stresna, ali hvala Bogu to mi se retko dešava. Kada se desi, jedan čas vas fizički i psihički “zgazi”, tako da ostaneteiI bez trunke energije, motiva, želje za dalji rad. Bezobrazluk, nevaspitanje, neinteresovanje, želja za svađom, kanalisanje svih svojih problema u pravcu profesora znaju da budu teški izvori stresa. Individualno od profesora zavisi kako će se sa tim izboriti.

Koliko je timski rad bitan u tvom poslu i na koji način?

Mogu se raditi modul časovi unutar veća npr. društvenih nauka, pa sarađujete sa psihologom, sociologom, istoričarom. Pričate o nekoj temi sa više aspekata, to zna biti veoma zanimljivo. Inače sarađuješ sa svim kolegama u školi po potrebi.

Šta je glavni cilj profesora filozofije?

Glavni cilj je buđenje u drugima onoga što je probuđeno u tebi samom. Želiš da osete ono što si ti osetio, da vide stvari na najrazličitije moguće načine i da promišljaju o postojanju u svim njegovim aspektima - metafizičkom, političkom, etičkom, estetskom, logičkom, duhovnom itd.

Da li je tvoja profesija u Srbiji cenjena?

U većini glava nije jer ljudi u praktičnim problemima ne cene filozofsko promišljanje. Ali naravno da ima izuzetaka.

Da li misliš da u Srbiji može da se živi od bavljenja tvojom profesijom?

Profesorska plata je čisto prosečna zarada, otprilike oko 350e. To vam govori sve o sistemu i njegovom vrednovanju profesorskog “zanata”.

Za kraj: Šta bi poručio mladima i starijima koji razmišljaju da postanu profesori filozofije?

Ako budete razmišljali o profesiji profesora filozofije, onda je veoma važno da ste sposobni za identifikaciju sa drugima, za saosećanje i uživljavanje. Ako drugo ja možete da doživljavate kao svoje ali u drugom telu, ako ste sposobni za ovu psihološku decentralizaciju onda mislim da imate najbolji mentalni program za ovaj posao.

Hvala Bobanu na realnom prikazu svoje profesije i konkretnim savetima. Do sledećeg čitanja.

Violeta Bajčev - Zubni Tehničar

Stomatologija sa sobom nosi i protetiku, a praviti proteze prema otiscima predstavlja svakodnevne izazove za onog ko ih pravi. Violeta Bajčev je zubni tehničar sa godinama iskustva, i u sledećem tekstu će nam otkriti tajne svog zanata:

Zdravo Violeta, hvala Vam što ste izdvojili vreme za Tajne Zanata. Da li biste mogli da nam kažete nešto osnovno o svom poslu, šta je suština Vašeg zanata?

Posao zubnog tehničara ogleda se u pravljenju protetskih nadoknada (proteze, krunice, mostovi). Uloga protetskih nadoknada nije samo u pogledu estetike nego i u poboljšanju funkcije žvakanja što ima odraz na celokupan digestivni sistem čoveka, a samim tim i na zdravlje. Svakako, protetske nadoknade imaju veliki doprinos i na samopouzdanje pacijenta.

Kada ste počeli da se bavite svojom profesijom i kako je taj početak izgledao?

Prvi susret sa svojom profesijom imala sam tokom prakse u Zubotehničkoj školi. Nakon završene srednje škole sam se zaposlila. Teorija i praksa koju sam imala u školi su mi omogućili da sam početak bavljenja ovom profesijom ne bude težak. Ljubav prema pozivu kojim se bavim me je navela da svaki dan učim nove stvari, nadograđujem svoje znanje i napredujem.

Šta je najbitnije kod početka bavljenja zubnom protetikom, i koliku ulogu u na početku karijere igra formalno obrazovanje a koliko sama praksa?

Na početku bavljenja ovom profesijom najbitnije je dobro znati teoriju koja se uči u školi, ali jednako bitno je umeti tu teoriju primeniti u praksi. Ne bih mogla da kažem da je teorija bitnija od prakse, kao ni obrnuto.

Da li mislite da je Vaša profesija perspektivna?

Profesija zubnog tehničara može biti veoma perspektivna ukoliko se prate novine u ovoj oblasti i ukoliko se usavršava.

Šta je ono što najviše volite kod svog posla?

Mogućnost da iskažem svoju kreativnost kao i sreća i osmeh koje vidim kod pacijenata kada se preda proteza, najdraži su mi delovi profesije.

Da li mislite da je Srbija u toku sa ostatkom sveta što se tiče zubne protetike?

Konstantnom edukacijom stomatologa i zubnih tehničara, Srbija hvata korak sa svetom. U većim gradovima Srbije novije metode su zastupljenije u odnosu na neke manje gradove.

Da li psihologija igra ulogu u Vašem poslu?

Profesija zubnog tehničara uključuje i indirektan kontakt sa pacijentima te samim tim psihologija ima svoj udeo. To se najbolje ogleda u samopouzdanju koje lep osmeh donosi. S obzirom na to da doktori stomatologije imaju direktan kontakt sa pacijentima, oni imaju i mnogo veći udeo u psihološkom momentu.

Da li zubni tehničar može da ima svoju ordinaciju nezavisno od stomatologa?

Zubni tehničar ne može samostalno da izrađuje protetske nadoknade. U izradi jedne protetske nadoknade neophodna je saradnja stomatologa i zubnog tehničara. Naravno, to ne zahteva zajedničku ordinaciju. Zubni tehničar ima svoju zubnu tehniku gde izrađuje proteze na osnovu otisaka koje je uzeo stomatolog.

To znači da je timski rad stomatologa i tehničara ključan u Vašoj profesiji?

Timski rad stomatologa i zubnog tehničara je veoma bitan. Koliko će jedna protetska nadoknada biti kvalitetna jednako zavisi i od stomatologa i od zubnog tehničara.

Kako izgleda Vaš radni dan?

Radni dan počinje u 7 časova. Kada dođem na posao prvo pravim plan rada za taj dan. On se pravi na osnovu rokova do kada određena faza u izradi proteze treba da bude završena. Naravno, ovaj plan je okviran jer u toku svakog radnog dana može da dođe do nekog iznenadnog posla, kao što je polomljenja proteza koja treba da se zalepi ili stomatolog može da uzme novi otisak.

Da li je bavljenje Vašom profesijom stresno?

Ne bih rekla da je stresno. Mada, kao i u svakoj drugoj profesiji, može doći do nekih iznenadnih problema tokom izrade proteze koje nisu pod mojom kontrolom kao sto je pucanje proteze prilikom njenog vađenja iz gipsa ili prilikom poliranja. Takve situacije umeju da budu stresne.

Sa kojim preprekama se najčešće susreće jedan zubni tehničar?

Ponekad se dešava da je teško pronaći odgovarajuću boju, veličinu i oblik zuba koji bi se uklopili sa postojećim zubima pacijenta. Takođe, može se desiti i da zagrižaj nije dobar, te se u tom slučaju mora ponoviti, kako bi funkcija žvakanja ostala očuvana, ali i izgled proteze bio što prirodniji.

Kako ukratko izgleda jedan proces kreiranja proteze?

Nakon pregleda pacijenta od strane stomatologa, stomatolog uzima otisak koji daje zubnom tehničaru da izlije i da napravi kašiku za precizniji drugi otisak. Zubni tehničar izliva precizniiji drugi otisak i pravi bis. Na napravljenom bisu, stomatolog uzima zagrižaj. Nakon toga zubni tehničar postavlja zube. Tako postavljeni zubi u vosku se predaju stomatologu koji zatim vrši probu u ustima pacijenta i proverava da li je sve u redu. Nakon toga zubni tehničar obavlja završnu fazu u izradi jedne proteze koja obuhvata kuvanje (vosak se zamenjuje materijalom nalik plastici od kojeg se izrađuju proteze). Na samom kraju zubni tehničar skuvanu protezu obrađuje, polira i predaje je stomatologu. Stomatolog predaje protezu pacijentu i proverava da li je sve u redu.

Da li je Vaša profesija u Srbiji cenjena?

Mislim da jeste. Veliki broj ljudi, kako onih starijih, tako i onih mlađih, ima problem sa nedostatkom zuba, a ova profesija to nadoknađuje.

Da li mislite da u Srbiji može da se živi od bavljenja Vašom profesijom?

Mislim da može ukoliko se zubni tehničar opredeli da ima svoju privatnu zubnu tehniku, ali pod uslovom da usavršava svoje znanje i prati svetske trendove.

Šta biste poručili mladima i starijima koji razmišljaju da postanu zubni tehničari?

Poručila bih da svo stečeno znanje primene u praksi i da se konstantno usavršavaju i prate svetske trendove. Ako ste završili školovanje niste završili učenje, naprotiv.

Hvala Violeti na konciznom objašnjenju glavnih elemenata profesije zubnog tehničara. Do sledećeg čitanja.

Ivana Đikić - Joga instruktor

Joga je fizička aktivnost stara više hiljada godina, a uključuje i meditaciju koja je u današnje vreme sve popularnija kao tehnika opuštanja. Profesionalno bavljenje jogom je izuzetno odgovoran posao jer jedan joga instruktor direktno utiče na fizičko i mentalno zdravlje svojih klijenata. Kako ova profesija izgleda, detaljno će nam objasniti Ivana Đikić.

Zdravo Ivana, hvala ti što si izdvojila vreme za Tajne Zanata. Da li bi mogla da nam kažeš nešto osnovno o svom poslu, šta je suština tvog zanata?

Suština mog posla je rad sa ljudima prvenstveno u održavanju dobrog stanja tela i duha. Današnji čovek je previše ekstrovertan, bombardovan spoljašnjim impresijama i gotovo da zaboravlja na svoje telo, na pokrete, disanje i unutrašnje impresije. Tako da, dolazeći na časove joge dobija mogućnost da se kroz pokret i disanje poveže sa osećajima unutar tela, osvesti fiziološko-anatomske aspekte i tako obnovljen nastavi da efikasnije funkcioniše u spoljašnosti.

Kada si počela da se baviš jogom i kako je taj početak izgledao?

Jogom sam počela da se bavim sa 22 god. Tragala sam za oblikom vežbanja koji nije čisto fizički, već uključuje potpuno posvećivanje, svesnost i prisutnost. Gde je cilj napretka, u stvari, put istraživanja, koji će se promaljati kroz ceo život. Znači prvo mi je joga bila hobi i oblik vežbanja kojim sam održavala telo u zdravom stanju, a kasnije mi je postala i profesija.

Šta je najbitnije kod početka bavljenja jogom, i da li postoji teorijsko obrazovanje koje je potrebno primeniti?

U početku nije naravno bitno teorijsko obrazovanje, već znanje i iskustvo instruktora koji ti daje inpute u toku vežbanja. Ako je instruktor kreativan i inspirisan, on može u toku časa pomalo ubacivati fragmente teorijskog znanja i tokom vremena samo vežbanje postaje jasnije. To nije baš moguće odmah razumeti. Ali svakako da je i neka dodatna individualna edukacija polaznika koji dolaze na časove poželjna, ako bi poželeli da prodube iskustvo doživljaja u toku vežbanja i sl.

Da li misliš da je tvoja profesija perspektivna?

Ne mogu da procenim da li je moja profesija perspektivna ili ne. Možda je više bila kada sam ja počinjala. Nisam sigurna da sam baš adekvatna osoba za ovo pitanje, jer se perspektive stalno menjaju. Ali jedno sigurno znam, da je plemenita i humana, nikog ne ugrožava i vraća ljude ka sebi i njihovoj suštini. Naravno, ukoliko se redovno upražnjava. Jer je ona život, unutrašnji svet svakog od nas, koji se pojavi kada se zatvore vrata spoljašnjim obavezama. To je onaj trenutak kada smo sami sa sobom, svesni i prisutni.

Zvuči kao da zaista uživaš u svojoj profesiji. Šta je ono što najviše voliš kod svog posla, i zašto?

U prethodnom pitanju sam načela ono što najviše volim. Ali bih dodala, da je to rad na sebi i svom telu koji stalno traje. I ako sagledamo sve to, onda možemo da zaključimo da na taj način možemo samo da budemo bolji ljudi. Bolji u smislu da smo svesniji i verovatno srećniji (iako je sreća promenljiva kategorija), bolji za nas same i onda i za okruženje i kao takvi “mi bolji” možemo kvalitetnije da delamo na planeti zemlji.

Da li misliš da je Srbija u toku sa ostatkom sveta što se tiče podučavanja joge?

Da, mislim da je u toku. Ja sam npr. u toku. 🙂 Ali je važno naglasiti da se podučavanje ljudi i prenošenje sopstvenog iskustva i znanja, ne može naučiti na kursu. Na kursu dobijamo teorijsko znanje i diplomu, a ostalo sami izgrađujemo tokom sopstvene prakse. Ja sam npr. napravila svoj sopstveni koncept, koji sam nazvala „Healthy yoga flow“. Orijentisana sam na individualni pristup u radu, radim u malim grupama, gde ne postoji jedan sistem rada, nego se položaji, pokreti i vežbe disanja prilagođavaju trenutnom mentalno-emotivnom stanju pojedinca i tokom vremena se menjaju, kako se i sam pojedinac menja.

Pričaš o mentalnom stanju svojih klijenata. Koliko to igra ulogu u tvom poslu i na koji način?

Psihologija igra ulogu u mom poslu u smislu da se ja kao instruktor trudim da radim na sebi i da posećujem neke dodatne seminare koji će učiniti moj rad kvalitetnijim i koji će mi omogućiti da bolje razumem kako sebe, tako i druge ljude. Tako da me interesuje svaki oblik edukacije, koji će mi omogućiti da poboljšam svoj rad i pomognem ljudima. Studirala sam i homeopatiju 3 godine, a to je isto jedan od oblika lečenja i pomaganja ljudima. Tako da izučavajući i druge oblike lečenja, otvaram mogućnost unapređenja svoje osnovne profesije.

Kako izgleda tvoj radni dan?

Svaki dan obično imam neki čas ili u grupi, ili privatno. Bilo bi dobro da ostavim prostora za svoj sopstveni joga ritual, gde istražujem iznova neke joga položaje i pratim njihovo dejstvo na telo. Nekada mi je telo umorno, pa samo radim neku od pranajama i kratku meditaciju. Povremeno razmišljam o konceptu neke nove vinyase koju bih uvrstila u čas. Sada u ovom periodu razmišljam da napravim neki kratki seminar, pa pripremam materijal i sl.

Da li je bavljenje podučavanjem joge stresno, i ako da na koji način?

Može da bude stresno, za mene u periodima kada se opteretim i držim puno časova. Sada to ne radim, jer shvatam da nema smisla. Da bih bila kreativna na času, inspirativna i odmorna, potrebno mi je da napravim dan pauze, ako je bilo više časova predhodnog dana. Puno se dajem, posvećujem i objašnjavam, pa može da se desi da se nekada osećam iscrpljeno. Tako nije uvek moguće, ali se trudim da ispoštujem i sebe i druge. Takođe, može biti naporno, kada privatno imate neke bolne situacije, koje i sami teško prevazilazite, a od vas se očekuje da budete potpuno smireni, blistavi i sjajni. Tada se pokazuje profesionalizam na delu, veština da održite čas tako, da to ljudi ne primete.

Kako izgleda proces pribavljanja sertifikata za joga instruktora?

Upisuje se škola/kurs koja ima zvaničnu lincencu od Europe Yoga Alliance ili neke druge svetski priznate škole. Kurs ispunjava sve neophodne stvari koje su potrebne da bi postao joga instruktor: vežbe, predavanja, seminarske radove, polaganja i ispite. Trajanje kursa je obično min. 6 meseci. Postoji finalno polaganje na kraju gde se javno drži čas pred komisijom, ali samo ako su svi ostali uslovi predhodno ispunjeni, svi ispiti položeni, praksa odrađena i sl.

Da li je tvoja profesija u Srbiji cenjena, i zašto?

Mislim da je vrednovanje joge kao profesije opalo, jer ima sve više ljudi koji se time bave, a nisu dovoljno kompetentni za to. Vrlo se intenzivno forsiraju neki detalji iz joge, koji i nisu toliko bitni, kao što je npr. preterana fleksibilnost tela, a drugi važniji aspekti se zanemaruju. Joga škole se plaćaju, tako da, u suštini, svako ko poželi može da je završi. Ali, verovatno je tako i u nekim drugim segmentima društvenih aktivnosti. Nisam nešto novo rekla što nam svima nije poznato, ali tako je.

Da li misliš da u Srbiji može da se živi od bavljenja podučavanjem joge?

Neko može da živi, a neko ne. To će zavisiti od mnogo faktora. Da bi neko živeo samo od joge, mora mnogo truda da uloži. Treba da bude kvalitetan kao instruktor, da bi bio primećen i da bi se izdvojio od konkurencije, jer je konkurencija trenutno veoma velika. Najbolja reklama je preporuka od drugih ljudi. Ja preferiram najviše takav način reklamiranja, mada pribegavam i novim načinima kao što su facebook, instagram i sl.

Da li je joga bezbedna za ljude svih uzrasta, trudnice i ljude sa zdravstvenim problemima? Šta misliš o jogi kao pomoći pri lečenju?

Joga kao oblik vežbanja je bezbedna za sve ljude, svih uzrasta, kao i za decu i trudnice. Međutim, program načina rada i vežbanja se prilagođava i menja u zavisnosti sa kakvom populacijom se radi. Program vežbanja za zdrave ljude će biti sasvim drugačiji, od načina rada sa starima, decom ili trudnicama. Takođe, postoje ljudi koji imaju neki specifičan problem sa telom, kičmom, neku povredu i sl., njima se posebno pristupa, vežbe i način rada se potpuno prilagođavaju njihovom specifičnom problemu. To bi nazvali nekim oblikom terapeutske joge. Joga instruktor treba dobro da razume i bude dobro upućen u suštinu određene tegobe koja se javila na telu kod osobe koja traži pomoć.

Joga kao pomoć pri lečenju je isto veoma korisna, ali naravno da će to zavisiti i od vrste zdravstvene tegobe. Lekar koji leči pacijenta treba da odobri da li pacijent može da koristi jogu kao dopunsko sredstvo pri lečenju. Ukoliko ne postoji odobravanje lekara, ja kao joga instruktor ne bih insistirala na tome i ne bih preuzela takvu vrstu odgovornosti.

Za kraj: Šta bi poručila mladima i starijima koji razmišljaju da postanu instruktori joge?

Najpre bih preporučila da rade na sebi u svakom smislu, da imaju izraženo “saosećanje” kao osobinu, da imaju određene telesne predispozicije, dobar kontakt sa telom, relativno dobru telesnu kondiciju, zdravo telo i da se trude da vode zdrav način života. Ostalo sve dolazi samo kroz iskustvo i trud koji budu ulagali tokom vremena.

Ivana nam je na divan način približila neke od tajni svog zanata, i hvala joj na tome. Do sledećeg čitanja.

Mileta Stankov - Poljoprivredni apotekar

Poljoprivreda u Srbiji je veoma važna delatnost, pa je samim tim i profesija poljoprivrednog apotekara ključna za stabilnost ove privredne grane. Mileta Stankov se bavi poslom poljoprivrednog apotekara dugi niz godina, i otkriće nam kako njegova profesija zaista izgleda.

Zdravo Mileta, hvala Vam što ste izdvojili vreme za Tajne Zanata. Da li biste mogli da nam kažete nešto osnovno o svom poslu? Šta je suština Vašeg zanata?

Posao poljoprivrednog apotekara podrazumeva prodaju robe koja je namenjena poljoprivrednim proizvođačima koji se bave ratarstvom, povrtarstvom, voćarstvom, pčelarstvom i stočarstvom. Pored prodaje namenske robe, poljoprivredni apotekar je obavezan da pruži sve potrebne informacije o načinu koriščenja te robe tako da bude bezbedna za ljude i okolinu, a i da kupac odnosno poljoprivredni proizvođač bude zadovoljan.

Koje obrazovanje je potrebno za profesiju poljoprivrednog apotekara?

Kada je potrebno obrazovanje u pitanju, poljoprivredne apoteke imaju slične zahteve kao i humane apoteke. Poželjno je da poljoprivredni apotekar bude neko ko je završio Poljoprivredni fakultet odsek za ratarsvo, voćarstvo, hortikulturu, fitomedicinu ili zootehniku, ili kao alternativu Visoku poljoprivrednu školu, kao i Srednju poljoprivrednu školu. Najbolja kombinacija znanja i veština je kada jedna poljoprivredna apoteka ima stručno lice sa visokim obrazovanjem odgovarajućeg smera i stručno lice srednjeg obrazovanja, tada se lepo dopunjuju i mogu kao tim da pruže mnogo svojim mušterijama. Odabir stručnog kadra zavisi pre svega od vlasničke strukture apoteke, pa tako apoteke koje su deo velikog sistema i imaju širu mrežu svojih prodajnih objekata obično u apotekama zapošljavaju kadar sa srednjom stručnom spremom. Takve apoteke svakako imaju jednog ili više zaposlenih sa visokom stručnom spremom odgovarajućeg smera kao stručno i odgovorno lice. Svako ko ima adekvatno visoko obrazovanje može otvoriti svoju poljoprivrednu apoteku.

Šta se sve prodaje u poljoprivrednoj apoteci?

U poljoprivrednim apotekama se prodaje semenska roba za ratarstvo i povrtarstvo, seme cveća, sadnice voća, ruža i vinove loze, stočna hrana, aditivi i vitamini za stoku, pesticidi, herbicidi (sredstva za suzbijanje korova), fungicidi (za suzbijanje gljivica), insekticidi (za suzbijanje štetnih insekata) i rodenticidi (za suzbijanje štetnih glodara), đubriva, ručni alati, sistemi za navodnjavanje, namenska roba za pčelarstvo i hortikulturu kao i razna pomoćna sredstva.

Koliko je roba sa kojom radite opasna po zdravlje ljudi?

U poljoprivrednoj apoteci je gotovo sve otrovno i opasno ako se ne koristi prema uputstvu. I kesica sa semenom cveća je otrovna, jer je seme tretirano da bi se očuvalo određeni vremenski period, tako da klijanje počne kada dospe u adekvatne uslove i nikako ranije. Posebna pažnja se poklanja prilikom prodaje pesticida i aditiva za stoku. Neki put su objašnjenja obimna i komplikovana za onog ko sluša, ali je izuzetno važno ljudima predočiti sve činjenice da bi obostrani trud dao što bolje rezultate. Ništa od robe koja se prodaje ne može nauditi bilo kome, sem ako se ne zloupotrebi, ali takav slučaj nisam imao. Moj posao zahteva da se kupcima objasni pravilan način upotrebe kupljene robe sa posebnim akcentom na mere opreza. Maloletnim licima se ne prodaju opasna sredstva.

Kako se Vi kao apotekar štitite od štetnog uticaja hemikalija sa kojima radite? Da li ste Vi ili neko od vaših kolega imali zdravstvenih tegoba usled izloženosti otrovima?

Rad u poljoprivrednoj apoteci zahteva određene mere opreza koje se odnose na rukovanje i skladištenje opasnih hemikalija kao što su na primer herbicidi. Sredstva za zaštitu bilja, insekticidi i druge otrovne materije se pre svega posebno transportuju do apoteke, nikada zajedno sa stočnom hranom i vitaminima za stoku. Takve materije se skladište u posebnoj prostoriji za skladištenje robe i u apoteci su izložene u vitrini sa staklom koja se zaključava. Apotekari su dužni da nose beli mantil ili drugu radnu uniformu, po potrebi nose rukavice i često peru ruke. Ja, kao i moje kolege, nisam imao nikakvih zadravstvenih tegoba koje su prouzrokovane radom sa pesticidima, ali jedina mana ovog posla je što se možete osećati na mešavinu mirisa iz apoteke, a u tome prednjače isparenja od stočne hrane. To je poseban apotekarski miris koji prodire u odeću i pored mantila. 🙂

Kako izgleda radni dan u poljoprivrednoj apoteci?

Svaki dan u poljoprivrednoj apoteci je veoma dinamičan i nijedan dan nije isti. Dinamika rada zavisi i od godišnjeg doba, pa su tako najveće gužve u proleće i jesen kada je vreme setve. Svakodnevno se sarađuje sa veterinarom i veterinarskim tehničarima, poručuje se roba koja se skladišti, izlaže i prodaje. Neretko se dešava da radni dan počne sa mušterijom koja vas čeka ispred apoteke da joj što pre rešite problem koji ima, i to obično bude na obostrano zadovoljstvo. Posao svakodnevno zahteva da puno pričate, jer morate mnogo toga da ispričate i objasnite kupcima.

Koje sve veštine mora da poseduje poljoprivredni apotekar?

Posao poljoprivrednog apotekara zahteva čitav skup veština počevši od neophodnog znanja pa do izražene komunikativnosti. Ne može se prodati roba ako niste komunikativni i uvek spremni da date savet ili sugestiju. Morate da znate da slušate svoje kupce i da se prilagodite njihovim potrebama, jer su oni različitog stepena obrazovanja i različitih godina starosti. Neretko morate da budete i dobar psiholog i da procenite da li nekome smete da prodate neko sredstvo, a da ga kupac ne zloupotrebi. Neke kupce morate da učite kako da izračunaju procentni rastvor, ako to ne znaju mogu da unište svoje useve oko kojih su vredno radili i mnogo novca uložili. Jednostavno morate da volite ljude, prirodu, da volite da stvarate i da volite selo.

Da li je Vaš posao stresan?

Rad sa ljudima je uvek stresan bez obzira kojim poslom se bavite. Gotovo uvek postoji neko ko će doći u apoteku nervozan zbog lošijeg prinosa, suše, bolesti useva ili stoke i preneti vam nervozu. Imao sam tu sreću da uglavnom radim u seoskim sredinama gde je poljoprivredna apoteka institucija i da ljudi rado dolaze da se ispričaju i odnose se sa puno poštovanja. Radeći u apoteci upoznao sam skoro sve ljude iz sela u kojem radim, imam divne uspomene, anegdote koje i danas pamtim i prijatelje dugi niz godina.

Šta misite kakva je budućnost poljoprivrednih apoteka?

Poljoprivreda je budućnost, a sa razvojem poljoprivrede razvijaće se i apoteke. Već danas mnoge apoteke imaju svoje web prodavnice što je sa jedne strane dobro, ali velika mana je nedostatak opisa proizvoda i detaljnog uputstva za upotrebu. Mislim da je živa reč u ovom poslu neprevaziđena. Inovativna rešenja u fitofarmaciji će omogućiti da sredstva za zaštitu bilja budu više na organskoj bazi što će vremenom smanjiti broj opasnih herbicida i smanjiti karencu (karenca je vremenski period neophodan za razgradnju nekog pesticida - izražava se u danima), što će biti veliki doprinos očuvanju životne sredine i zdravlja ljudi. Nadam se da će apoteke učestvovati još više u edukaciji o zaštiti životne sredine i kontrolisanoj upotrebi pesticida, kao i pravilnom odlaganju i reciklaži ambalaže i preostalih rastvora posle upotrebe.

Da li je Vaša profesija u Srbiji cenjena?

Iz mog iskustva mogu slobodno da kažem da jeste cenjena. U svakom selu u kom sam radio ljudi su me cenili i rado dolazili da pazare, dobiju savet ili samo neobavezno porazgovaraju.

Da li u Srbiji može da se živi ako ste poljoprivredni apotekar?

Mislim da je najbolja opcija kada je moje zanimanje u pitanju da imate svoju apoteku, vreme je pokazalo da svako ko je otvorio svoju apoteku i radio savesno i kvalitetno opstao je na tržištu. Ako radite kod poslodavca onda će vam mesečni prihodi zavisiti od stučne spreme i kvaliteta samog poslodavca.

Za kraj, šta biste poručili svima onima koji bi hteli da se bave Vašim zanimanjem?

Posao poljoprivrednog apotekara je lep i zanimljiv, traži konstantnu edukaciju, ali ako volite prirodu i domaćin ste u duši to vam neće biti teško. Nema ništa lepše nego kada prošetate pijacom i sretnete sve one ljude kojima ste prodali seme, a onda ih vidite zadovoljne sa svim tim plodovima.

Hvala Mileti što nam je otkrio tajne svoje profesije. Do sledećeg čitanja.

Violeta Kočić Mitaček - Advokat

Advokaturu možemo okarakterisati kao jednu od izazovnijih profesija sadašnjice jer sa sobom nosi obimno teorijsko i praktično znanje potrebno za bavljanje istom, veoma visoku toleranciju na stres, kao i ljubav prema ljudima i razumevanje za svaki slučaj pojedinca. Violeta Kočić - Mitaček je advokat sa iskustvom od 15 godina, a od njenih odgovora na pitanja o profesiji advokata možemo da saznamo mnogo:

Zdravo Violeta, hvala ti što si izdvojila vreme za Tajne Zanata. Da li bi mogla da nam kažeš nešto osnovno o svom poslu, šta je suština tvog zanata?

Hvala na pozivu i interesovanju za ’’tajne’’ advokature. Advokatura je posebna društvena pravna služba u sklopu pravosudnog sistema koja se bavi pružanjem stručne pravne pomoći u različitim oblastima, zastupanju građana i pravnih lica. Obuhvata davanje pravnih saveta, zastupanje i odbranu stranaka pred sudovima ili drugim državnim organima, ustanovama i organizacijama. Uloga advokature jeste da brani zakonitost i štiti prava građana. Advokatura je nezavisna i samostalna, što je garantovano i Ustavom. Advokat se postaje upisom u Advokatsku komoru, koja je esnafsko udruženje.

Kada si počela da se baviš advokaturom i kako je taj početak izgledao?

Advokaturom sam počela da se bavim odmah nakon diplomiranja i ova profesija je bila moj prvi izbor. U početku je bilo izuzetno uzbudljivo i istovremeno zbunjujuće, jer na fakultetu nismo stekli praktična znanja. Na primer, nama pripravnicima bila je potpuna nepoznanica gde bi trebalo da sednemo kada uđemo u sudnicu, kao i šta znače oznake ispred brojeva na predmetima. Takođe, radno vreme je bilo izazovno, pre podne suđenja, zatim odlazak u kancelariju gde se razvrstava pošta, pišu podnesci, a nakon pauze od nekoliko sati, nekoliko puta nedeljno i prijem stranaka u kasnim popodnevnim časovima i najčešće rad u kancelariji do kasnih večernjih sati.

Međutim, imala sam tu sreću da pripravnički staž provedem u advokatskoj kancelariji Mirka N. Mitrovića koji je izvanredan pravnik i izuzetna ličnost. Bavio se različitim oblastima prava pa sam imala mogućnost da se upoznam i vodim veliki broj raznovrsnih predmeta, te steknem dragoceno iskustvo, kao i da definitivno odlučim da je advokatura moj izbor.

Pominješ da nije bilo mnogo prakse na fakultetu. Šta je najbitnije kod početka bavljenja advokaturom, a koliku ulogu na početku karijere igra formalno obrazovanje?

Da bi se neko bavio advokaturom na pravi način, potrebna je ljubav prema profesiji, ali posebno ljubav prema ljudima. Kaže se da advokatura nije posao već način života - i to je potpuno tačno. Naime, advokat sa svojim klijentima prolazi kroz njihove najvažnije životne trenutke, često najteže, sluša njihove životne priče, sa njima se zajedno bori za istinu ili milost, u zavisnosti od situacije u kojoj su, i sve to nije moguće bez ljubavi i razumevanja drugih.

Fakultet nas ne priprema za ova iskušenja, teške priče i sudbine ljudi koji dolaze po pomoć i meni lično je bilo najteže da zauzmem profesionalnu distancu kako bih mogla kvalitetno da sagledam situacije mojih klijenata i pružim im pravnu pomoć, umesto da zajedno plačemo nad problemima u kojima su bili.

Šta je ono što najviše voliš kod svog posla, i zašto?

Advokaturom sam počela da se bavim kao potpuni idealista, sa idejom da svojim znanjem pomognem klijentima da ostvare svoja prava, dokažu nevinost.. Sjajan je osećaj kada učestvujem u procesu u kome dobijemo pravednu odluku. To je trenutak u kome potvrdite veru u dobro i znate da sistem funkcioniše i da sve ima smisla. Saznanje da ste uticali na to da svet bude bolje mesto, da nekom život krene ili se nastavi u dobrom pravcu, jeste ono zbog čega vredi živeti i raditi.

Da li psihologija igra ulogu u tvom poslu i ako da na koji način?

Psihologija sasvim sigurno igra ulogu u bavljenju advokaturom. Ono što je važno imati u vidu jeste činjenica da ljudi obično dolaze kod advokata u nekoj teškoj situaciji i da su uglavnom osetljiviji nego inače i da ovo moram imati u vidu tokom razgovora, pa je često potrebno voditi duži razgovor u raznim pravcima kako bismo došli do informacija koje su bitne za konkretan pravni problem. Takođe, bitno je razumeti da svako veruje da je u pravu, a da je izuzetno važno da klijentu tačno prezentujemo kakve su njegove šanse u postupku.

Do sada zvuči kao jako dinamičan posao. Kako izgleda tvoj radni dan?

Tokom pre podneva obično odlazim na suđenja, nakon suđenja posao nastavljam u kancelariji gde pišem podneske za sud, pripremam se za suđenja tako što čitam propise, sudsku praksu, a takođe obavljam razgovore sa klijentima. Postoje dani kada radni dan traje do kasno uveče, a takođe ima dana kada radni dan traje samo nekoliko sati.

Da li je bavljenje advokaturom za tebe stresno?

Advokatura je prilično stresan posao. Naš posao je da, na osnovu informacija koje nam klijenti daju, donosimo odluke koje su najbolje za naše klijente i da preduzimamo pravne radnje na vreme. Najvažnija je tačnost, preciznosti i odlučnost, dobra procena situacije. Česte su neprospavane noći i razmišljanja o predmetima.

Da li se kao advokat ponekad bojiš za svoju bezbednost?

Potrebno je uzeti u obzir činjenicu da je advokatura stalan sukob mišljenja, ali u suštini sukob. Verujem da nema advokata koji nije doživeo neprijatnost ili pretnju, ali ne možeš da se baviš ovim poslom ako se plašiš.

Odličan savet. Koliko je timski rad bitan u tvom poslu i na koji način?

Izuzetno je važno da imaš prijatelje i kolege sa kojima možeš da razmeniš mišljenje i konsultuješ se. Ja imam sreću da radim sa upravo takvom koleginicom, a takođe imam sjajne saradnike na koje mogu da se oslonim.

Kako ukratko izgleda jedan proces pravljenja slučaja i kompletiranja istog?

Osnovni korak je razgovor sa klijentom gde je potrebno doći do tačnih i relevantnih informacija, što podrazumeva jedan ili više sastanaka. Svaki slučaj podrazumeva i određena dokumenta, ugovore ili neka sudska akta, te je potrebno ova dokumenta proučiti i nakon toga preduzeti određenju radnju. Odluka o tome je i najvažnija i njoj prethodi proučavanje sudske prakse i zakona. Slučajevi mogu biti različiti, tako da ne postoji jedinstven odgovor na ovo pitanje. Primera radi, ukoliko je klijent u pritvoru, advokat obavlja razgovor u pritvorskim prostorijama i njegov osnovni posao je da klijent izađe iz pritvora, te da osmisli odbranu.

U svakom slučaju, tokom trajanja postupka potrebno je preduzimati radnje u zavisnosti od tog postupka. Prvostepeni postupak završava se donošenjem presude, nezadovoljna strana izjavljuje žalbu, a nakon drugostepene odluke proces je obično gotov.

Šta je glavni cilj advokata?

Advokatura je profesija koja je neophodna radi zaštite slobode i prava svih građana, cilj advokature uvek je isti - Ustavom zagarantovano pravo - svakome se jemči pravo na pravnu pomoć, pravnu pomoć pruža advokatura, kao samostalna i nezavisna služba.

Da li je tvoja profesija u Srbiji cenjena, i zašto?

Mislim da je cenjena. Jedna je od retkih koja i dalje pruža mogućnost slobodnog postupanja i mišljenja.

Da li misliš da u Srbiji može da se živi od bavljenja advokaturom?

Mislim da može da se živi od ove profesije.

Za kraj: Šta bi poručila mladima i starijima koji razmišljaju da postanu advokati?

Mislim da je advokatura izuzetno lepa profesija, koja traži vreme i hrabrost, ali pruža slobodu kao retko koja profesija kao i mogućnost da svet postane bolje mesto.

Hvala Violeti na tajnama zanata advokatske profesije koje nam je otkrila, a koje će nam sigurno značiti. Do sledećeg čitanja.

Mirjana Aničić - Baletski pedagog

Jedan od najlepših, ali i najodgovornijih profesija je rad sa decom u bilo kom smislu, a ako tome dodamo balet kao divnu disciplinu dobija se vrlo lep i kompleksan zanat. Mirjana Aničić je Baletski pedagog sa godinama iskustva, a ispod se nalaze neke od tajni njene profesije:

Ćao Mirjana, hvala ti što si izdvojila vreme za Tajne Zanata. Da li bi mogla da nam kažeš nešto osnovno o svom poslu, šta je suština tvog zanata?

Ja se konkretno bavim edukacijom dece predškolskog i ranog školskog uzrasta. Baletska pedagogija je jedan lep, zahtevan i odgovoran poziv a budući da se bavite decom, to mu daje i dodatnu težinu. Vođenje škole baleta, osim edukacije, podrazumeva i razumevanje i doživljaj svakog deteta kao pojedinca, njihovu socijalizaciju, spremnost da rastete sa njima i dajete doprinos njihovom dobrom vaspitanju. Cilj baletskog pedagoga je da kroz motivisan rad sa decom iz njih izvuče maksimum kako na časovima, tako i na nastupima i takmičenjima.

Kada si počela da se baviš baletom i kako je taj početak izgledao?

Kao i skoro svaka devojčica, već sa 3 godine sam počela da maštam o tome da budem balerina, pa čak više i nastavnica baleta. Često sam kao vrlo mala znala da „vodim časove“ ispred ogledala sa svojim zamišljenim učenicima, imitirajući svoju nastavnicu baleta. Prve korake sam napravila u baletskom studiju, a potom je usledio upis u pravu, državnu Baletsku školu.

Šta je najbitnije kod početka bavljenja baletskom pedagogijom, i koliku ulogu u na početku karijere igra formalno obrazovanje a koliko sam rad? Da li je neophodno baviti se baletom pre ulaska u baletsku pedagogiju?

Najbitnije, kao verovatno i kod većine profesija, je podrška roditelja i njihovo osluškivanje Vaše želje. Formalno obrazovanje ima veliku važnost zato što je balet jedna, ja tako volim da kažem, egzaktna nauka, koja ima svoja pravila i ako ste laik u ovoj oblasti teško da ćete imati uspeha. Prethodno profesionalno igranje nije preduslov da budete dobar pedagog, kao i obratno. Ja imam igračkog iskustva i smatram da mi to jeste plus, ali isto tako poznajem puno sjajnih pedagoga koji nemaju igračkog iskustva.

Da li misliš da je tvoja profesija perspektivna, i zašto?

Ako mislite perspektivna u materijalnom smislu, ja sam mišljenja da svaka profesija može da bude perspektivna ukoliko joj pristupate na pravi način. A ukoliko mislite na perspektivna u nematerijalnom smislu, u domenu interesovanja i tu, moram priznati, imam veliku sreću jer, iako živimo u vremenu poremećenih vrednosti i dalje postoji procenat ljudi koji daju važnost baletu i žele da im deca nauče osnove baleta, iz mnogo razloga.

Šta je ono što najviše voliš kod svog posla, i zašto?

Apsolutno je to kontakt sa decom, jer su oni neiscrpan izvor motivacije, smeha i svega što je lepo i iskreno. Meni svaki radni sat počinje i završava se sa velikom količinom obostranog smeha.

Kada smo kod radnog sata, kako izgleda jedan radni dan baletskog pedagoga?

Budući da sam mama dve ćerke, moj radni dan počinje rano ujutru kada sam uglavnom sa decom, pripremam program za tu radnu nedelju i popodne odlazim na časove, na kojima sam do uveče.

Da li misliš da je srbija u toku sa ostatkom sveta što se tiče baleta i umetnosti uopšte?

Srbija je daleko od ostatka sveta što se celokupnog stanja u umetnosti i kulturi tiče, ali opet moram da naglasim da ima dosta mladih ljudi, mladih porodica koje svoju decu vaspitavaju na pravi način. Želim da verujem da će moja deca odrastati u nekoj kulturnijoj i lepšoj Srbiji od ove trenutne i da će sve zaostavštine proteklih decenija nove generacije kulturološki oplemeniti. Mi smo tu da pomognemo.

Da li psihologija igra ulogu u tvom poslu i ako da na koji način? Koliko truda odlazi na odnos sa decom a koliko na sam balet tokom procesa treninga?

U mojoj profesiji je od izuzetne važnosti svakom detetu ponaosob pristupati kao pojedincu jer oni to i jesu, male ličnosti koje u sebi kriju i emocije i karakter i loš i dobar dan. Iako su časovi koje ja vodim grupni, ja sam neko ko voli da sa svakim detetom ponaosob nadje zajednički jezik i ja volim da kažem tu neku „žicu“. Postoje stidljiva, otvorena, temperamentna, mirna deca, i moj je zadatak da „detektujem“ o kakvom se detetu radi i da mu priđem na pravi način. Svaki čas se osim od vežbi i igranja, sastoji i od moje veštine pregovaranja i dogovaranja sa njima.

Da li je bavljenje tvojom profesijom stresno?

Posao sam po sebi nije specijalno stresan u smislu fizičkog ili umnog rada, ali je izuzetno stresan zbog činjenice da radite sa decom koju neko predaje vama na odgovornost. Osim toga što deca moraju pokazati rezultate rada, podrazumeva se da ih morate sačuvati od mogućih povreda.

Da li je cilj baletskog pedagoga uvek priprema učenika za nastup ili to može biti samo fizički trening?

Zavisi od vrste pedagogije kojom se bavite, kao i od uzrasta sa kojim radite. Dete od 3 godine nije dovoljno spremno za ozbiljan nastup, kod najmladjih uvek insistiramo na vežbicama i socijalizaciji. Već kod starije dece objedinjujemo trening sa pripremama za nastup, koji je njima uvek motivacija i razlog zašto uopšte uče balet. Aplauzi na nastupima su uvek najveća nagrada za roditelje i decu.

Kako ukratko izgleda jedan proces pripreme učenika za nastup?

Vežbe na parteru, sredini i štapu su sama osnova baleta i onene zaobilaze ni najmladje uzraste. To je baza od koje sve počinje i neophodno je ponavljati je na svakom času. Sam proces pripreme se osim vežbi, sastoji i od odabira muzike i sklapanja koreografije. Onda sledi besumučno ponavljanje. Ne biste verovali koliko truda i rada stoji iza samo jedne koreografije od, recimo 2 minuta.

Sa kim najviše sarađuje jedan baletski pedagog?

Školovani baletski pedagog uvek treba i mora da ima asistente sa kojima obradjuje program i vodi nastavu. Takođe, uvek imate i vrstu tehničke pomoći oko muzike, kostima i svega onoga što se ne tiče samog vođenja nastave.

Da li je tvoje profesija u srbiji cenjena, i zašto?

Najveći problem poslednjih godina predstavlja degradacija same baletske umetnosti u smislu najezde samoproklamovanih balerina i pedagoga, bez škole i iskustva. Na žalost, sistem u Srbiji nije na tom nivou da se takve stvari uopšte kontrolišu, a kamoli kažnjavaju i samim tim nemate nikakvu sankciju. Srećom, ima nas dosta koji smo u ovoj priči vrlo ozbiljno i nadam se da će se i tu situacija vrlo brzo promeniti zajedničkom akcijom nas kolega.

Da li misliš da u Srbiji može da se živi od bavljenja baletskom pedagogijom?

Opet se vraćamo na onu priču o perspektivnom zanimanju. Da, mislim da može da se živi od bavljenja baletskom pedagogijom, ali svoj posao morate raditi odgovorno i sa puno ljubavi. To ljudi uvek prepoznaju.

Šta bi poručila mladima i starijima koji razmišljaju da postanu baletski pedagozi?

Trik je u tome da morate imati puno ljubavi i razumevanja, kako za decu, tako i za njihove roditelje. Tajna mog zanata leži u beskrajnoj posvećenosti, stalnom radu i trudu da napredujem i učim decu i od dece. Ukoliko razmišljate da se bavite ovim pozivom, spremite se na strpljenje, dosta rada i spremnosti da razumete tudje želje, ambicije i spoznate granice nečijih mogućnosti.

Hvala Mirjani što nam je precizno i na lep način otkrila tajne svog zanata. Do sledećeg čitanja.

Una Perović - Menadžer za odnose s javnošću

Odnosi s javnošću podrazumevaju direktan uticaj na javni imidž korporacije ili pojedinca, i za bavljenje ovom profesijom je potrebno biti vrlo dinamičan i prilagodljiv na promene. Una Perović se ovim poslom bavi 8 godina i objasniće nam kako profesija Menadžera za odnose s javnošću izgleda svakodnevno:

Ćao Una, hvala ti što si izdvojila vreme za Tane Zanata. Da li bi mogla da nam kažeš nešto osnovno o svom poslu, šta je suština tvog zanata?

Ćao i hvala što ste me pozvali da sa vama podelim nešto o svojoj profesiji! Bavim se PR-om, tj. odnosima s javnošću 5,5 godina u domaćoj agenciji za integrisane komunikacije. Tokom tog perioda sam imala priliku da uslužujem klijente iz različitih industrija, poput telekomunikacione, farmaceutske, industrije nekretnina, IT, beauty, fashion, itd. Iskreno, vrlo je teško odgovoriti na pitanje šta radi jedan menadžer za odnose s javnošću, jer, suprotno mišljenju većine, naš posao podrazumeva zaista mnogo toga. Iako svi zamišljaju Samantu Džouns iz popularne serije Seks i grad kako obilazi najvažnije događaje po Njujorku i pijucka koktele, istina je da je to samo jedan mali deo cele priče, ako ne i najmanji. Ukratko, suština moje profesije je kreiranje imidža jedne korporacije u javnosti, što je vrlo ozbiljan zadatak koji sa sobom nosi i veliku odgovornost. Dakle, naša dužnost je da vodimo računa o reputaciji kompanije, uspostavljanjem komunikacije i dobrih odnosa sa svim ciljnim javnostima te kompanije.

Kada si počela da se baviš svojom profesijom i kako je to izgledalo?

Prvi susret sa PR-om sam imala pre 8 godina, kada sam se prijavila za praksu u jednoj školi stranih jezika. Kao i većina koja ne zna mnogo o ovoj profesiji dok se sa njom ne susretne, ni ja baš nisam imala predstavu šta me čeka i šta sve zapravo podrazumevaju odnosi s javnošću. Međutim, tokom 4 meseca koliko je praksa trajala, uvidela sam da mi ova profesija definitivno “leži” i da zaista uživam u radu.

Šta je najbitnije kod početka bavljenja account management-om?

Prvo da razjasnim da Account Management nema nikakve veze sa računovodstvom za sve koji su to možda pomislili. Za svakog od klijenata agencije postoji po jedan account tim, koji vodi računa o korporativnim komunikacijama te kompanije. Account Manager ima ključnu ulogu kada je odnos sa klijentom u pitanju – on je prvi kontakt klijenta i njegova uloga je da razume i ispuni njegova očekivanja (a sjajan menadžer će se uvek truditi da ta očekivanja i nadmaši), kao i da ga adekvatno savetuje. Nakon što je stekao uvid u potrebe klijenta, menadžer unutar tima organizuje posao i vrši podelu zadataka, prilikom čega treba da vodi računa da se ispoštuju svi rokovi i standardi.

S obzirom da stalno radiš sa ljudima bitno je da znamo koliko psihologija igra ulogu u bavljenju odnosima s javnošću?

Veoma veliku. Naš posao zahteva pripremu i realizaciju komunikacionih strategija za vrlo velike korporacije, zbog čega je neophodno odlično poznavanje svih ciljnih javnosti sa kojima želimo da ostvarimo komunikaciju. Pre pripreme same strategije, treba da istražimo i razumemo kako oni razmišljaju, šta ih pokreće, šta ih motiviše, kakve navike imaju i još mnogo toga.

Osim toga, PR podrazumeva da ste stalno okruženi ljudima – tu su mediji, klijenti, kolege, mnogobrojni saradnici... a svi znamo da rad sa ljudima ponekad zna da bude i najteži. Upravo zbog toga je poznavanje i razumevanje međuljudskih odnosa od velike važnosti. Account Manager vodi nekoliko timova u agenciji i od njega se očekuje da svi timovi skladno funkcionišu na zadovoljstvo klijenata. Motivisanje mlađih kolega često zahteva različit pristup i taktike u zavisnosti od njihovih senzibiliteta i to je nešto što dobar menadžer nikada neće zanemariti. S druge strane, neretko će vam trebati neka usluga novinara i tu pravi pristup, ali i lepa reč, igraju ključnu ulogu. Osim toga, sa saradnicima će biti potrebno da ugovarate i pregovarate poslove, a klijente je neophodno da razumete i da im budete savetnik, nikako samo puki izvršitelj zadataka. Dobar PR menadžer treba da bude diplomata i da poseduje osećaj za druge ljude, kako bi stvarao odlične odnose koji će da traju godinama.

Pominješ zadovoljstvo klijenta, kako izgleda primer jednog zahteva klijenta, i kako ukratko izgleda kreiranje jednog odnosa sa javnošću?

Za svaki početak komunikacije, menadžer sa svojim timom priprema komunikacionu strategiju za klijenta na određeni period – najčešće je to period od godinu dana. Ovo je vrlo ozbiljan proces, kojem tim pristupa sa veoma velikom pažnjom, jer će upravo taj plan sprovoditi narednih godinu dana, i važno je da se povede računa o svim elementima kako bi rezultati bili odlični. Strategija će biti naša vodilja i najvažniji dokument narednih godinu dana.

Što se tiče zahteva klijenata, oni su svakodnevni i vrlo raznovrsni, ali evo pokušaću da navedem nekoliko primera koji mi prvi padaju na pamet: da se pripremi saopštenje o novom proizvodu kompanije, da se organizuje događaj za medije, da se hitno prevede pristigli tekst, da se pripreme predlozi poznatih ličnosti koje bi mogle da učestvuju u novoj kampanji, da se pripremi lista medija i blogera za slanje uzoraka proizvoda, da se ugovori saradnju sa nekom poznatom ličnošću, da se ugovori intervju za direktora kompanije, itd.

Koliko je blog cenjen medij kod nas, i zašto?

Govorimo o mediju koji je nastao iz potrebe da se čuje i glas pojedinca i mene lično raduje što upravo ovaj način komunikacije prepoznat i kod nas. Pozitivno je i to što danas postoje vrlo raznovrsni blogovi, pa tako možemo da pročitamo interesantne tekstove iz različitih sfera – tu su IT, fashion, travel, food blogovi... Broj blogova iz godine u godinu sve više raste, ali oni najkvalitetniji sa interesantnim sadržajem opstaju uz svoju vernu publiku.

Da li misliš da će odnosi sa javnošću u budućnosti preći samo na web?

Najverovatnije da hoće u nekoj daljoj budućnosti, ali u skorije vreme ne, posebno jer, prema istraživanjima, Srbi i dalje provode veoma puno vremena ispred televizora. Da me ne shvatite pogrešno, svakako da sve više pratimo vesti putem Interneta i da se se štampani mediji čitaju manje i televizija gleda manje nego ranije, ali proći će još dosta vremena pre nego što se budemo informisali samo putem web-a.

Da li misliš da je tvoja profesija perspektivna?

Mislim da jeste, jer je PR neophodan gotovo svakoj firmi, a svakako velikim kompanijama, čiji su čelnici toga vrlo svesni. Nije bez razloga Bil Gejts izjavio “Kada bi mi ostao samo jedan dolar, potrošio bih ga na PR"!

Šta je ono što najviše voliš kod svog posla?

U mom poslu nikada ne manjka dinamike i nikada nije monotono! Svaki klijent, kampanja, projekat ili događaj je priča za sebe i donosi potpuno novo iskustvo. Osim toga, radim u pet friendly agenciji, što znači da možemo da dovodimo naše ljubimce na posao i to mi je zaista neprocenjivo.

Da li je bavljenje odnosima sa javnošču stresno, i ako da na koji način?

Prema mnogim istraživanjima, odnosi s javnošću spadaju u jednu od najstresnijih profesija. Ova činjenica ne čudi, jer jedan PR menadžer uvek mora da ima uključen telefon u slučaju da ga novinar ili klijent pozove, a takođe treba gotovo stalno da bude online i da prati vesti i dešavanja na društvenim mrežama, koje su danas neretko i najbrži izvor informacija. Krizne situacije mogu da budu posebno stresne, jer zahtevaju pravovremenu i dobro promišljenu reakciju, kako bi se krizna komunikacija na vreme zaustavila.

Osim toga što je profesija sama po sebi stresna, istakla bih da je rad u agenciji posebno izazovan, jer je Account Manager zapravo poput nekog žonglera, koji vodi više klijenata odjednom, i to najčešće iz potpuno različitih industrija. Svakako, podrazumeva se da mora da prati dešavanja u svakoj od tih industrija, jer ne sme da se desi da nije u toku sa aktuelnostima.

Kako izgleda tvoj radni dan?

Teško pitanje, jer nijedan dan nije isti. Ipak, kako bih vašim čitaocima bar malo približila šta PR menadžer radi, navešću nekoliko zadataka koji su najčešće na našim to-do listama.

Čarli i ja dođemo na posao i on se zatim javi celoj kancelariji. Za to vreme, ja sam već otvorila jutarnji press clipping tj. medijske objave za svoje klijente i gledam o čemu se pisalo i izveštavalo prethodnog dana. Zatim, prolazim kroz sve zadatke koji me čekaju tog dana i organizujem ih prema prioritetima (koji se menjaju iz sata u sat kako se koji klijent javi sa nekim novim zahtevom). Gotovo svakog dana imam neki sastanak, bilo da je sa klijentom ili interno sa kolegama. Zatim, vrlo je moguće da treba da pripremim ili pregledam neki tekst ili saopštenje za slanje medijima, da radim na prevođenju nekog materijala, ili pišem intervju. Zajedno sa svojim timom, može se da se desi da radim na pripremi komunikacione strategije, ili da pripremamo izveštaj o nedavno završenom projektu.

Šta je glavni cilj account managera?

Svakako da je zadovoljstvo klijenta na prvom mestu svakog Account Manager-a, ali lični osećaj koji imam nakon uspešno obavljenog posla je moje gorivo. Motiviše me svaki novi projekat, a ovde posebno mislim na veće izazove, koji na početku deluju nepremostivo. Istina je da vas upravo ovakvi projekti iscrpe, jer zahtevaju veoma veliko zalaganje i trud, ali osećaj nakon što sve uspešno prođe je neprocenjiv. Na kraju krajeva, to iskustvo vam posle niko ne može oduzeti.

Koliko je timski rad bitan u tvom poslu, i na koji način?

Timski rad je od presudnog značaja. Kreiranje i vođenje komunikacije za jednu veliku korporaciju je veoma ozbiljan posao i tu svaki član tima ima svoju ulogu, a dobri međuljudski odnosi i saradljive kolege su neophodni.

Da li je tvoja profesija u Srbiji cenjena, i zašto?

Rekla bih da je profesija cenjena, jer svaka ozbiljna kompanija shvata važnost i ulogu koju odnosi s javnošću imaju u građenju njene reputacije i odnosa sa medijima, kao i u kriznim situacijama.

Da li misliš da u Srbiji može da se živi od bavljenja odnosa sa javnošću?

Svakako da može, ali, kao i za svaku profesiju, potrebno je da počnete od početka, da stalno radite na sebi i stičete nove veštine, a napredak neće izostati.

Za kraj: Šta bi poručila mladima i starijima koji razmišljaju da postanu menadžeri za odnose s javnošću?

Da budu radoznali i da prate dešavanja kako kod nas, tako i u svetu! Veoma je važno da budu dobro obavešteni o aktuelnim dešavanjima u svim sferama, da budu znatiželjni, samouvereni i komunikativni, kao i da imaju šire obrazovanje. Zbog toga bi moj savet bio da neprestano rade na sebi. Osim toga, poznavanje stranih jezika je od velike važnosti, a odlično znanje engleskog je gotovo neophodno.

Za početak bih svima koji žele da se bave ovom profesijom preporučila da se prijave za neki od mnogobrojnih programa praksi u oblasti PR-a. Teorija je osnova, ali praksa je neprocenjiva, jer se na takvim programima neverovatno brzo uči.

Hvala Uni što nam je otkrila neke od tajni svoje profesije na vrlo zanimljiv način, a njeni odgovori će sigurno koristiti čitaocima. Do sledećeg čitanja.

Marija Đokić - Nastavnik klavira

Ako volite decu i muziku u isto vreme možda je za vas savršena profesija nastavnika klavira. Za ovu profesiju, pored pedagogije koja je potrebna za razumevanje i rad sa decom, potrebno je provesti i mnogo dana nad dirkama klavira. Marija Đokić se bavi ovim zanatom godinama, i kroz njene odgovore na pitanja ćemo saznati više o tome kako izgleda biti nastavnik klavira:

Zdravo Marija, hvala ti što si izdvojila vreme za tajne zanata. Da li bi mogla da nam kažeš nešto osnovno o svom poslu, šta je suština tvog zanata?

Ukratko: sviram klavir i pomažem deci i mladima da i oni to nauče. Kako mi je jedan taksista jednom rekao: „Blago Vama, Vama je posao pevanje i sviranje“

Zaista zvuči kao lepa profesija. Kada si počela da se baviš muzikom i kako je to izgledalo?

Muzikom sam počela da se bavim relativno kasno – sa 11 godina. Kao i sva deca, isprobala sam pre toga i neke druge aktivnosti (ples, plivanje, gluma, ...), a onda sam poželela da naučim da sviram klavir. Imala sam sreće da sam od samog početka imala odličnu nastavnicu, koja je verovala u mene više od mene same i pomogla da se ta ljubav prema klaviru još više razvije. Već u drugoj godini sviranja bilo je jasno da je to ono čime želim da se bavim u životu.

Šta je najbitnije kod početka bavljenja muzikom, i koliku ulogu tu igra talenat a koliko rad?

Najbitnija je ljubav prema muzici. Talenat jeste bitan, ali talenat Vam samo otvara vrata u svet muzike. Da bi se nešto postiglo, potreban je rad. Klavir (a i svaki drugi instrument) zahteva konstantno vežbanje. Često se dešavalo da sam morala da vežbam dok su se druga deca igrala napolju. U tim situacijama veoma je bitna i podrška roditelja.

Da li je bavljenje muzikom i predavanjem iste stresno?

Sviranje samo po sebi nije stresno. Ono što može da bude stresno su javni nastupi. Međutim, na tome se radi i taj stres je moguće savladati. Sećam se da sam na javnim nastupima u srednjoj školi imala toliku tremu da bukvalno nisam bila svesna ničega što se dešava od momenta kad izađem na scenu do momenta kada siđem sa scene. Srećom, toga sada uopšte nema. Postoji uzbuđenje zbog javnog nastupa, ali to ne doživljavam kao stres.

Što se tiče predavanja, časovi klavira rade se individualno. To znači da je potrebno za svako dete pronaći odgovarajući pristup, program, kako bi se tom detetu pomoglo da što lakše savlada umetnost sviranja klavira, kao i da se njegova ljubav prema sviranju i muzici uopšte održi i razvije. Mislim da je najveći stres koji predavač doživljava onaj kada njegov učenik treba da nastupi. Znate da ste ga pripremili i sve je urađeno kako treba, ali nikad ne možete biti sasvim sigurni u to kako će se on ili ona osećati na sceni i šta će uspeti da pokažu od onoga što je rađeno. U takvim situacijama mislim da bi svakom pedagogu lakše bilo da nastupi umesto svog učenika 🙂

Jel misliš da je bolje da početnik krene sa sviranjem instrumenta tako što će da ide na časove, ili da krene sam da uči?

Zbog postavke ruku, sedenja i nekih osnovnih stvari, bolje je na početku imati pomoć nastavnika. Koliko će rad sa nastavnikom trajati zavisi od uzrasta deteta, od vremena koje dete izdvoji za vežbanje, od podrške roditelja, ali i od toga šta to dete želi da nauči. Osnovna muzička škola traje 6 godina (za klavir), ali kod odraslih početnika podučavanje obično traje kraće.

Šta je ono što najviše voliš kod svog posla, i zašto?

Posao koji radim ne doživljavam kao posao. Ima puno zajedničkog sviranja (pošto radim i kao klavirski saradnik na duvačkom odseku), što volim mnogo više od solističkih nastupa. U toku godine ima i puno takmičenja na koja idemo, pa se puno i putuje.

Što se tiče podučavanja, imam sreće da radim sa decom koja su tu zato što vole da sviraju, a ne zato što moraju tu da budu. Kroz sviranje i razgovore o interpretaciji i nastupima, ta deca razvijaju i svoju ličnost, na neki način, postaju bolji ljudi. Najlepši momenti su možda baš ti kada, nakon puno rada, učenik odsvira neku kompoziciju tako da sam bude zadovoljan svojim nastupom i onim što je postigao.

Kako izgleda tvoj radni dan?

Ne postoje dva ista radna dana, svaki je drugačiji i to je ono što mi se sviđa. Npr. ponedeljkom i utorkom radim od 16 do 18h, sredom sam od 9 do 17h, četvrtak i petak po smenama - jedan dan pre podne (od 8.30 do 13.30), drugi posle podne (od 14 do 20h), a subotom od 9 do 14h. Dva puta mesečno imamo koncerte utorkom, a kada počne sezona takmičenja (već od decembra), onda su tu i dodatne probe.

Kada nisam na poslu, vežbam kompozicije koje treba da sviram sa klincima, pripremam materijal za muzičke radionice ili za letnji muzički kamp „Družiciranje“, radim na online seminarima OKC-a... Pošto je posao takav da se uglavnom sedi, pa se trudim i da odem do teretane bar tri puta nedeljno.

Šta je glavni cilj nastavnika klavira?

Glavni cilj je, naravno, da nakon određenog broja časova učenik nauči da svira klavir, kao i da bude osposobljen da sam uči nove kompozicije. Naravno, sa učenjem svake nove kompozicije, učenik sazna nešto (novo) o kompozitoru koji je tu kompoziciju napisao, o epohi u kojoj je to pisano, o obliku muzičkog dela, …

Pošto je za sviranje veoma važno i kako se učenik oseća u tom momentu (možda mu nije dobro ili ima loš dan ili je dobio neku nagradu u osnovnoj školi, pa je veoma srećan), veoma je bitno napraviti takav kontakt sa učenikom da on ima poverenja u nastavnika i da može da mu se poveri. Ako učenik nema poverenje u nastavnika, teško je napraviti neki veći napredak u sviranju.

Da li misliš da je tvoja profesija perspektivna, i zašto?

Hmm, teško pitanje... Sviranje klavira otvara mnoga vrata. Može se raditi u muzičkoj školi kao nastavnik klavira ili/i kao klavirski saradnik ili se može pokrenuti privatna škola ili vrtić. Može se svirati u nekom ansamblu ili solo po klubovima, a ako je neko veoma vredan i talentovan, može biti i solista. Ono što može da bude problem je kako od toga živeti, tj. kako adekvatno naplatiti svoj rad..

Kad smo kod toga - Da li misliš da u Srbiji može da se živi lagodno od bavljenja tvojom profesijom?

Sve zavisi od toga šta smatrate lagodnim životom, tj. kakvi su Vam prohtevi. Najveći broj muzičara posle Akademije dobije posao u muzičkoj školi. To je, doduše, sada sve teže, jer ima puno mladog kadra po školama, ali nije nemoguće. Ako radite samo u muzičkoj školi, a uz to plaćate i stan i račune, veoma je teško preživeti samo sa tom platom. Srećom, tu je uvek i mogućnost privatnog podučavanja, ali to je dodatni posao koji zahteva dodatno vreme i angažovanje oko pronalaženja privatnih učenika. Moguće je, naravno, i svirati u nekom kamernom ansablu ili orkestru. Poenta je, ako je muzika ono što volite i želite, bez čega ne možete da živite, onda istrajte u tome. Naći ćete način da to i monetizujete i da od toga lepo živite.

Da li se u Srbiji ceni klasična muzika, i kakvo je tvoje mišljenje o tome?

Mislim da se, na žalost, ne ceni dovoljno. I to ne samo klasična muzika, već bavljenje muzikom uopšte. Ne moraju svi biti profesionalni muzičari, ali sviranje instrumenta utiče veoma pozitivno na razvoj osobe. Prilikom sviranja klavira, npr. , leva ruka svira jedno, desna drugo, levom nogom obično kucate ritam, a desnom kontrolišete pedal. Osim toga, svaki muzičar čuje ono što trenutno proizvodi, ali razmišlja i o tonovima koji upravo dolaze, tako da na neki način razmišlja u dva vremena. Zato bih osnovnu muzičku školu preporučila svima.

Za kraj: Šta bi poručila mladima i starijima koji razmišljaju da postanu nastavnici klavira?

Radite puno na sebi. Pored vežbanja klavira, odvojite vreme i za knjige i snimke koji će Vam pomoći da bolje razumete sebe i da svoju ličnost razvijete na najbolji mogući način. Kada razumete sebe i možete da pomognete sebi, moći ćete da pomognete i drugima (svojim učenicima).

Povežite se sa ostalim nastavnicima klavira kako biste razmenili iskustva i dobili nove ideje. Puno je nas koji želimo da pomognemo koleginicama i kolegama. Pitajte sve što Vam nije jasno, naročito u prvoj godini podučavanja – tada obično ništa ne bude jasno, a mnogima je neprijatno da pitaju za savet.

I najbitnije od svega: setite se uvek zašto je taj učenik došao kod Vas na čas i da treba tu njegovu ljubav prema muzici konstantno održavati i negovati.

Marija nam je kroz svoje odgovore dala uvid u to kako izgleda baviti se muzikom profesionalno, i hvala joj na tome. Do sledećeg čitanja.