Nataša Pejčić - Stomatolog

Svako od nas se plaši zubara, hteo to da prizna sebi ili ne. Međutim, kako izgleda posao osobe sa druge strane stolice? Koje su odgovornosti i izazovi, i kako uopšte izgleda biti stomatolog? Na ova pitanja će nam vrlo detaljno odgovoriti doktor i specijalista dečije stomatologije, Nataša Pejčić.

Zdravo Nataša, hvala ti što si izdvojila vreme za Tajne Zanata. Da li bi mogla da nam kažeš nešto osnovno o svom poslu, šta je suština tvog zanata?

Stomatologija je izuzetno lepo i kreativno zanimanje. Osim što pomažete pacijentima da sačuvaju zdravlje usta I zuba, nekada im otklanjate I umirujete bolove, ima I izraženu estetsku komponentu. Imate mogućnost da ulepšate nečiji osmeh, što je veoma lepo I ispunjujuće. Kao dečijiem stomatologu, posebno zadovoljstvo mi je kada uspemo da decu oslobodimo straha od stomatologa I kada dođemo u situaciju da rado dolaze kod zubara I da se raduju svakom dolasku.

Kada si počela da se baviš stomatologijom i kako je taj početak izgledao?

Stomatologijom se bavim nakon diplomiranja 2009 godine, na Stomatološkom fakultetu. Nakon obavljenog staža, shvatila sam da najveće zadovoljstvo pronalazim u radu sa decom te sam i doktorirala iz oblasti Dečije i preventivne stomatologije.

Šta je najbitnije kod početka bavljenja stomatologijom, i koliku ulogu u na početku karijere igra formalno obrazovanje a koliko praksa?

Na početku bavljenja stomatologijom važna je želja I potreba za usavršavanjem I napredovanjem. Formalno obrazovanje je veoma važno, daje bazu i osećaj sigurnosti u radu. Formalnim obrazovanjem učite osnovne principe stomatološkog rada, koje ako sledite, nećete pogrešti. Takođe vežba i sam rad su veoma važani, pogotovu u ovoj oblasti. Svaki novi pacijent i novi rešen slučaj vam daju novu satisfakciju, i novi pogled na neke stvari. Svakim novim slučajem često otkrivate nešto novo, jer je svaki pacijent za sebe. Da bi ste bili dobar stomatolog neophodan je individualni pristup prema svakom pacijentu, jer ima mnogo faktora od kojih zavisi uspeh stomatološke terapije.

Koja su predznanja potrebna da bi neko mogao da se bavi poslom stomatologa?

Da bi mogli samostalno da radite kao stomatolog, nakon završenog Stomatološkog fakulteta, neophodno je da obavite obavezan pripravnički staž i nakon toga položite državni ispit. Uz praktično znanje koje dobijate na fakultetu dobijate i široko opšte medicinsko znanje, koje Vam je neophodno za rad sa pacijentima, daje vam sigurnost i stručnost u radu.

Da li misliš da je tvoja profesija perspektivna?

Stomatologija je zaista perspektivna profesija, ali zahteva stalno usavršavanje, učenje, napredovanje, praćenje novih trendova i procedura i konstantan rad na sebi.

Šta je ono što najviše voliš kod svog posla?

Mogućnost da stvorite i ulepšate nečiji osmeh, popravite mu samopouzdanje i stvorite mu želju da se češče osmehuje.

Da li misliš da je srbija u toku sa ostatkom sveta što se tiče stomatologije?

Srbija je u toku sa ostatkom sveta i ni po čemu ne zaostaje. Najnovije materijale, instrumente i rad po najnovijim protokolima i principima možete dobiti od mnogih stomatologa u Srbiji. Sve to traži velika ulaganja i odricanja, ali želja za napredovanjem i usavršavanjem i potreba da se pacijentima pruže najbolje usluge po svetskim standardima svrstavaju naše stomatologe u svetski vrh.

Da li psihologija igra ulogu u tvom poslu, ako da na koji način?

Psihologija je veoma bitan deo stomatološke profesije i ova dva segmenta se međusobno prožimaju. Psihologija je veoma važna pogotovu u dečijoj stomatatologiji, gde igra ključnu ulogu u uspostavljanju odnosa poverenja sa malim pacijentima.

Kako izgleda tvoj radni dan?

Radni dan stomatologa je veoma dinamičan. Podrazumeva kontakt sa velikim brojem ljudi, od pacijenata do stručnih saradnika. Hitni pozivi i slučajevi su neminovnost ovoga posla. Nekada je neophodno da se brzo reaguje, tako da se dešava da često prekidate neke druge aktivnosti kako bi pružili neophodnu brzu pomoć.

Da li je bavljenje stomatologijom stresno?

Bavljenje stomatologijom može biti veoma stresno. Susretanje i rad sa anksioznim, uplašenim pacijentima, koji pri tom često dolaze zbog bolova se odražava i na samog stomatologa. Neophodno je da tokom rada pacijentu ulijete poverenje, da uz stručnost koja se podrazumeva pacijent oseti i brigu i pažnju, da Vam je stalo da mu pomognete.

Sa kojim preprekama se najčešće susreće jedan stomatolog u svom radu?

Postoje situacije kada su želje pacijenata nerealne. Postoje terapijske procedure koje zahtevaju više dolazaka i poseta da bi se problem rešio i pacijenti trebaju biti upoznati sa time.

Koliko je timski rad bitan u tvom poslu i na koji način?

Timski rad je veoma bitan i ključ današnje savremene stomatologije. Multidisciplinarni pristup u terapiji i uključivanje stomatologa različitih specijalnosti je osnov dobre dijagnoze i terepije i pokazatelj da će pacijent dobiti najbolje rešenje. Takođe kod pacijenata koji boluju od nekih hroničnih oboljenja često je neophodna saradnja stomatologa sa lekarom koji leči osnovno oboljenje radi dobijanja smernica i saglasnosti za interveciju. Takođe ukoliko su tokom trudnoće neophodne neke opsežnije stomatološke intervencije, neophodna je saglasnost ginekologa. Stomatolog protetičar blisko sarađuje sa zubnim tehničarom, i izrada zubnih nadoknada odnosno proteza, krunica i mostova je proizvod zajedničkog rada protetičara i zubnog tehničara. Stomatološka sestra zauzima značajno mesto u stomatološkom timu. Rad stomatologa zajedno sa setrom, se naziva konceptom stomatologije u četiri ruke i značajno olaksava i ubrzava stomatološke intervencije.

Kako ukratko izgleda jedan poslovni proces stomatologa, od postavljanja dijagnoze do rešavanja zdravstvenog problema?

Pre bilo koje stomatološke intervencije, neophodan je detaljan razgovor sa pacijentom, gde ćete čuti njegove želje, eventualne probleme i dobiti uvid u njegovo opšte zdravstveno stanje što je od velike važnosti da bi ste znali šta od terapijskih provcedura smete da primenjujete i da li je možda neophodna neka priprema pre stomatoloških intervencija i dobijanje saglasnosti lekara koji leči osnovno oboljnje ukoliko neko postoji. Nakon dobijanja iscrpinih anamnestičkih podataka, sprovodi se detaljan stomatološki pregled koji osim pregleda svih zuba obuhvata i pregled mekih tkiva i jezika, odnosno cele usne duplje. Takođe neophodno je da stomatolog obrati pažnju i na strukture van usta, kao i na okolne limfne čvorove. Ukoliko je neophodno za uspostavljanje dijagnoze vrše se i dodatna dijagnostička ispitivanja i dijagnostički testovi. Nakon detaljnog stomatološkog pregleda, pravi se plan terapije. Počinje se sa rešavnjem hitnijih problema, zavisno od stanja oralnog zdravlja pacijenata. Ono što je takođe bitno je da se sprovedu adekvatne preventivne i profilaktičke mere u cilju očuvanja oralnog zdravlja pacijenata.

Šta je glavni cilj stomatologa?

Očuvanje i poboljšanje oralnog zdravlja pacijenata, kao i otklanjanje akutnih problema bi trebalo da budu glavni motivi i imperativ u obavljanju stomatološke delatnosti.

Koliko se razlikuje rad sa decom i odraslima, i zašto?

Rad sa decom I odraslima se razlikuje. Dečija stomatologije je umnogome specifična I predstavlja temelj za sve ostalo. Dobar dečiji stomatolog mora veoma dobro da poznaje I sve ostale oblasti stomatologije. Takođe neophodno je da je I dobar psiholog. Ukoliko se od najranijeg uzrasta krene sa redovnim kontrolama, adekvatnim preventivnim I profilaktičkim merama, dečiji stomatolog može da umnogome doprinese očuvanju zdravlja zuba I u budućnosti. Takođe veoma važna uloga dečijeg stomatologa je da male pacijente oslobodi straha, da ih nauči I edukuje kako da održavaju zube zdravim. Dečiji stomatolog prvi može prepoznati neke nepravilnosti u razvoju vilica I zuba I na vreme odreagovati, kako bi se oni na vreme sanirali uz što manje posledica.

Da li je tvoje profesija u srbiji cenjena?

Posao stomatologa je cenjen, ljudima vraćate osmeh, ukoliko imaju probleme sa zubima i bolove oslobađate ih istih, na taj način poboljšavate kvalitet života ljudi.

Da li misliš da u Srbiji može da se živi od bavljenja stomatologijom?

Od bavljenja stomatologijom bi moglo da se živi, ali uz dosta odricanja, ulaganja, konstantnog učenja, usavršavanja i rada na sebi u profesionalnom smislu.

Šta bi poručila mladima i starijima koji razmišljaju da postanu stomatolozi?

Stomatologija podrazumerva rad sa ljudima, tako da su za uspešno bavljenje ovim poslom osim stručnog znanja, manuelne izvežbanosti, neophodne i socijalne veštitine. Pacijentima je bitan osećaj sigurnosti i poverenja, koji im možete pružiti jedino ako dobro poznajete svoj posao, sigurni ste u svakom trenutku šta radite, što pacijenti odlično prepoznaju. Ljubaznost, razumevanje za pacijentove probleme i empatija prema njima su veoma značajni faktor za dobijanje pacijentovog poverenja, a samim time i uspeh stomatološke terapije. Takođe veoma je važna bliska saradnja sa ostalim kolegama različitih specijalnosti, kako bi ste pacijentu ponudili najbolje rešenje za njegov problem.

Nataša nam je vrlo precizno predstavila prednosti i mane posla stomatologa, i hvala joj na tome. Do sledećeg čitanja.

Biljana Đurić Stojanović - Pedijatar

Pedijatri su lekari koji se brinu o najmlađoj populaciji, a posao pedijatra podrazumeva stalnu brigu o deci, ali i komunikaciju sa njihovim roditeljima. Kako izgleda profesija pedijatra približiće nam Biljana Đurić Stojanović, koja se ovim poslom bavi dugi niz godina:

Zdravo Biljana, hvala Vam što ste izdvojili vreme za Tajne Zanata. Da li biste mogli da nam kažete nešto osnovno o svom poslu, šta je suština Vašeg zanata?

Na početku, da se predstavim,ja sam Biljana Đurić Stojanović, specijalista pedijatrije. Imam dugogodišnje iskustvo u ovom poslu, a najvažniji cilj bavljenja ovim poslom je briga o zdravlju najmlađih pacijenata. Uloga u našem društvu je neprocenjivo velika, ali ne i poštovana. Radim kao pedijatar sa najmlađima u primarnoj zaštiti, znači u domu zdravlja.

Šta je najbitnije kod početka bavljenja medicinom, i koliku ulogu na početku karijere igra formalno obrazovanje a koliko praksa?

Na početku bavljenja ovim poslom, najvažnije je pre svega velika ljubav i entuzijazam za ovaj poziv, kao što je važno i u drugim poslovima kojima se ljudi bave. Naravno, formalno obrazovanje je jako bitno, ali ipak mislim da je praksa više značajna za kvalitetno bavljenje poslom.

Koliko traju studije medicine i šta je neophodno da bi se steklo zvanje doktora?

Studije medicine traju šest godina, posle završenih studija obavezan je pripravnički staž od 6 meseci, a potom se pristupa polaganju stručnog ispita. Postaje se doktor opšte medicine. Da biste postali pedijatar, potrebno je još 4 godine specijalizacije nakon kojih se polaže specijalistički ispit i tada postajete specijalista pedijatrije.

Šta je ono što najviše volite kod svog posla?

Najviše volim kada deca bez straha dolaze kod svoje “Đurićke”, kada im titra osmeh na licu i kada im iz iskričavih očiju vidim da mi veruju i doživljavaju kao nekoga ko će im pomoći. To dečje poverenje je najveće zadovoljstvo za mene kao njihovog pedijatra.

Da li mislite da je srbija u toku sa ostatkom sveta što se tiče medicine?

Mislim da jesmo u toku sa ostatkom sveta, ali samo zahvaljujući našoj posvećenosti ovom pozivu.

Da li psihologija igra ulogu u Vašem poslu?

Naravno da je psihologija sastavni deo našeg posla, jer je pristup svakom detetu individualan, što bih ja rekla: svakom detetu treba naći “žicu” kako mu prići na najbezbolniji način.

Kako izgleda Vaš radni dan, koji su radni zadaci?

Moje radno vreme je što bi jedan tata malog pacijenta rekao “u cik-cak” što znači jedan dan pre podne, sledeći posle podne. Stignem na posao i onda se “maskiram u doktorku” (shvatate da je ovo izjava jednog malog pacijenta), i onda krećem sa radom. U toku dana imam i bolesnu kao i zdravu decu na pregledu. Naravno, divno je raditi sistematske preglede bebama, gde vidim kako njihov psihomotorni razvoj napreduje, “gugutanja”, glasno smejanje i naravno po koji plač.

Da li je bavljenje Vašom profesijom stresno?

Naravno da je posao koji obavljam jako stresan, jer suočavam se sa problemom koji moram da rešim u najkraćem mogućem vremenu. Radi se o zdravlju deteta, treba uliti poverenje roditelju i pokušati da sve nedoumice budu rešene.

Sa kojim preprekama se najčešće susreće jedan doktor?

Najčešće je nestrpljenje roditelja problem koji mora da se reši, needukovanost, a sa druge strane dostupnost moru informacija koje su uglavnom neproverene. Sve to otežava moj rad. Moja parola je da ni jedan roditelj ne može da izađe iz ordinacije a da mu ostanu nejasni neki moji odgovori i stanje zdravlja njegovog mališana.

Da li mislite da je Vaša profesija perspektivna?

Ja sam nepopravljivi entuzijasta, volim svoj poziv, te smatram da jeste perspektivna, ali je potrebno puno ljubavi i odricanja da bi se uspešno obavljao.

Koliko je timski rad bitan u Vašem poslu i na koji način?

Timski rad je neophodan, samo što u primarnoj zdravstvenoj zaštiti, gde ja radim je nemoguć jer zbog manjka kadra radimo potpuno sami. Broj pacijenata je takođe jako veliki.

Kako ukratko izgleda jedan pregled od početka do kraja, šta sve sadrži i šta je najbitnije?

Prvo uzimam anamnezu tj. podatke zbog čega dete dolazi na pregled, zatim se obavlja pregled, konstatuje o čemu se radi, objasni roditelju i detetu da adekvatna terapija. Vodim se jednom izjavom moje drage profesorke da je jako bitno slušati i verovati majci, iako nekad ne može da objasni simptome bolesti svog deteta, jer ona najbolje poznaje svoje dete.

Šta je glavni cilj doktora?

Najvažnije je da sačuvamo zdravlje naših pacijenata, steknemo njihovo poverenje i naravno edukujemo.

Da li mislite da u Srbiji može da se lagodno živi od bavljenja medicinom?

Vrlo neobično pitanje. Ja radim u domu zdravlja, živim od ove svoje profesije, samo je pitanje poboljšanja kvaliteta života u svim segmentima.

Za kraj: Šta biste poručili mladima i starijima koji razmišljaju da postanu lekari?

Moraš jako da voliš ovaj posao da bi se opredelio da budeš lekar. Odricanja su velika, ali osmeh, crtež samo za “Đurićku”, pozdrav i zagrljaj i kad porastu, je velika satisfakcija da budeš doktor svojim malim drugarima.

Hvala Biljani što je sa nama podelila neke od tajni svog zanata. Do sledećeg čitanja.

Violeta Bajčev - Zubni Tehničar

Stomatologija sa sobom nosi i protetiku, a praviti proteze prema otiscima predstavlja svakodnevne izazove za onog ko ih pravi. Violeta Bajčev je zubni tehničar sa godinama iskustva, i u sledećem tekstu će nam otkriti tajne svog zanata:

Zdravo Violeta, hvala Vam što ste izdvojili vreme za Tajne Zanata. Da li biste mogli da nam kažete nešto osnovno o svom poslu, šta je suština Vašeg zanata?

Posao zubnog tehničara ogleda se u pravljenju protetskih nadoknada (proteze, krunice, mostovi). Uloga protetskih nadoknada nije samo u pogledu estetike nego i u poboljšanju funkcije žvakanja što ima odraz na celokupan digestivni sistem čoveka, a samim tim i na zdravlje. Svakako, protetske nadoknade imaju veliki doprinos i na samopouzdanje pacijenta.

Kada ste počeli da se bavite svojom profesijom i kako je taj početak izgledao?

Prvi susret sa svojom profesijom imala sam tokom prakse u Zubotehničkoj školi. Nakon završene srednje škole sam se zaposlila. Teorija i praksa koju sam imala u školi su mi omogućili da sam početak bavljenja ovom profesijom ne bude težak. Ljubav prema pozivu kojim se bavim me je navela da svaki dan učim nove stvari, nadograđujem svoje znanje i napredujem.

Šta je najbitnije kod početka bavljenja zubnom protetikom, i koliku ulogu u na početku karijere igra formalno obrazovanje a koliko sama praksa?

Na početku bavljenja ovom profesijom najbitnije je dobro znati teoriju koja se uči u školi, ali jednako bitno je umeti tu teoriju primeniti u praksi. Ne bih mogla da kažem da je teorija bitnija od prakse, kao ni obrnuto.

Da li mislite da je Vaša profesija perspektivna?

Profesija zubnog tehničara može biti veoma perspektivna ukoliko se prate novine u ovoj oblasti i ukoliko se usavršava.

Šta je ono što najviše volite kod svog posla?

Mogućnost da iskažem svoju kreativnost kao i sreća i osmeh koje vidim kod pacijenata kada se preda proteza, najdraži su mi delovi profesije.

Da li mislite da je Srbija u toku sa ostatkom sveta što se tiče zubne protetike?

Konstantnom edukacijom stomatologa i zubnih tehničara, Srbija hvata korak sa svetom. U većim gradovima Srbije novije metode su zastupljenije u odnosu na neke manje gradove.

Da li psihologija igra ulogu u Vašem poslu?

Profesija zubnog tehničara uključuje i indirektan kontakt sa pacijentima te samim tim psihologija ima svoj udeo. To se najbolje ogleda u samopouzdanju koje lep osmeh donosi. S obzirom na to da doktori stomatologije imaju direktan kontakt sa pacijentima, oni imaju i mnogo veći udeo u psihološkom momentu.

Da li zubni tehničar može da ima svoju ordinaciju nezavisno od stomatologa?

Zubni tehničar ne može samostalno da izrađuje protetske nadoknade. U izradi jedne protetske nadoknade neophodna je saradnja stomatologa i zubnog tehničara. Naravno, to ne zahteva zajedničku ordinaciju. Zubni tehničar ima svoju zubnu tehniku gde izrađuje proteze na osnovu otisaka koje je uzeo stomatolog.

To znači da je timski rad stomatologa i tehničara ključan u Vašoj profesiji?

Timski rad stomatologa i zubnog tehničara je veoma bitan. Koliko će jedna protetska nadoknada biti kvalitetna jednako zavisi i od stomatologa i od zubnog tehničara.

Kako izgleda Vaš radni dan?

Radni dan počinje u 7 časova. Kada dođem na posao prvo pravim plan rada za taj dan. On se pravi na osnovu rokova do kada određena faza u izradi proteze treba da bude završena. Naravno, ovaj plan je okviran jer u toku svakog radnog dana može da dođe do nekog iznenadnog posla, kao što je polomljenja proteza koja treba da se zalepi ili stomatolog može da uzme novi otisak.

Da li je bavljenje Vašom profesijom stresno?

Ne bih rekla da je stresno. Mada, kao i u svakoj drugoj profesiji, može doći do nekih iznenadnih problema tokom izrade proteze koje nisu pod mojom kontrolom kao sto je pucanje proteze prilikom njenog vađenja iz gipsa ili prilikom poliranja. Takve situacije umeju da budu stresne.

Sa kojim preprekama se najčešće susreće jedan zubni tehničar?

Ponekad se dešava da je teško pronaći odgovarajuću boju, veličinu i oblik zuba koji bi se uklopili sa postojećim zubima pacijenta. Takođe, može se desiti i da zagrižaj nije dobar, te se u tom slučaju mora ponoviti, kako bi funkcija žvakanja ostala očuvana, ali i izgled proteze bio što prirodniji.

Kako ukratko izgleda jedan proces kreiranja proteze?

Nakon pregleda pacijenta od strane stomatologa, stomatolog uzima otisak koji daje zubnom tehničaru da izlije i da napravi kašiku za precizniji drugi otisak. Zubni tehničar izliva precizniiji drugi otisak i pravi bis. Na napravljenom bisu, stomatolog uzima zagrižaj. Nakon toga zubni tehničar postavlja zube. Tako postavljeni zubi u vosku se predaju stomatologu koji zatim vrši probu u ustima pacijenta i proverava da li je sve u redu. Nakon toga zubni tehničar obavlja završnu fazu u izradi jedne proteze koja obuhvata kuvanje (vosak se zamenjuje materijalom nalik plastici od kojeg se izrađuju proteze). Na samom kraju zubni tehničar skuvanu protezu obrađuje, polira i predaje je stomatologu. Stomatolog predaje protezu pacijentu i proverava da li je sve u redu.

Da li je Vaša profesija u Srbiji cenjena?

Mislim da jeste. Veliki broj ljudi, kako onih starijih, tako i onih mlađih, ima problem sa nedostatkom zuba, a ova profesija to nadoknađuje.

Da li mislite da u Srbiji može da se živi od bavljenja Vašom profesijom?

Mislim da može ukoliko se zubni tehničar opredeli da ima svoju privatnu zubnu tehniku, ali pod uslovom da usavršava svoje znanje i prati svetske trendove.

Šta biste poručili mladima i starijima koji razmišljaju da postanu zubni tehničari?

Poručila bih da svo stečeno znanje primene u praksi i da se konstantno usavršavaju i prate svetske trendove. Ako ste završili školovanje niste završili učenje, naprotiv.

Hvala Violeti na konciznom objašnjenju glavnih elemenata profesije zubnog tehničara. Do sledećeg čitanja.

Zorica Tojaga - Laborant na patologiji

Posao laboranta na patologiji je vrlo specifičan i zahteva da posedujete visoku toleranciju na materijal koji vam svakog dana dolazi, kao i staloženost i koncentrisanost u svakom trenutku. Laboranti neposredno utiču na živote ljudi pa je ovaj posao vro odgovoran. A šta su još karakteristike ove profesije, približiće nam Zorica Tojaga:

Zdravo Zorice, hvala ti što si izdvojila vreme za Tajne Zanata. Da li bi mogla da nam kažeš nešto osnovno o svom poslu, šta je suština tvog zanata?

Zdravo. Suština mog posla jeste obrada uzoraka tkiva (biopsija) za dijagnostiku, tj. utvrđivanja vrste i porekla karcinoma. Na analizu nam pristižu svi oni organi, ili njihovi delovi koji se odstrane na operacijama. Ukoliko hirurg nije siguran koliko je neki organ zahvaćen karcinomom, uzima najsumnjiviji deo i šalje na patologiju na dalju analizu.

Koliko tvoj posao utiče na živote ljudi, i kako se nosiš sa tom odgovornošću?

Moj posao ima veliki uticaj na živote ljudi. Kod nas dolaze ljudi sa zdravstvenim problemima koji traju mesecima unazad. Nisam odmah počela da radim na patologiji, tako da je moja ljubav prema poslu laboranta rasla postepeno. Počela sam od posla u biohemijskoj, hematološkoj laboratoriji – gde danas sve rade aparati, do histopatologije gde se 90% radi ’’ručno’’, što ovaj posao čini dosta zanimljivijim u odnosu na ostale. Tako da sam vremenom navikla na odgovornost koju nosi ovaj posao i mislim da to zavisi od toga koliko volim da radim to što radim.

Šta je najbitnije da se razume kod početka bavljenja tvojim poslom?

Najbitnije je imati "želudac", pre svega. U školi vas ne pripreme za ono što ćete viđati kada počnete da radite, tako da je bitno zadržati koncentrisanost i staloženost kada dođu uzorci. Ja sam imala priliku da na početku karijere dobijem radno mesto gde direktno dolaze uzorci, tako da može da se vidi svašta.

Pominješ da je bitno imati visoku toleranciju u smislu gadljivosti, jel možeš to da pojasniš?

Imati ‘’želudac’’ je od velike važnosti za moj posao. Imam prijatelje iz srednje škole koji su kratko radili na patologiji baš iz tog razloga što nisu mogli da podnesu sve to. Kad sam tek počela da radim, prvih mesec dana sam bila vegetarijanac, nisam mogla da pomislim da ću pojesti meso, ali sam već posle mesec i po oguglala. Sad mora nešto baš jako ‘’gadno’’ da bude da bih se zgrozila. Znači, moguće je navići se ali treba da se pregura početni period.

To je bitno znati. Kako izgleda tvoj radni dan?

Moj radni dan počinje u 7 sati ujutru, što dok si jako mlad deluje kao cik zore i pravo mučenje, ali ostatak popodneva imaš samo za sebe. Po dolasku na posao pripremim materijal koji ću obrađivati tog dana, na taj način što se izliva u parafinske kalupe, seče, boji i dalje predaje doktorima specijalistima da postave dijagnozu.

Koja znanja moraš da imaš da bi se bavila obradom uzoraka tkiva, šta je od formalnog obrazovanja najbitnije za tebe?

Iako u školi učimo neke zastarele metode, na časovima patologije smo najmanje učili o ovome što sad radim. Mada mislim da je ipak važno završiti odgovarajuću školu. Takođe je važna zainteresovanost za ovaj posao, jer na taj način čovek ima podsticaj da što više nauči i da posao radi najbolje što može. Dakle, opet – ljubav prema poslu je najbitnija.

Da li ti imaš uticaj na dijagnozu pacijenta, ili je to isključivo posao doktora specijaliste?

Zadatak laboranta jeste da obradi uzorke da bi doktori specijalisti patologije mogli na osnovu toga da odrede dijagnozu. Tako da mi nemam neki veliki uticaj u smislu mišljenja. Jedino što ponekad može da se dogodi je da meni bojenje deluje u redu, dok njima npr. ne odgovara jer misle da je bledo, i slično.

Čemu služi bojenje koje pominješ?

Služi za detekciju karcinoma. Dakle, tkivo se iseče, "stavi" na pločicu i nakon toga ide u različite rastvore da bi se obojile ćelije. Na osnovu boje i oblika ćelija, patolog određuje koji je karcinom u pitanju.

Zanimljivo. Koliko je tvoj posao egzaktan, da li mnogo stvari zavisi od ljudske procene?

Egzaktan je posao. Na primer, da bi tkivo bilo dovoljno dobro očuvano postoji određena procedura za njegovu fiksaciju. Ukoliko se ne naprave dobra razblaženja reagenasa, lako može doći do njegovog uništenja. Bitno je raditi sve vrlo precizno.

Kako izgleda ceo proces obrade uzoraka tkiva, ukratko?

Kada određeno tkivo dospe u našu laboratoriju, doktor uzima delove koji mu deluju sumnjivo i dalje daje na obradu. Takve uzorke pakujemo u specijalne kasetice i fiksiramo. Fiksacija služi da bi se sačuvalo tkivo, tj ćelije. Nakon toga sledi kalupljenje u parafin, sečenje, sušenje i bojenje pločica. Ova procedura zapravo traje dva dana, jer se fiksacija vrši preko noći u posebnim aparatima koji za to služe.

Da li u Srbiji može da se lagodno živi od tvog posla?

Zavisi od sreće i od firme gde si zaposlen. Danas ima dosta privatnih laboratorija gde su plate veće nego u državnim ustanovama, ili eventualno honoraran rad u nekoj od njih, tako da postoji više opcija.

Za kraj: Šta bi poručila mladima i starijima koji razmišljaju da postanu laboranti na patologiji?

Za početak je najbitnije da im se dopadne ovaj posao, jer mislim da je specifičan i jako zanimljiv. Imajte na umu da pomažete ljudima, i da sve što vidite i ispitujete radite za viši cilj.

Hvala Zorici što nam je otkrila tajne svoje profesije kroz zanimljive odgovore na pitanja. Do sledećeg čitanja.

Zoran Bar - Klinički psiholog

Psihologija u Srbiji još uvek nije dostigla nivo koji ima u drugim delovima sveta, ali naši stručnjaci teže da to promene. Kako izgleda biti klinički psiholog, zašto je pshologija u Srbiji još uvek tabu tema, i na još zanimljivih pitanja odgovoriće nam Zoran Bar:

Zdravo Zorane, hvala ti što si izdvojio vreme za Tajne Zanata. Da li bi mogao da nam kažeš nešto osnovno o svom poslu, šta je suština tvog zanata?

Zdravo. Zadatak kliničkog psihologa je dijagnostička procena ličnosti i njenih sposobnosti zarad razumevanja problematike u nečijem funkcionisanju, kao i zarad lokalizacije samog problema. Bazični zadatak uključuje i da kroz razumevanje klijenta i njegove problematike psiholog pomogne psihijatru da odredi najbolje terapijsko rešenje. Dakle, suština je razumevanje osobe, detaljan opis njene ili njegove ličnosti i sposobnosti, ali i isticanje problematike zarad što efikasnijeg tretmana.

Kada si počeo da se baviš kliničkom psihologijom i kako je to izgledalo?

Kada sam počeo da se bavim ovim poslom, prvi utisak koji sam stekao je da praktično iskustvo u potpunosti odgovara onome sa čim sam se susretao u teoriji. Mene je ta oblast oduvek interesovala, i nekako sam unutrašnje motivisan pristupao obogaćivanju svog fonda znanja. Pre nego što sam počeo da radim pitao sam se koliko je praksa usklađena sa onim što sam učio na fakultetu, i sa početnim strahom sam prstupio prvom radnom danu, međutim to je tajalo veoma kratko zato što sam utvrdio da ne postoje drastična iznenađenja.

To zvuči kao pozitivna stvar, a možda i retkost. Šta je najbitnije kod početka bavljenja tvojom profesijom?

Ono što mi je najviše pomoglo u procesu adaptacije na radno okruženje i zadatke je teorijska priprema, ali i pojedine osobine ličnosti koje ukjučuju otpornost na životne priče koje znaju da budu potresne. Mislim da je ovu otpornost moguće i steći tako što se psiholog fokusira na sam cilj procene, a svakako je neophodno ostati priseban i ne reagovati suviše emotivno kada su u pitanju traumatična iskustva. Jedini način da pomognete osobi sa kojom radite je da se fokusirate na pomenuti cilj i da očuvate neku vrstu profesionalne distance, a da pritom ne izgubite humanističku komponentu, koja je takođe važna.

Znači, treba napraviti balans. Koliko je bavljenje kliničkom psihologijom stresno?

Posao kliničkog psihologa bi mogao da se podvede pod stresan, zbog toga što su u pitanju osobe čija se problematika drastično odražava kako na funkcionisanje tih osoba, tako i na njihovo porodično funkcionisanje. Iz razloga logičnog saznanja da članovi porodice pacijenta gotovo sigurno osećaju emotivne posledice onoga što se pacijentu dešava, stresno je da, kao stručnjak, napravite balans između onoga što želite da uradite i onoga što možete.

Da li misliš da je tvoja profesija perspektivna?

Kada se procenjuje važnost onoga što klinički psiholog radi, mora se uzeti u obzir neophodnost podređivanja ulozi unutar medicinskog tima. Posao je svakako značajan, ali je isključeno samostalno funkcionisanje. Kao u svakoj organizaciji, definisane su radne uloge a uglavnom je rukovodilac organizacije psihijatar, koj je obično i načelnik odeljenja.

Šta je ono što najviše voliš kod svog posla?

Po mom mišljenju je najlepše to što je posao kliničkog psihologa sveobuhvatan. Kada to kažem, mislim da se unutar kliničke psihologije oslanjate na najrazličitija znanja iz gotovo svih oblasti psihologije. Sa stanovišta integrativnosti je zovem i total-psihologija. Drugo što je za mene jako bitno je što se kao klinički psiholog jako malo bavite administrativnim poslom, a koji je prisutan u svim zanimanjima.

Rekao si da su tvoja očekivanja bila ispunjena i da je praksa bila slična teorijskoj pripremi. Da li možeš da nam malo šire pojasniš šta pod tim misliš?

Kao što sam već rekao, teorija predstavlja neophodnu bazu na osnovu koje se kreiraju nečija znanja, a koja je u mom slučaju učinila da nemam naročitih iznenađenja na poslu. Ali, iskustvo pomaže u tome što se dešava da pacijent kreira sasvim drugačiji klinički utisak pri svakom novom susretu. Na primer, imate borderline poremećaj ličnosti za koji u teoriji znate da osoba prezentuje sebe različito u različitim situacijama, neki put čak i dijametralno suprotno, ali vam je jako teško da to zamislite u realnosti. Međutim, kada ste u situaciji da radite re-test (ponovno testiranje nakon nekoliko meseci), budete blago iznenađeni kada shvatite da je osoba uspela da prezentuje sebe na način na koji niste očekivali. Naravno, sve ovo vam predstavlja dodatni stimulus da nastavite da se usavršavate teorijski i praktično.

Kako izgleda tvoj radni dan?

U odnosu na radne zadatke, posao kliničkog psihologa je struktuiran kao i svaki drugi posao, kod nas funkcioniše sve po principu zakazivanja pacijenata sa različitih odeljenja. Zakazivanje se vrši po principu urgentnosti, pri čemu je uključen i nadležni lekar, odnosno psihijatar. Dakle, dolazimo na posao sa saznanjem kada ćemo šta da radimo i imamo jasno definisanu strukturu. Prilikom dolaska na posao prvo se odlazi u vizite ne bi li se procenio aktuelni psihički status svih pacijenata, kao i da bi se pratio tok oporavka i praćenje promena pacijenata. Nakon toga se vrši testiranje pacijenata koji su unapred zakazani, nakon čega se tumače podaci koji su dobijeni testovima i kliničkim intervjuima. Posle toga se pišu nalazi i mišljenja, pa se prosleđuju nadležnom lekaru koji donosi odluku o tome koja je terapija najadekvatnija za datog pacijenta.

Da li je tvoja profesija u srbiji cenjena?

Kao prvo, moram da istaknem određene predrasude koje su doboko usađene u kolektivnu svest našeg naroda, u smislu sklonosti ka stigmatzaciji. Baš taj nivo rezonovanja koji dovodi do stigmatizacije je doveo do toga da kao nacija imamo generalni otpor prema oblasti mentalnog zdravlja. Kao da se plašimo uvida u stvari koje bi kod sebe trebali da menjamo. Moje lično mišljenje u odnosu na znanje i iskustvo je da smo narod koji se ne preispituje skoro uopšte, već smo usresređeni na proaktivno delovanje i na mehanizam projekcije, u kom se uglavnom krivi naša neposredna okolina za negativne ishode naših dela. Deluje mi kao da smo grubo podbacili na nivou mentalnog zdravlja, iz razloga što nismo spremni da se suočimo sa sobom i detektujemo kod sebe negativne osobine na kojima bismo trebali da radimo, već smo narcistični i odbijamo bilo kakvu vrstu samokritike.

Da li misliš da u Srbiji može da se živi lagodno od bavljenja kliničkom psihologijom?

Ono što je problematično u Srbiji je što postoji samo nekoliko specijalizovanih klinika koje se bave psihijatrijskim poremećajima, pa se samim tim retko kada otvaraju radna mesta. Ukoliko ste završili kliničku psihologiju steći ćete šire znanje koje je moguće primeniti u drugim oblastima psihologije, što je veoma korisno ako čekate na radno mesto a želite da se bavite svojom profesijom. Ono što vam može rešiti egzistencijalno pitanje je odlazak na psihoterapijske edukacije iz različitih modaliteta, zarad usavršavanja i bavljenja psihoterapijskim savetovanjem van ustanove gde ste zaposleni. To su komplementarne oblasti i na fakultetu stičete sva znanja koja vam samo mogu pomoći u budućoj privatnoj praksi.

Za kraj: Šta bi poručio mladima i starijima koji razmišljaju da postanu klinički psiholozi?

Ono što ne može da se nauči kroz teorijsko obrazovanje, a neki to ne uspeju da razviju ni kroz praktično iskustvo je senzibilitet koji je potreban da bi neko funkcionisao na visokom nivou kao klinički psiholog. To znači da može da vam se ne svidi to što osoba kaže, ali to je zasnovano na njenoj unutrašnjoj logici i za tu logiku je potrebno imati senzibilitet. Ne smete unositi vrednosni sud u odnosu na ono što klijent izgovara, nego se uvek truditi da što bolje razumete klijenta i njegovu problematiku.

Zoran nam je dao opširne i veoma korisne odgovore koji nam otkrivaju jedan deo njegove profesije, i hvala mu na tome. Do sledećeg čitanja.