Nemanja Rančić - Kompozitor

Muzika je nekada bila luksuz dostupan samo bogatima, ali danas smo okruženi istom na svakom ćošku. Pored toga što je slušamo kada hoćemo da se opustimo ili igramo, potrebna je i u mnogim drugim sferama kao element koji doprinosi atmosferi koja hoće da se postigne. Tu su filmovi, serije, pa i video igre. Nemanja Rančić ima dugogodišnje iskustvo u komponovanju muzike i podeliće sa nama neka od svojih iskustava:

Zdravo Nemanja, hvala ti što si izdvojio vreme za Tajne Zanata. Da li bi mogao da nam kažeš nešto osnovno o svom poslu, šta je suština tvog zanata?

Pošto radim kao kompozitor i producent muzike za igre, najviše ću pričati o ulozi muzike u igrama. Uloga muzike u samoj igri je jako slična ulozi muzike u filmu, tj. da pojača dramski efekat određenih scena i da ima interakciju sa samim igračem i njegovim postupcima, prateći tok same igre. Moja uloga se sastoji od više procesa. Prvi je odabir instrumentarijuma i dogovor sa samim producentom o tome u kom pravcu želimo da muzika ide. Pošto se muzika delina “sinematike” i “ingame” muziku, postoje i dva različita načina rada na njoj. Sinematici su kratke video animacije koje je potrebno ispratiti muzikom. Tu je najveća sličnost sa filmom. Dobijam gotov video i prateći radnju, komponujem muziku. Ingame muzika je muzika koja, kao što sam naziv kaže, ide u toku same igre i nivoa. Nju komponujem na osnovnu scenarija igre, screenshotova različitih scena i same radne verzije igre.

Kada si počeo da se baviš komponovanjem muzike i kako je taj početak izgledao?

Počeo sam da se interesujem za ceo proces u srednjoj muzičkoj školi, na sekciji koja je kratko trajala i bavila se samim softverom za produkciju muzike. Nisam video sebe kao neko ko se bavi klasičnim komponovanjem, već hibridnim pristupom, jer sam već uveliko shvatao čari elektronske muzike i raznih podpravaca.

Šta je najbitnije kod početka bavljenja komponovanjem muzike, i koliku ulogu u na početku karijere igra formalno obrazovanje a koliko talenat i prethodno bavljenje muzikom?

Mislim da je sve navedeno bitno, jer se formalnim obrazovanjem stiču uslovi za brže realizovanje ideje, a talenat i prethodno bavljenje muzikom daju iskustvo i veći fond ideja, da se tako izrazim. Napomenuo bih stavku koja je podjednako važna kao pomenute, a to je naslušanost i poznavanje žanrova. Ne jednog, dva, pet. Svih. Treba slušati bukvalno sve, jer ograničavanje nikako nije dobro. Zamislite slikara koji je ograničen na samo jedan spektar boja. 🙂 Najveću inspiraciju sam pronašao u najrazličitijim žanrovima i njihovom mešanju.

Koliko je poznavanje i sviranje instrumenata bitno za komponovanje muzike, i na koji način? Da li je dovoljno da poznaješ samo teoriju?

Bitno je jer moraš da razmišljaš i praktično, ne samo teoretski, a i mnogo je brže da snimiš ideju nego da je isklikćeš mišem.

Da li misliš da je tvoja profesija perspektivna, i zašto?

Perspektivna je zato što je muzika svuda oko nas, iako je to danas postalo možda malo trivijalno i sve manje ljudi zapravo sluša muziku, tj. stvarno sedne, pusti i samo sluša muziku i ne radi ništa drugo. Ima je svugde, u reklamama, igrama, serijama, filmovima, pozorištu, liftu, pa čak i u klubu. He he.

Šta je ono što najviše voliš kod svog posla, i zašto?

Horne, puno horni, kad grunu tutti za neki trejler. Šalim se, naravno, mada i ne. Na makro planu najviše volim što konstantno imam nove izazove, nove žanrove igara koji su potpuno različiti i treba im potpuno nova muzika, novih kombinacija instrumenata, akustičnih i sintetičkih, a na mikro planu je to zadovoljstvo kad konačno nađeš dobru temu i dobru harmoniju uz nju.

Da li misliš da je Srbija u toku sa ostatkom sveta što se tiče komponovanja muzike?

Ne još. Polako sustiže zahvaljujući dostupnosti alata za rad. Glavni problem je što ljudi iz industrije kod nas još uvek zvuk i muziku vide kao poslednju rupu na svirali. Susreo sam se sa ljudima iz samog vrha globalne industrije, koji još uvek mogu da primete isti problem čak i u tako velikim kompanijama, samo u manjoj meri.

Kako izgleda tvoj radni dan?

Iako imam privilegiju da radim od kuće, navikao sam da ustanem ujutru kao da idem na posao i da onda radim dok ne završim svoju dnevnu kvotu koja zavisi od rasporeda koji imam unapred pripremljen jer naša firma radi na velikom broju igara i sve mora biti unapred pripremljeno. Posle toga nastavljam da radim “freestyle”, da se plastično izrazim. To radim da bih se usavršavao. Postavljam sebi nove izazove, i kreativne i tehničke.

Da li je komponovanje stresno, i ako da na koji način?

Ako pogledam kakvih sve poslova ima, nije. Jedini “stres” nastaje kad treba da stvoriš novu temu i konstantno nisi zadovoljan postojećom, pa ti deluje kao da se vrtiš u krug.

Koliko je timski rad bitan u tvom poslu i na koji način? Od koga najviše zavisi uspeh tvog posla sem tebe samog? Sa kim najviše sarađuje jedan kompozitor?

Bitan je kao i u svakom grupnom poslu. Uspeh mog posla najviše zavisi od mene, to je definitivno, ali jednim delom i zavisi od toga koliko me sama igra i vizuelni momenat inspirišu.

Kako ukratko izgleda jedan proces komponovanja pesme?

Ukratko, teško je reći. Nekad otvorim samo jedan isntrument i gledam da snimim idealnu temu na njemu, pa je onda razvijam dalje. Nekad gledam da prvo nađem sam instrument koji će me najviše inspirisati ili napravim neku boju na nekom od sintisajzera.

Šta želiš da postigneš od svoje profesije?

Trentno mi je ultimativni cilj da čujem svoje delo u izvedbi simfonijskog orkestra. Dugoročno, ne postoji postizanje, ne postoji cilj. Uvek misliš da može drugačije, da ne kažem bolje, raznovrsnije.

Da li je tvoje profesija u Srbiji cenjena, i zašto?

Nigde nije cenjena sama profesija, već način na koji se njom neko bavi. Ne bih da diskutujem o različitim uslovima koji postoje u Srbiji, ali mogu da kažem da je svakako jako malo tržište i da je manje ponuda nego u razvijenijim zemljama.

Da li misliš da u Srbiji može da se živi od bavljenja komponovanjem?

Ja živim. 🙂 Ne treba se ograničiti samo na komponovanje, jer danas je gotovo nemoguće biti samo kompozitor. Pored orkestracije moraš da poznaješ dizajn zvuka, sintezu, donekle i video montažu, da barataš žanrovima, da nisi unificiran.

Šta bi poručio mladima i starijima koji razmišljaju da postanu kompozitori?

Slušajte muziku, ali stvarno je slušajte. Odvojite vreme samo za to, bez ikakvih propratnih aktivnosti. I slušajte što više žanrova, nemojte imati predrasude. Istražujte, isprobavajte sve mogućnosti, sem onih koje će vam spžiti neku spravu.

I na kraju, shvatite jednu činjenicu - uvek postoji nešto što niste znali!

Aleksandar Milković - Pozorišni glumac

Posao pozorišnog glumca svi zamišljamo kao pojavljivanje na sceni i pričanje naučenog teksta, sa malo truda da se shvati ko je lik koga glumimo. Međutim, gluma je mnogo kompleksnija od toga i zahteva rešavanje problema, trud i angažovanje u svetu pozorišne umetnosti. Kako izgleda život jednog pozorišnog glumca, približiće nam Aleksandar Milković:

Zdravo Aleksandre, hvala ti što si izdvojio vreme za Tajne Zanata. Da li bi mogao da nam kažeš nešto osnovno o svojoj profesiji, šta je suština tvog zanata?

Zdravo svima, ja sam Aleksandar, glumac. Završio sam glumu na akedmiji umetnosti u Novom Sadu 2013. godine. Suština mog zanata... Sve zavisi kako čovek doživljava sebe, svoju profesiju i ulogu u društvu. Bar kako sam uspeo do sada da primetim u mom poslu postoje dve kategorije. Jedna su glumci-umetnici a druga su glumci-biznismeni. I otprilike se svodi na to, tako se postavljamo - da li ćemo raditi nešto komercijalno ili nešto umetnički. Takođe, bitno je kako doživljavamo svoju ulogu u društvu, da li smo zvezde ili smo neko ko se bori za neke vrednosti. Ja sebe prvenstveno doživljavam kao kategoriju glumca-umetnika, kao nekoga ko ipak ima određenu misiju, da edukujem, prosvetlim, ili prosto nasmejem ljude.

Kada si počeo da se baviš glumom i kako je to izgledalo?

Kod nas je jako popularno da se još u osnovnoj školi bar jednom pojaviš u nekoj predstavi. Znate ono "kad smo bili mali radili smo Sumnjivo Lice u osnovnoj, pa sam tu glumio..." - e tako i ja. Moja prva uloga u vrtiću je bila neki pajac-voditelj, i onda se to nastavilo kroz ostatak života (kroz smeh). Posle dramske sekcije u osnovnoj školi nastupila je pozorišna radionica kulturnog centra u Inđiji, pa sam nakon toga upisao prava u Novom Sadu - gde sam posle prve godine pokušao da upišem glumu na Akademiji Umetnosti, i upisao.

Šta je najbitnije kod početka bavljenja glumom, i koliku ulogu tu igra talenat a koliku rad?

Gluma je stvar koja je jako subjektivna. I sa strane onoga ko to gleda i sa strane samog glumca. Znate kada ljudi kažu da im je neki glumac probudio osećanja, da ih je oduševio ili slično - a vas ništa. Glavni je odnos između glumca i publike, bez toga ne postoji čin pozorišta. Samim tim, pošto je sve subjektivno mislim da je talenat neka neosporna stvar - to svi vidimo i to svi osećamo. Ali, moje mišljenje je da je bez rada talenat nešto što zamire ako se ne neguje. Dakle, talenat smatram dobrom osnovom za napredak, ali rad je procentualno veći deo ovog posla.

Koliko trema ima uticaj na nastup jednog glumca?

U ovim situacijama volim da parafraziram jednog mog kolegu koji je rekao "Volim osećaj kada imam tremu zato što mi je to znak da mi je do mog posla stalo". Ja takođe volim osećaj pozitivne treme, treme koja nas gura dalje, koja nam odjednom budi neku novu energiju. Pred sam kraj procesa tu su samo nijanse, koliko smo fokusirani, koliko smo koncetrisani, koliko imamo snage, itd. Pozitivna trema je tu kada treba da se "grune", da se svom snagom pokaže šta smo radili. Pored toga, po mom mišljenju je trema nešto što je usmereno ka spolja, ipak se mi bavimo time kako će publika da reaguje na nas - tako da se ipak trudim da tremu suzbijem što više.

Kako izgleda radni dan jednog glumca?

Heheheh.. Radni dan jednog zauzetog glumca se uglavnom svede na dvokratne probe, uglavnom su od 10 do 2 i od 6 do 10 ili slično. Kada je igranje, koje je uglavnom od 8 ja volim da sam dva sata ranije u pozorištu da mogu natenane da se pripremim. Bitno je da imam osećaj da sam došao u pozorište i da ću za koji sat pričati neku priču. Pokušavam da se ubacim u okolnosti - koji priču pričam, šta smo mi to radili, da se podsetim procesa, kako bih prosto mogao da uplivam u predstavu kada počne. Posle predstave volim da ostanem sa kolegama, da popričamo kako je bilo.

Šta je glavni cilj glumca?

Ovim bih se vratio na prvo pitanje: Mislim da gluma ima pre svega neku edukativnu svrhu. Bar želim tako da mislim. Kada kažem edukativnu - ne mislim an klasično prenošenje znanja i tajni koje "naivni gledalac" ne zna. Mislim na shvatanje da postoje još neke sudbine mimo naših, i da je presudan momenat spoznavanja. Bitno je da publika pogleda predstavu i kaže "Aha, vidiš meni se ovo desilo", ili da prepozna sudbinu koju gleda, da bude kvalitetnija za jedno iskustvo iskrenog prikaza nečije sudbine. Možda je umesto reči "edukovati" bolji izraz "podeliti sa drugima sudbinu svog lika ili nečije priče". Meni je najlepši osećaj kada neko posle moje predstave kaže da je seo i razmislio o tome što je video.

Da li je pozorišna gluma u Srbiji cenjena?

Procesom digitalizacije su neke stvari malo izgubile na značaju. Za razliku od prošlog vremena i onoga što sam slušao od starijih kolega, nekada su glumci imali određeni status. Status u smislu prepoznavanja, ljudi vas cene. Danas je mnogo lakše posle najave filma otići na internet i osuti paljbu po nekome, sve se stvari dovode u pitanje, niko više nije nedodirljiv. A na sve to je izbor glumaca sve veći i veći, a kritika je postala mnogo oštrija. Opet, ako očekujete da dođete u pozorište da zaboravite na probleme i malo se nasmejete - to ćete i dobiti. Onda nema smisla pričati o dubljem značaju. To sa jedne strane jeste tako i to je strašno, a sa druge strane nas stimuliše da pokušavamo iznova i iznova. Dakle, mislim da cenjena jeste, ali se nekako svede na to da čoveka najviše hvalimo posthumno.

Šta ti najteže pada da radiš na sceni, a šta najlakše, i zašto?

Postoji mnog različitih tehnika glume, i ljudi doživljavaju različite tehnike na različite načine. Na kraju je najvažnije da se neka priča ipak ispriča. Ja sam sebe uvek više smatrao kao komedijaša nego kao nekoga ko se dobro snalazi u drami, ali je to bio moj motiv da se dramom sve više bavim. Smatrao sam da ono što mi je slabija strana treba da pokušam da popravim. Postoji više faza u procesu pravljenja jedne predstave. U početku je tu elan, krećemo da radimo nešto novo i svi smo uzbuđeni, onda nailazimo na probleme. Nekada su ti problemi mali i malo nas lome, a nekada nas baš umore. Nekada ne znam kako da priđem svom liku, i nailazim na probleme koje ima bilo ko ko se bavi nekim kreativnim poslom. Tako da, ne postoji neka konkretna stvar koju sam voleo ili nisam da radim na sceni, više su problematični ti "rukavci" koji se javljaju tokom procesa.

Da li misliš da u Srbiji može da se živi od bavljenja pozorišnom glumom?

Mislim da može da se živi, al je to uslovljeno time koliko će neko biti angažovan u pozorištu. Sa druge strane, koliko će neko biti angažovan zavisi od toga koliko će on biti zastupljen i koliko ljudi za njega zna. Sada je to još više izraženo, čovek mora da bude popularan da bi živeo od pozorišta, koje je postalo dosta nesigurna stvar. Ljudima koji prave predstave je bitno da im predstava uspe, pa samim tim pozivaju glumce koji imaju neki renome. Onda je mladom glumcu dosta teško da se probije u taj svet. Mislim da ima perspektivu i da može da se živi od nje, ali mislim da ne mogu svi glumci ovde da uspešno žive od glume.

Da li imaš iskustva sa filmskom glumom i koliko se ona razlikuje od pozorišne glume?

Imam iskustva sa filmskom glumom ali mnogo manje. Tamo gde sam ja studirao film i snimanje nije toliko zastupljeno kao pozorišna gluma. U Beogradu je manje-više sve što se tiče filmske glume i tu je situacija dosta centralizovana. Naravno, to je nešto što bih zaista voleo da promenim. Iz onoga što znam - postoji bitna razlika. Dosta svedenije, minimalnije se glumi pred kamerama. Treba naučiti da sredstva koja koristimo u pozorištu smanjimo, pokret koji je u pozorištu velik i naglašen pred kamerama mora da bude dosta drugačiji, ali podjednako jak i značajan.

Da li imaš uzora u svom poslu, ko je to i zašto?

Ja konkretno nemam nekog uzora, postoje ljudi koje volim da gledam ali nikad nisam pokušao da ih imitiram. Često se dešava da koristim ista sredstva kao drugi ljudi ali to nije nešto što radim namerno. Kada mi se desi da primetim da sam uradio nešto što je neko već uradio, volim da to promenim. Zapravo i jeste poenta naći autentičnost. Kada smo pričali o izrazu i izražavanju - želim da se ja izrazim, a ne da iskopiram nečiji izraz. Mislim da svako treba da ima svoj način i svoj stav.

Za kraj: Šta bi poručio mladima i starijima koji razmišljaju da postanu glumci?

Ako je gluma ono što vi zaista želite, to onda ne može niko da spreči. Razmišljam o nekoj konkretnoj stvari koju bih mogao da kažem, ali takva zapravo ne postoji. Kao što rekoh, gluma je subjektivna stvar, tako da mislim da je najbitnije u svemu naći sebe i šta je ono što vas ispunjava. Možda bi najbolji savet bio: ne opterećujte se kako vas drugi vide, nego udahnite, izdahnite i radite svoje. Na kraju dana je najvažnije da ste vi ispunjeni i zadovoljni.

Hvala Aleksandru što je podelio tajne svog zanata sa nama. Do sledećeg čitanja.

Vesna Petrić - Likovni umetnik

Vesna Petrić je Slikar, Diplomirani keramičar i likovni pedagog. Nakon mnogobrojnih samostalnih izlaganja i projekata može da nam predstavi slikarsku profesiju iz svog ugla, i objasniće nam koliko u slikarstvu igra talenat, šta znači inspiracija za jednog umetnika, ali i još mnogo toga. Čitaoci će sigurno uživati u njenim odgovorima:

Zdravo Vesna, hvala ti što si odvojila vreme za Tajne Zanata. Da li bi mogla da nam kažeš nešto osnovno o svom poslu, šta je suština tvog zanata?

Zdravo. Ponekad je to gorka ispovest ponekad slatko ćakulanje, o tome odlučuje slobodni unutrašnji nagon za izražavanjem. Što je i suština svakog kreativnog rada, nagon za izražavanjem, da želim da kažem ko sam. Posmatrač koji je naspram slike ili bilo kog umetničkog dela stvara činom posmatranja tj osećanja i razmišljaja alhemiju kojom moja potreba da nešto kažem dolazi do svoje potpunosti, krug se tu zatvara i energija izmedju mene i posmatrača slobodno teče, kruži a to zači mnogo i meni i osobi koja posmatra rad i ima svoj doživljaj o njemu. Posmatrač, konzument ima suštastvenu potrebu da primi sadržaj u svoju dušu te je veza izmedju umetnika, umetnosti i društva trajna i neraskidiva.

Kada si počela da se baviš slikarstvom i kako je taj početak izgledao?

Razmišljam o slikama svakog dana, različitim, onim naslikanim, onima koje će biti naslikane i onima koje proističu iz života kojeg sam živela do ovog momenta kojeg živim. Imam svog duhovnog učitelja i likovnog pedagoga od svoje pete godine života, moju sestru, akademskog slikara i magistra slikarstva Biljanu Novković. Sećam se pažnje i strpljenja sa kojima je sestra pristupala u radu sa mnom, naročito je bitam momenat magije koju stvara radost u toku bilo kog kreativnog rada, posbno u pedagoškom radu sa decom. Ako ima radosti u stvaranju, to može biti i početak ideje o profesionalnoj orjentaciji.

Šta je najbitnije kod početka bavljenja slikarstvom, i koliku ulogu tu igra talenat a koliko rad?

Bez rada nije moguće otkrivati šta je sve u vama, a u svakom čoveku je neiscpan izvor. Svako ima u sebi talenat za nešto što je pozitivno, što ga pokreće i što mu srce raduje. Otkrijte vaše talente i onda ih radom istražujte, to vodi ka usavršavanju tehnika kojima se koristite. Rad je put ka sebi.

Da li je bitno da slikar odabere određeni pravac koji će praktikovati kroz rad ili je moguće biti uspešan u više slikarskih tehnika i pravaca?

Ako radite predano, čitate ako mislite mnogo o svom radu i o umetnosti uoste, ako istražujete tehnike kroz rad, moguće je uspešno se izraziti u različitim likovnim tehnikama i pravcima. Meni najviše prija da boju tretiram poput akvarela sa kojim god bojama da radim, tu mislim na ulje, akrilik...itd.

Da li je bavljenje slikarstvom stresno, i ako da na koji način?

Užasno je stresno, zato što dešavanja u vašem unutrašnjem i svakom drugom vašem životu mogu da budu intezivno angažujuća za vas, a da vi u isto vreme imate jaku potrebu da stvarate nešto za šta je potrebno posvećeno vreme, novac i sloboda da možete da radite onda kada vam se radi i koliko vam se radi, nezavisno od doba dana, prilika i situacija oko vas. Takođe, stresno je zato što je ponekad teško početi, a to ima veze sa očekivanjima koje imate od svog rada.

Da li misliš da je tvoja profesija perspektivna, i zašto?

Mislim da je perspektivna, ako na primer pod tim podrazumevate sticanje materijalnih dobara. Međutim, potrebno je uložiti ono najvažnije i najskuplje, a to je vaše vreme. Perspektivna je takođe jer vas profesija slikara može dovesti na neka neverovatno lepa mesta, upoznajete fenomenalne ljude itd. To ima uticaj na vaš duhovni razvoj i široku sliku sveta. Dakle, pozitvno utiče na kvalitet života umetnika...

Šta je ono što najviše voliš kod svog posla, i zašto?

Vreme u toku kreativnog rada protiče drugačije. Evo poređenja: doživeli ste sigurno u svom životu osećaj da vam pored nekog vreme brzo prolazi, zato što vam je prijatno sa tom osobom. Iskusili ste, predpostavljam, osećanje toga, da kao da vreme "ne postoji" i toliko vam je lepo u društvu sa nekim da niste sigurni da li je prošlo pola sata u druženju ili sat vremena. Dakle, u toku kreativnog rada iz vas izlazi vaša kreativnost i oblikuje se u nešto materijalno, taj proces je uzbudljiv, inspirativan i meni daje osećaj kao da sam na nekoj liniji (mislim na kontinuitet) beskonačno prijatno/ispunjujućeg/ne može se objasniti tačno, kakvog osećanja. Najpribližnije će biti ako kažem osećanja radosti, jer rad, izražavanje sebe možemo uporediti sa radošću.

Koliko inspiracija igra ulogu u kreiranju dobre slike, i da li postoje poznati načini za inspirisanje jednog slikara?

Najveću ulogu igra inspiracija, a ono što će je pokrenuti je jedna od slika iz vašeg ukupnog iskustva koja vam zaigra u srcu i vi osetite radost. Krv vam se pokrene u telu, dišete drugačije, odjednom se osetite kao pred put na neko drago mesto. Dakle, morate da delujete odmah, ako je ikako moguće. To je inspiracija.

Kako izgleda tvoj radni dan?

Ako pripremam samostalno izlaganje, najčešće prvo delimično završim od poslova sve što se ne tiče toga. Prostor oko mene uvek mora da bude funkcionalan, sve na dohvatu ruke, slobodno za korišćenje i kretanje, slušanje, gledanje. Bez ometanja sa strane, koliko god je to moguće. Zbog toga često, još od perioda kad sam bila đak u Školi za dizajn radim noću. Kad počnem da radim onda kao da ulazim u nekakav tunel od energije, boja, obaveza i svetlo na kraju tunela je završetak slike. I naravno - izložba radova.

Divno opisuješ ono što prolaziš u procesu rada. Šta je, za tebe, glavni cilj slikarstva?

Mišljenja sam da kad osoba stane pred bilo koje umetničko delo, ceo proces nastanka tog dela od takozvane inicijalne kapisle koja vam je probudila želju da nešto stvorite, napravite, do završne realizacije i izlaganja tog dela, dobija na dubljem značaju. Tada kreativni proces postaje celovit, pošto je ono što ste želeli da kažete ili pokažete, postalo vidljivo, ima svoju publiku. Taj momenat nazivam u svojoj slobodi alhemijom, pošto sam mišljenja da smo i ja i posmatrač - konzument mog rada na dobitku. Na primer, ja sam srećna što je neko kupio moju sliku i drži je u svom kućnom ili radnom okruženju, osoba koja je vlasnik mog rada je takođe srećna što joj moj rad upodpunjuje životni prostor. Eto ta medjusobna sreća je za mene neka vrsta alhemije, koja me dodatno podstiče da stvaram dalje.

Da li je slikarstvo u Srbiji cenjeno?

Slikarstvo je u Srbiji visoko cenjeno kod ljudi kojima umetnost nešto znači, koji u svojim domovima čuvaju umetnička dela. Znači, svakome kome ima opštu kulturu, ako imate svest o tome da nije dobro baciti kesu u more, verovatno imate i nekakav dublji odnos prema kulturi i umetnosti. Umetnost i kultura su isprepleteni duboko. Ako je umetnost na neki lep način predstavljena detetu kao nešto što je plemenito, što vam pomaže da se osećate lepše, potpunije - imaćete jednog dana, osobu zainteresovanu za umetnost, koja će je ceniti. Prosečnom konzumentu aktuelnih medija u Srbiji preplavljenih pornografskim sadržajima odsečenih od duha, slikarstvo ne znači ništa.

Koliko je bitno da jedan likovni umetnik ima svoj atelje?

Veoma bitno. Zbog svega. Možete verovatno da slikate na stolu u trpezariji kad imate petnaest godina. Kasnije vam treba atelje, lični prostor. Kad bi čovek mogao da se koncentriše i slika ili vaja na ulici ili u nekom smrdljivom memljivom podrumu verovatno bi bio mnogo veći prosek umetnika među nama.

Znači, lični prostor je svakako bitan. Da li misliš da u Srbiji može da se živi od bavljenja tvojim poslom?

U startu je sigurno mnogo lakše ako imate pomać porodice. Jer ste tek završili fakultet i nemate ni blagu viziju toga kakav i koliki put je pred vama. Ako predano radite i prodajete svoja dela preko profesionalnih sajtova za prodaju slika, imate svog dilera umetničkim delima, imate nekoga ko vam je mecena i bez brige i razmišljanja o prodaji možete da slikate u kontinuitetu baš ono što želite, možete da živite odlično u Srbiji od bavljenja tim poslom. To su naravno idealne okolnosti koje ovde nabrajam kao primer za idealnu poziciju jednog umetnika. U suprotnom, kao i od bilo koje druge profesije... Dakle možete da živite od slikarstva u Srbiji ako imate razvijenu mrežu svojih klijenata. Do svega toga je mislim moguće doći vremenom kroz kontinuirani rad i svakako podršku bližnjih. Oni će svakako od prvog momenta poneti ogroman deo tereta izbora vaše životne profesije. Same studije su pozamašan teret za bilo koju prosečnu porodicu.

To je jako korisna informacija. Da li imaš uzora u svom poslu, ko je to i zašto? Koliko je bitno da radiš po nečijem uzoru u svetu slikara?

Kad sam bila đak srednjoškolac, uzori su mi bili Mikelandjelo, Leonardo, Boš, Karavadjo, Velaskez, Vermer, takodje i slikarstvo impresionizma, secesije, umetnost praistorijskih ljudi.... Dopadala mi se težnja ka perfekcionizmu kod Mikelanđela, Leonarda. Oni su mi bili vrhunski uzori. U toku odrastanja i života, sve vreme mi je uzor bila sestra, akademski slikar Biljana Novković. Ona je u jednom periodu života slikala po dimenzijama i značaju ogromne reprodukcije velikih majstora renesanse i taj period proveden u ateljeu sa njom mi je mnogo pomogao da sagledam šta znači spoj talenta, posvećenosti i veštine korišćenja četkice i boje. U životu imam mnogo uzora medju kolegama, ne po stilu njihovog rada već po posvećenosti, kvalitetu rada, istrajnosti, životnoj energiji. Radim onako kako ja želim i očekujem od sebe, da zadovoljim svoj unutrašnji kriterijum - ka tome težim uvek.

Za kraj: Šta bi poručila mladima i starijima koji razmišljaju da postanu slikari?

Jedino je važno da osećate radost u srcu dok stvarate, sve ostalo će doći samo po sebi.

Vesna nam je svoju pofesiju približila na umetnički način i sigurno će njeni odgovori biti korisni mnogima koji razmišljaju da postanu slikari. Do sledećeg čitanja.