Posao pozorišnog glumca svi zamišljamo kao pojavljivanje na sceni i pričanje naučenog teksta, sa malo truda da se shvati ko je lik koga glumimo. Međutim, gluma je mnogo kompleksnija od toga i zahteva rešavanje problema, trud i angažovanje u svetu pozorišne umetnosti. Kako izgleda život jednog pozorišnog glumca, približiće nam Aleksandar Milković:

Zdravo Aleksandre, hvala ti što si izdvojio vreme za Tajne Zanata. Da li bi mogao da nam kažeš nešto osnovno o svojoj profesiji, šta je suština tvog zanata?

Zdravo svima, ja sam Aleksandar, glumac. Završio sam glumu na akedmiji umetnosti u Novom Sadu 2013. godine. Suština mog zanata... Sve zavisi kako čovek doživljava sebe, svoju profesiju i ulogu u društvu. Bar kako sam uspeo do sada da primetim u mom poslu postoje dve kategorije. Jedna su glumci-umetnici a druga su glumci-biznismeni. I otprilike se svodi na to, tako se postavljamo - da li ćemo raditi nešto komercijalno ili nešto umetnički. Takođe, bitno je kako doživljavamo svoju ulogu u društvu, da li smo zvezde ili smo neko ko se bori za neke vrednosti. Ja sebe prvenstveno doživljavam kao kategoriju glumca-umetnika, kao nekoga ko ipak ima određenu misiju, da edukujem, prosvetlim, ili prosto nasmejem ljude.

Kada si počeo da se baviš glumom i kako je to izgledalo?

Kod nas je jako popularno da se još u osnovnoj školi bar jednom pojaviš u nekoj predstavi. Znate ono "kad smo bili mali radili smo Sumnjivo Lice u osnovnoj, pa sam tu glumio..." - e tako i ja. Moja prva uloga u vrtiću je bila neki pajac-voditelj, i onda se to nastavilo kroz ostatak života (kroz smeh). Posle dramske sekcije u osnovnoj školi nastupila je pozorišna radionica kulturnog centra u Inđiji, pa sam nakon toga upisao prava u Novom Sadu - gde sam posle prve godine pokušao da upišem glumu na Akademiji Umetnosti, i upisao.

Šta je najbitnije kod početka bavljenja glumom, i koliku ulogu tu igra talenat a koliku rad?

Gluma je stvar koja je jako subjektivna. I sa strane onoga ko to gleda i sa strane samog glumca. Znate kada ljudi kažu da im je neki glumac probudio osećanja, da ih je oduševio ili slično - a vas ništa. Glavni je odnos između glumca i publike, bez toga ne postoji čin pozorišta. Samim tim, pošto je sve subjektivno mislim da je talenat neka neosporna stvar - to svi vidimo i to svi osećamo. Ali, moje mišljenje je da je bez rada talenat nešto što zamire ako se ne neguje. Dakle, talenat smatram dobrom osnovom za napredak, ali rad je procentualno veći deo ovog posla.

Koliko trema ima uticaj na nastup jednog glumca?

U ovim situacijama volim da parafraziram jednog mog kolegu koji je rekao "Volim osećaj kada imam tremu zato što mi je to znak da mi je do mog posla stalo". Ja takođe volim osećaj pozitivne treme, treme koja nas gura dalje, koja nam odjednom budi neku novu energiju. Pred sam kraj procesa tu su samo nijanse, koliko smo fokusirani, koliko smo koncetrisani, koliko imamo snage, itd. Pozitivna trema je tu kada treba da se "grune", da se svom snagom pokaže šta smo radili. Pored toga, po mom mišljenju je trema nešto što je usmereno ka spolja, ipak se mi bavimo time kako će publika da reaguje na nas - tako da se ipak trudim da tremu suzbijem što više.

Kako izgleda radni dan jednog glumca?

Heheheh.. Radni dan jednog zauzetog glumca se uglavnom svede na dvokratne probe, uglavnom su od 10 do 2 i od 6 do 10 ili slično. Kada je igranje, koje je uglavnom od 8 ja volim da sam dva sata ranije u pozorištu da mogu natenane da se pripremim. Bitno je da imam osećaj da sam došao u pozorište i da ću za koji sat pričati neku priču. Pokušavam da se ubacim u okolnosti - koji priču pričam, šta smo mi to radili, da se podsetim procesa, kako bih prosto mogao da uplivam u predstavu kada počne. Posle predstave volim da ostanem sa kolegama, da popričamo kako je bilo.

Šta je glavni cilj glumca?

Ovim bih se vratio na prvo pitanje: Mislim da gluma ima pre svega neku edukativnu svrhu. Bar želim tako da mislim. Kada kažem edukativnu - ne mislim an klasično prenošenje znanja i tajni koje "naivni gledalac" ne zna. Mislim na shvatanje da postoje još neke sudbine mimo naših, i da je presudan momenat spoznavanja. Bitno je da publika pogleda predstavu i kaže "Aha, vidiš meni se ovo desilo", ili da prepozna sudbinu koju gleda, da bude kvalitetnija za jedno iskustvo iskrenog prikaza nečije sudbine. Možda je umesto reči "edukovati" bolji izraz "podeliti sa drugima sudbinu svog lika ili nečije priče". Meni je najlepši osećaj kada neko posle moje predstave kaže da je seo i razmislio o tome što je video.

Da li je pozorišna gluma u Srbiji cenjena?

Procesom digitalizacije su neke stvari malo izgubile na značaju. Za razliku od prošlog vremena i onoga što sam slušao od starijih kolega, nekada su glumci imali određeni status. Status u smislu prepoznavanja, ljudi vas cene. Danas je mnogo lakše posle najave filma otići na internet i osuti paljbu po nekome, sve se stvari dovode u pitanje, niko više nije nedodirljiv. A na sve to je izbor glumaca sve veći i veći, a kritika je postala mnogo oštrija. Opet, ako očekujete da dođete u pozorište da zaboravite na probleme i malo se nasmejete - to ćete i dobiti. Onda nema smisla pričati o dubljem značaju. To sa jedne strane jeste tako i to je strašno, a sa druge strane nas stimuliše da pokušavamo iznova i iznova. Dakle, mislim da cenjena jeste, ali se nekako svede na to da čoveka najviše hvalimo posthumno.

Šta ti najteže pada da radiš na sceni, a šta najlakše, i zašto?

Postoji mnog različitih tehnika glume, i ljudi doživljavaju različite tehnike na različite načine. Na kraju je najvažnije da se neka priča ipak ispriča. Ja sam sebe uvek više smatrao kao komedijaša nego kao nekoga ko se dobro snalazi u drami, ali je to bio moj motiv da se dramom sve više bavim. Smatrao sam da ono što mi je slabija strana treba da pokušam da popravim. Postoji više faza u procesu pravljenja jedne predstave. U početku je tu elan, krećemo da radimo nešto novo i svi smo uzbuđeni, onda nailazimo na probleme. Nekada su ti problemi mali i malo nas lome, a nekada nas baš umore. Nekada ne znam kako da priđem svom liku, i nailazim na probleme koje ima bilo ko ko se bavi nekim kreativnim poslom. Tako da, ne postoji neka konkretna stvar koju sam voleo ili nisam da radim na sceni, više su problematični ti "rukavci" koji se javljaju tokom procesa.

Da li misliš da u Srbiji može da se živi od bavljenja pozorišnom glumom?

Mislim da može da se živi, al je to uslovljeno time koliko će neko biti angažovan u pozorištu. Sa druge strane, koliko će neko biti angažovan zavisi od toga koliko će on biti zastupljen i koliko ljudi za njega zna. Sada je to još više izraženo, čovek mora da bude popularan da bi živeo od pozorišta, koje je postalo dosta nesigurna stvar. Ljudima koji prave predstave je bitno da im predstava uspe, pa samim tim pozivaju glumce koji imaju neki renome. Onda je mladom glumcu dosta teško da se probije u taj svet. Mislim da ima perspektivu i da može da se živi od nje, ali mislim da ne mogu svi glumci ovde da uspešno žive od glume.

Da li imaš iskustva sa filmskom glumom i koliko se ona razlikuje od pozorišne glume?

Imam iskustva sa filmskom glumom ali mnogo manje. Tamo gde sam ja studirao film i snimanje nije toliko zastupljeno kao pozorišna gluma. U Beogradu je manje-više sve što se tiče filmske glume i tu je situacija dosta centralizovana. Naravno, to je nešto što bih zaista voleo da promenim. Iz onoga što znam - postoji bitna razlika. Dosta svedenije, minimalnije se glumi pred kamerama. Treba naučiti da sredstva koja koristimo u pozorištu smanjimo, pokret koji je u pozorištu velik i naglašen pred kamerama mora da bude dosta drugačiji, ali podjednako jak i značajan.

Da li imaš uzora u svom poslu, ko je to i zašto?

Ja konkretno nemam nekog uzora, postoje ljudi koje volim da gledam ali nikad nisam pokušao da ih imitiram. Često se dešava da koristim ista sredstva kao drugi ljudi ali to nije nešto što radim namerno. Kada mi se desi da primetim da sam uradio nešto što je neko već uradio, volim da to promenim. Zapravo i jeste poenta naći autentičnost. Kada smo pričali o izrazu i izražavanju - želim da se ja izrazim, a ne da iskopiram nečiji izraz. Mislim da svako treba da ima svoj način i svoj stav.

Za kraj: Šta bi poručio mladima i starijima koji razmišljaju da postanu glumci?

Ako je gluma ono što vi zaista želite, to onda ne može niko da spreči. Razmišljam o nekoj konkretnoj stvari koju bih mogao da kažem, ali takva zapravo ne postoji. Kao što rekoh, gluma je subjektivna stvar, tako da mislim da je najbitnije u svemu naći sebe i šta je ono što vas ispunjava. Možda bi najbolji savet bio: ne opterećujte se kako vas drugi vide, nego udahnite, izdahnite i radite svoje. Na kraju dana je najvažnije da ste vi ispunjeni i zadovoljni.

Hvala Aleksandru što je podelio tajne svog zanata sa nama. Do sledećeg čitanja.