Biljana Đurić Stojanović - Pedijatar

Pedijatri su lekari koji se brinu o najmlađoj populaciji, a posao pedijatra podrazumeva stalnu brigu o deci, ali i komunikaciju sa njihovim roditeljima. Kako izgleda profesija pedijatra približiće nam Biljana Đurić Stojanović, koja se ovim poslom bavi dugi niz godina:

Zdravo Biljana, hvala Vam što ste izdvojili vreme za Tajne Zanata. Da li biste mogli da nam kažete nešto osnovno o svom poslu, šta je suština Vašeg zanata?

Na početku, da se predstavim,ja sam Biljana Đurić Stojanović, specijalista pedijatrije. Imam dugogodišnje iskustvo u ovom poslu, a najvažniji cilj bavljenja ovim poslom je briga o zdravlju najmlađih pacijenata. Uloga u našem društvu je neprocenjivo velika, ali ne i poštovana. Radim kao pedijatar sa najmlađima u primarnoj zaštiti, znači u domu zdravlja.

Šta je najbitnije kod početka bavljenja medicinom, i koliku ulogu na početku karijere igra formalno obrazovanje a koliko praksa?

Na početku bavljenja ovim poslom, najvažnije je pre svega velika ljubav i entuzijazam za ovaj poziv, kao što je važno i u drugim poslovima kojima se ljudi bave. Naravno, formalno obrazovanje je jako bitno, ali ipak mislim da je praksa više značajna za kvalitetno bavljenje poslom.

Koliko traju studije medicine i šta je neophodno da bi se steklo zvanje doktora?

Studije medicine traju šest godina, posle završenih studija obavezan je pripravnički staž od 6 meseci, a potom se pristupa polaganju stručnog ispita. Postaje se doktor opšte medicine. Da biste postali pedijatar, potrebno je još 4 godine specijalizacije nakon kojih se polaže specijalistički ispit i tada postajete specijalista pedijatrije.

Šta je ono što najviše volite kod svog posla?

Najviše volim kada deca bez straha dolaze kod svoje “Đurićke”, kada im titra osmeh na licu i kada im iz iskričavih očiju vidim da mi veruju i doživljavaju kao nekoga ko će im pomoći. To dečje poverenje je najveće zadovoljstvo za mene kao njihovog pedijatra.

Da li mislite da je srbija u toku sa ostatkom sveta što se tiče medicine?

Mislim da jesmo u toku sa ostatkom sveta, ali samo zahvaljujući našoj posvećenosti ovom pozivu.

Da li psihologija igra ulogu u Vašem poslu?

Naravno da je psihologija sastavni deo našeg posla, jer je pristup svakom detetu individualan, što bih ja rekla: svakom detetu treba naći “žicu” kako mu prići na najbezbolniji način.

Kako izgleda Vaš radni dan, koji su radni zadaci?

Moje radno vreme je što bi jedan tata malog pacijenta rekao “u cik-cak” što znači jedan dan pre podne, sledeći posle podne. Stignem na posao i onda se “maskiram u doktorku” (shvatate da je ovo izjava jednog malog pacijenta), i onda krećem sa radom. U toku dana imam i bolesnu kao i zdravu decu na pregledu. Naravno, divno je raditi sistematske preglede bebama, gde vidim kako njihov psihomotorni razvoj napreduje, “gugutanja”, glasno smejanje i naravno po koji plač.

Da li je bavljenje Vašom profesijom stresno?

Naravno da je posao koji obavljam jako stresan, jer suočavam se sa problemom koji moram da rešim u najkraćem mogućem vremenu. Radi se o zdravlju deteta, treba uliti poverenje roditelju i pokušati da sve nedoumice budu rešene.

Sa kojim preprekama se najčešće susreće jedan doktor?

Najčešće je nestrpljenje roditelja problem koji mora da se reši, needukovanost, a sa druge strane dostupnost moru informacija koje su uglavnom neproverene. Sve to otežava moj rad. Moja parola je da ni jedan roditelj ne može da izađe iz ordinacije a da mu ostanu nejasni neki moji odgovori i stanje zdravlja njegovog mališana.

Da li mislite da je Vaša profesija perspektivna?

Ja sam nepopravljivi entuzijasta, volim svoj poziv, te smatram da jeste perspektivna, ali je potrebno puno ljubavi i odricanja da bi se uspešno obavljao.

Koliko je timski rad bitan u Vašem poslu i na koji način?

Timski rad je neophodan, samo što u primarnoj zdravstvenoj zaštiti, gde ja radim je nemoguć jer zbog manjka kadra radimo potpuno sami. Broj pacijenata je takođe jako veliki.

Kako ukratko izgleda jedan pregled od početka do kraja, šta sve sadrži i šta je najbitnije?

Prvo uzimam anamnezu tj. podatke zbog čega dete dolazi na pregled, zatim se obavlja pregled, konstatuje o čemu se radi, objasni roditelju i detetu da adekvatna terapija. Vodim se jednom izjavom moje drage profesorke da je jako bitno slušati i verovati majci, iako nekad ne može da objasni simptome bolesti svog deteta, jer ona najbolje poznaje svoje dete.

Šta je glavni cilj doktora?

Najvažnije je da sačuvamo zdravlje naših pacijenata, steknemo njihovo poverenje i naravno edukujemo.

Da li mislite da u Srbiji može da se lagodno živi od bavljenja medicinom?

Vrlo neobično pitanje. Ja radim u domu zdravlja, živim od ove svoje profesije, samo je pitanje poboljšanja kvaliteta života u svim segmentima.

Za kraj: Šta biste poručili mladima i starijima koji razmišljaju da postanu lekari?

Moraš jako da voliš ovaj posao da bi se opredelio da budeš lekar. Odricanja su velika, ali osmeh, crtež samo za “Đurićku”, pozdrav i zagrljaj i kad porastu, je velika satisfakcija da budeš doktor svojim malim drugarima.

Hvala Biljani što je sa nama podelila neke od tajni svog zanata. Do sledećeg čitanja.

Boban Ćulajević - Profesor filozofije

Već smo imali prilike da se upoznamo sa učiteljskom profesijom koja zahteva dosta odgovornosti i posvećenosti. Da li je profesija profesora u srednjoj školi mnogo drugačija i šta je ono što je najbitnije za bavljanje ovim zanatom, otkriće nam Boban Ćulajević:

Zdravo Bobane, hvala ti što si odvojio vreme za Tajne Zanata. Da li bi mogao da nam kažeš nešto osnovno o svom poslu, šta je suština tvog zanata?

Pozdrav. Filozofija kao nastavni predmet, u srednjoj školi, je veoma zanimljiv posao u kojem se nastoji kod učenika probuditi intelektualno nastrojena svest, svest željna saznanja, tj. budi se čuđenje nad samom činjenicom postojanja. Posao je zanimljiv jer je sa jedne strane izazov da se mladi otrgnu od svakodnevnice i dovedu do višeg stanja svesti, do pitanja koja prevazilaze okvire pojedinačnog života, a sa druge strane i savršena prilika da se čuju uvek novi, zanimljivi komentari i zapažanja. Nastava filozofije utiče na kvalitet samih pojedinaca, tj. razvija kritički svesne ljude. Ukratko rečeno ona budi čovekov umni i moralni kapacitet.

Kada si počeo da se baviš predavanjem filozofije i kako je taj početak izgledao?

Počeo sam da predajem 2011. godine. Početak, kao i svaki, zahtevao je vreme za navikavanje i uhodavanje.

Šta je najbitnije kod početka bavljenja tvojom profesijom, i koliku ulogu na početku karijere igra formalno obrazovanje stečeno na fakultetu?

Obrazovanje sa fakulteta je nužna baza, ali da bi se predavalo na kvalitetan način, profesor mora da se dalje obrazuje, da proširi još tu bazu, da konstantno promišlja o sadržaju i načinu njegove realizacije. Za početak je najbitnije da ste prava osoba za ovaj posao, a u ovom slučaju to znači da ste saosećajna osoba sa određenom dozom prosvećenosti i da želite na pravi način tu istu prosvetljenost da probudite kod svojih učenika.

Da li misliš da je tvoja profesija perspektivna, i zašto?

Može biti, ako želiš da napreduješ u školskoj hijerarhiji ili u ministarstvu. Suština ovog posla jeste u tome da se razmišlja o perspektivi učenika, a ona dolazi sa razvojem njihove svesti. Moraš voleti ovaj posao, onda imaš perspektivu u vidu ličnog razvoja i zadovoljstva.

Šta je ono što najviše voliš kod svog posla?

Najlepši moment jesu uspešna saradnja i interesovanje učenika za filozofiju. Sedmi čas koji proleti brzo i učenici koji posle zvona ne žure kući je najbolji dokaz uspešnog rada i pruža najveću satisfakciju. Volim kad ozbiljno pričamo i promišljamo o istini, kada im vidim na licu da u tom trenutku obožavaju školu i da postižemo ono što nam je cilj.

Da li psihologija igra ulogu u tvom poslu i ako da na koji način?

Psihologija i pedagogija su pored filozofskog obrazovanja najvažniji stubovi profesorskog posla. Psihologija je važna zbog komunikacije, čitanja reakcija učenika, razumevanja njihovih motiva, stavova, osećanja, uviđanja koja tehnika učenja bi im u datom trenutku najbolje poslužila svrsi. Morate znati kako sa kim da pričate, kako da im priđete, morate im opipati puls i znati kako dišu. Svaki profesor mora biti i dobar psiholog. Ako je tako, onda je sigurna kvalitetna nastava.

Kako izgleda tvoj radni dan?

Pošto radim u više škola, dešava se da jedan dan idem na nekoliko mesta. Na samom poslu imate dežurstva i izvođenje nastave. U proseku imam 4 časa dnevno. Časovi prolete brzo ako ostvarite uspešnu komunikaciju.

A kako izgleda jedan proces pripreme za predavanje?

Ukoliko vam tema nije bliska ili zanimljiva onda vas čeka dočitavanje literature i osmišljavanje korelacija sa drugim predmetima. Trudite se da sve lekcije održe pažnju učenika i da ujedno budu vrlo edukativne kao i provokativne za razmišljanje. Priprema za čas se svodi na osmišljavanje toka časa, vremenske artikulacije časa, pronalaska dobrih problemskih pitanja, predviđanja mogućih digresija itd.

Da li je tvoja profesija stresna?

Može biti užasno stresna, ali hvala Bogu to mi se retko dešava. Kada se desi, jedan čas vas fizički i psihički “zgazi”, tako da ostaneteiI bez trunke energije, motiva, želje za dalji rad. Bezobrazluk, nevaspitanje, neinteresovanje, želja za svađom, kanalisanje svih svojih problema u pravcu profesora znaju da budu teški izvori stresa. Individualno od profesora zavisi kako će se sa tim izboriti.

Koliko je timski rad bitan u tvom poslu i na koji način?

Mogu se raditi modul časovi unutar veća npr. društvenih nauka, pa sarađujete sa psihologom, sociologom, istoričarom. Pričate o nekoj temi sa više aspekata, to zna biti veoma zanimljivo. Inače sarađuješ sa svim kolegama u školi po potrebi.

Šta je glavni cilj profesora filozofije?

Glavni cilj je buđenje u drugima onoga što je probuđeno u tebi samom. Želiš da osete ono što si ti osetio, da vide stvari na najrazličitije moguće načine i da promišljaju o postojanju u svim njegovim aspektima - metafizičkom, političkom, etičkom, estetskom, logičkom, duhovnom itd.

Da li je tvoja profesija u Srbiji cenjena?

U većini glava nije jer ljudi u praktičnim problemima ne cene filozofsko promišljanje. Ali naravno da ima izuzetaka.

Da li misliš da u Srbiji može da se živi od bavljenja tvojom profesijom?

Profesorska plata je čisto prosečna zarada, otprilike oko 350e. To vam govori sve o sistemu i njegovom vrednovanju profesorskog “zanata”.

Za kraj: Šta bi poručio mladima i starijima koji razmišljaju da postanu profesori filozofije?

Ako budete razmišljali o profesiji profesora filozofije, onda je veoma važno da ste sposobni za identifikaciju sa drugima, za saosećanje i uživljavanje. Ako drugo ja možete da doživljavate kao svoje ali u drugom telu, ako ste sposobni za ovu psihološku decentralizaciju onda mislim da imate najbolji mentalni program za ovaj posao.

Hvala Bobanu na realnom prikazu svoje profesije i konkretnim savetima. Do sledećeg čitanja.

Zorica Tojaga - Laborant na patologiji

Posao laboranta na patologiji je vrlo specifičan i zahteva da posedujete visoku toleranciju na materijal koji vam svakog dana dolazi, kao i staloženost i koncentrisanost u svakom trenutku. Laboranti neposredno utiču na živote ljudi pa je ovaj posao vro odgovoran. A šta su još karakteristike ove profesije, približiće nam Zorica Tojaga:

Zdravo Zorice, hvala ti što si izdvojila vreme za Tajne Zanata. Da li bi mogla da nam kažeš nešto osnovno o svom poslu, šta je suština tvog zanata?

Zdravo. Suština mog posla jeste obrada uzoraka tkiva (biopsija) za dijagnostiku, tj. utvrđivanja vrste i porekla karcinoma. Na analizu nam pristižu svi oni organi, ili njihovi delovi koji se odstrane na operacijama. Ukoliko hirurg nije siguran koliko je neki organ zahvaćen karcinomom, uzima najsumnjiviji deo i šalje na patologiju na dalju analizu.

Koliko tvoj posao utiče na živote ljudi, i kako se nosiš sa tom odgovornošću?

Moj posao ima veliki uticaj na živote ljudi. Kod nas dolaze ljudi sa zdravstvenim problemima koji traju mesecima unazad. Nisam odmah počela da radim na patologiji, tako da je moja ljubav prema poslu laboranta rasla postepeno. Počela sam od posla u biohemijskoj, hematološkoj laboratoriji – gde danas sve rade aparati, do histopatologije gde se 90% radi ’’ručno’’, što ovaj posao čini dosta zanimljivijim u odnosu na ostale. Tako da sam vremenom navikla na odgovornost koju nosi ovaj posao i mislim da to zavisi od toga koliko volim da radim to što radim.

Šta je najbitnije da se razume kod početka bavljenja tvojim poslom?

Najbitnije je imati "želudac", pre svega. U školi vas ne pripreme za ono što ćete viđati kada počnete da radite, tako da je bitno zadržati koncentrisanost i staloženost kada dođu uzorci. Ja sam imala priliku da na početku karijere dobijem radno mesto gde direktno dolaze uzorci, tako da može da se vidi svašta.

Pominješ da je bitno imati visoku toleranciju u smislu gadljivosti, jel možeš to da pojasniš?

Imati ‘’želudac’’ je od velike važnosti za moj posao. Imam prijatelje iz srednje škole koji su kratko radili na patologiji baš iz tog razloga što nisu mogli da podnesu sve to. Kad sam tek počela da radim, prvih mesec dana sam bila vegetarijanac, nisam mogla da pomislim da ću pojesti meso, ali sam već posle mesec i po oguglala. Sad mora nešto baš jako ‘’gadno’’ da bude da bih se zgrozila. Znači, moguće je navići se ali treba da se pregura početni period.

To je bitno znati. Kako izgleda tvoj radni dan?

Moj radni dan počinje u 7 sati ujutru, što dok si jako mlad deluje kao cik zore i pravo mučenje, ali ostatak popodneva imaš samo za sebe. Po dolasku na posao pripremim materijal koji ću obrađivati tog dana, na taj način što se izliva u parafinske kalupe, seče, boji i dalje predaje doktorima specijalistima da postave dijagnozu.

Koja znanja moraš da imaš da bi se bavila obradom uzoraka tkiva, šta je od formalnog obrazovanja najbitnije za tebe?

Iako u školi učimo neke zastarele metode, na časovima patologije smo najmanje učili o ovome što sad radim. Mada mislim da je ipak važno završiti odgovarajuću školu. Takođe je važna zainteresovanost za ovaj posao, jer na taj način čovek ima podsticaj da što više nauči i da posao radi najbolje što može. Dakle, opet – ljubav prema poslu je najbitnija.

Da li ti imaš uticaj na dijagnozu pacijenta, ili je to isključivo posao doktora specijaliste?

Zadatak laboranta jeste da obradi uzorke da bi doktori specijalisti patologije mogli na osnovu toga da odrede dijagnozu. Tako da mi nemam neki veliki uticaj u smislu mišljenja. Jedino što ponekad može da se dogodi je da meni bojenje deluje u redu, dok njima npr. ne odgovara jer misle da je bledo, i slično.

Čemu služi bojenje koje pominješ?

Služi za detekciju karcinoma. Dakle, tkivo se iseče, "stavi" na pločicu i nakon toga ide u različite rastvore da bi se obojile ćelije. Na osnovu boje i oblika ćelija, patolog određuje koji je karcinom u pitanju.

Zanimljivo. Koliko je tvoj posao egzaktan, da li mnogo stvari zavisi od ljudske procene?

Egzaktan je posao. Na primer, da bi tkivo bilo dovoljno dobro očuvano postoji određena procedura za njegovu fiksaciju. Ukoliko se ne naprave dobra razblaženja reagenasa, lako može doći do njegovog uništenja. Bitno je raditi sve vrlo precizno.

Kako izgleda ceo proces obrade uzoraka tkiva, ukratko?

Kada određeno tkivo dospe u našu laboratoriju, doktor uzima delove koji mu deluju sumnjivo i dalje daje na obradu. Takve uzorke pakujemo u specijalne kasetice i fiksiramo. Fiksacija služi da bi se sačuvalo tkivo, tj ćelije. Nakon toga sledi kalupljenje u parafin, sečenje, sušenje i bojenje pločica. Ova procedura zapravo traje dva dana, jer se fiksacija vrši preko noći u posebnim aparatima koji za to služe.

Da li u Srbiji može da se lagodno živi od tvog posla?

Zavisi od sreće i od firme gde si zaposlen. Danas ima dosta privatnih laboratorija gde su plate veće nego u državnim ustanovama, ili eventualno honoraran rad u nekoj od njih, tako da postoji više opcija.

Za kraj: Šta bi poručila mladima i starijima koji razmišljaju da postanu laboranti na patologiji?

Za početak je najbitnije da im se dopadne ovaj posao, jer mislim da je specifičan i jako zanimljiv. Imajte na umu da pomažete ljudima, i da sve što vidite i ispitujete radite za viši cilj.

Hvala Zorici što nam je otkrila tajne svoje profesije kroz zanimljive odgovore na pitanja. Do sledećeg čitanja.

Zoran Bar - Klinički psiholog

Psihologija u Srbiji još uvek nije dostigla nivo koji ima u drugim delovima sveta, ali naši stručnjaci teže da to promene. Kako izgleda biti klinički psiholog, zašto je pshologija u Srbiji još uvek tabu tema, i na još zanimljivih pitanja odgovoriće nam Zoran Bar:

Zdravo Zorane, hvala ti što si izdvojio vreme za Tajne Zanata. Da li bi mogao da nam kažeš nešto osnovno o svom poslu, šta je suština tvog zanata?

Zdravo. Zadatak kliničkog psihologa je dijagnostička procena ličnosti i njenih sposobnosti zarad razumevanja problematike u nečijem funkcionisanju, kao i zarad lokalizacije samog problema. Bazični zadatak uključuje i da kroz razumevanje klijenta i njegove problematike psiholog pomogne psihijatru da odredi najbolje terapijsko rešenje. Dakle, suština je razumevanje osobe, detaljan opis njene ili njegove ličnosti i sposobnosti, ali i isticanje problematike zarad što efikasnijeg tretmana.

Kada si počeo da se baviš kliničkom psihologijom i kako je to izgledalo?

Kada sam počeo da se bavim ovim poslom, prvi utisak koji sam stekao je da praktično iskustvo u potpunosti odgovara onome sa čim sam se susretao u teoriji. Mene je ta oblast oduvek interesovala, i nekako sam unutrašnje motivisan pristupao obogaćivanju svog fonda znanja. Pre nego što sam počeo da radim pitao sam se koliko je praksa usklađena sa onim što sam učio na fakultetu, i sa početnim strahom sam prstupio prvom radnom danu, međutim to je tajalo veoma kratko zato što sam utvrdio da ne postoje drastična iznenađenja.

To zvuči kao pozitivna stvar, a možda i retkost. Šta je najbitnije kod početka bavljenja tvojom profesijom?

Ono što mi je najviše pomoglo u procesu adaptacije na radno okruženje i zadatke je teorijska priprema, ali i pojedine osobine ličnosti koje ukjučuju otpornost na životne priče koje znaju da budu potresne. Mislim da je ovu otpornost moguće i steći tako što se psiholog fokusira na sam cilj procene, a svakako je neophodno ostati priseban i ne reagovati suviše emotivno kada su u pitanju traumatična iskustva. Jedini način da pomognete osobi sa kojom radite je da se fokusirate na pomenuti cilj i da očuvate neku vrstu profesionalne distance, a da pritom ne izgubite humanističku komponentu, koja je takođe važna.

Znači, treba napraviti balans. Koliko je bavljenje kliničkom psihologijom stresno?

Posao kliničkog psihologa bi mogao da se podvede pod stresan, zbog toga što su u pitanju osobe čija se problematika drastično odražava kako na funkcionisanje tih osoba, tako i na njihovo porodično funkcionisanje. Iz razloga logičnog saznanja da članovi porodice pacijenta gotovo sigurno osećaju emotivne posledice onoga što se pacijentu dešava, stresno je da, kao stručnjak, napravite balans između onoga što želite da uradite i onoga što možete.

Da li misliš da je tvoja profesija perspektivna?

Kada se procenjuje važnost onoga što klinički psiholog radi, mora se uzeti u obzir neophodnost podređivanja ulozi unutar medicinskog tima. Posao je svakako značajan, ali je isključeno samostalno funkcionisanje. Kao u svakoj organizaciji, definisane su radne uloge a uglavnom je rukovodilac organizacije psihijatar, koj je obično i načelnik odeljenja.

Šta je ono što najviše voliš kod svog posla?

Po mom mišljenju je najlepše to što je posao kliničkog psihologa sveobuhvatan. Kada to kažem, mislim da se unutar kliničke psihologije oslanjate na najrazličitija znanja iz gotovo svih oblasti psihologije. Sa stanovišta integrativnosti je zovem i total-psihologija. Drugo što je za mene jako bitno je što se kao klinički psiholog jako malo bavite administrativnim poslom, a koji je prisutan u svim zanimanjima.

Rekao si da su tvoja očekivanja bila ispunjena i da je praksa bila slična teorijskoj pripremi. Da li možeš da nam malo šire pojasniš šta pod tim misliš?

Kao što sam već rekao, teorija predstavlja neophodnu bazu na osnovu koje se kreiraju nečija znanja, a koja je u mom slučaju učinila da nemam naročitih iznenađenja na poslu. Ali, iskustvo pomaže u tome što se dešava da pacijent kreira sasvim drugačiji klinički utisak pri svakom novom susretu. Na primer, imate borderline poremećaj ličnosti za koji u teoriji znate da osoba prezentuje sebe različito u različitim situacijama, neki put čak i dijametralno suprotno, ali vam je jako teško da to zamislite u realnosti. Međutim, kada ste u situaciji da radite re-test (ponovno testiranje nakon nekoliko meseci), budete blago iznenađeni kada shvatite da je osoba uspela da prezentuje sebe na način na koji niste očekivali. Naravno, sve ovo vam predstavlja dodatni stimulus da nastavite da se usavršavate teorijski i praktično.

Kako izgleda tvoj radni dan?

U odnosu na radne zadatke, posao kliničkog psihologa je struktuiran kao i svaki drugi posao, kod nas funkcioniše sve po principu zakazivanja pacijenata sa različitih odeljenja. Zakazivanje se vrši po principu urgentnosti, pri čemu je uključen i nadležni lekar, odnosno psihijatar. Dakle, dolazimo na posao sa saznanjem kada ćemo šta da radimo i imamo jasno definisanu strukturu. Prilikom dolaska na posao prvo se odlazi u vizite ne bi li se procenio aktuelni psihički status svih pacijenata, kao i da bi se pratio tok oporavka i praćenje promena pacijenata. Nakon toga se vrši testiranje pacijenata koji su unapred zakazani, nakon čega se tumače podaci koji su dobijeni testovima i kliničkim intervjuima. Posle toga se pišu nalazi i mišljenja, pa se prosleđuju nadležnom lekaru koji donosi odluku o tome koja je terapija najadekvatnija za datog pacijenta.

Da li je tvoja profesija u srbiji cenjena?

Kao prvo, moram da istaknem određene predrasude koje su doboko usađene u kolektivnu svest našeg naroda, u smislu sklonosti ka stigmatzaciji. Baš taj nivo rezonovanja koji dovodi do stigmatizacije je doveo do toga da kao nacija imamo generalni otpor prema oblasti mentalnog zdravlja. Kao da se plašimo uvida u stvari koje bi kod sebe trebali da menjamo. Moje lično mišljenje u odnosu na znanje i iskustvo je da smo narod koji se ne preispituje skoro uopšte, već smo usresređeni na proaktivno delovanje i na mehanizam projekcije, u kom se uglavnom krivi naša neposredna okolina za negativne ishode naših dela. Deluje mi kao da smo grubo podbacili na nivou mentalnog zdravlja, iz razloga što nismo spremni da se suočimo sa sobom i detektujemo kod sebe negativne osobine na kojima bismo trebali da radimo, već smo narcistični i odbijamo bilo kakvu vrstu samokritike.

Da li misliš da u Srbiji može da se živi lagodno od bavljenja kliničkom psihologijom?

Ono što je problematično u Srbiji je što postoji samo nekoliko specijalizovanih klinika koje se bave psihijatrijskim poremećajima, pa se samim tim retko kada otvaraju radna mesta. Ukoliko ste završili kliničku psihologiju steći ćete šire znanje koje je moguće primeniti u drugim oblastima psihologije, što je veoma korisno ako čekate na radno mesto a želite da se bavite svojom profesijom. Ono što vam može rešiti egzistencijalno pitanje je odlazak na psihoterapijske edukacije iz različitih modaliteta, zarad usavršavanja i bavljenja psihoterapijskim savetovanjem van ustanove gde ste zaposleni. To su komplementarne oblasti i na fakultetu stičete sva znanja koja vam samo mogu pomoći u budućoj privatnoj praksi.

Za kraj: Šta bi poručio mladima i starijima koji razmišljaju da postanu klinički psiholozi?

Ono što ne može da se nauči kroz teorijsko obrazovanje, a neki to ne uspeju da razviju ni kroz praktično iskustvo je senzibilitet koji je potreban da bi neko funkcionisao na visokom nivou kao klinički psiholog. To znači da može da vam se ne svidi to što osoba kaže, ali to je zasnovano na njenoj unutrašnjoj logici i za tu logiku je potrebno imati senzibilitet. Ne smete unositi vrednosni sud u odnosu na ono što klijent izgovara, nego se uvek truditi da što bolje razumete klijenta i njegovu problematiku.

Zoran nam je dao opširne i veoma korisne odgovore koji nam otkrivaju jedan deo njegove profesije, i hvala mu na tome. Do sledećeg čitanja.

Miljan Ristić - Carinski službenik

Miljan Ristić se bavi poslom o kom možda ne razmišlja puno vas, ali to nikako ne umanjuje njegovu važnost u državnom ekosistemu. Čak štaviše, posao Carinika je jako odgovoran, zahteva budno oko i poznavanje ljudske psihologije. A evo i zašto:

Zdravo Miljane. Da li možeš da opišeš svoju profesiju u nekoliko rečenica? Šta je ono čime se baviš i koje su tvoje odgovornosti?

Radnik sam Uprave carina. Po zvanju sam samostalni carinski inspektor i radim na radnom mestu Voditelj carinskog referata. Posao kojim se bavim može se definisati kao rukovođenje carinskim referatom što podrazumeva raspoređivanje poslova carinskim službenicima u skladu sa njihovim ovlašćenjima kao i kontrola njihovog izvršenja. Takođe, učestvujem u svrstavanju robe po Carinskoj tarifi i utvrđivanju carinske vrednosti; Pripremam, izrađujem i donosim rešenja shodno svojim ovlašćenjima; obrađujem i analiziram rizične firme i pošiljke robe i iniciram pregled robe zavisno od rizika; obezbeđujem jednoobraznu i pravilnu primenu propisa iz delokruga rada; pružam stručnu pomoć carinskim službenicima i učestvujem u njihovoj stručnoj obuci i usavršavanju; primam stranke u postupku i dajem im informacije u pogledu prava u carinskom postupku; pripremam analize, izveštaje i informacije iz delokruga rada; obavljam i druge poslove po nalogu upravnika carinarnice.

Zvuči kao dosta odgovorno zanimanje. Kakvo je obrazovanje potrebno da bi neko postao carinski inspektor?

Visoka stručna sprema.

Kako izgleda tvoj radni dan?

Referat radi od ponedeljka do petka od 09:00 do 17:00 časova. S obzirom da živim 55 kilometara udaljenio od svog radnog mesta, svakog radnog dana putujem sa kolegama 45 minuta do posla. A što se posla tiče, nijedan dan nije isti. Svaki dan je specifičan po nečemu baš iz razloga što je širok dijapazon robe nad kojom se sprovodi carinski postupak.

Miljan Ristić Carinski Službenik — Izvor slike: sputniknews.com

55 kilometara nije malo. Da li svi carinski inspektori moraju da putuju na posao svaki dan?

Organizacione jedinice Uprave carina su raspoređene širom Republike Srbije, što na graničnim prelazima što u mnogim gradovima. Shodno tome, određeni broj carinskih službenika radi izvan mesta u kojem živi tako da je neophodno da se putuje.

To sigurno doprinosi stresu. Kako se ti nosiš sa stresom tvog posla?

Stres na svakog neminovno utiče. U manjoj ili većoj meri. Ja se sa svojim stresom nosim tako što slušam muziku, čitam knjige, pišem blog, knjige, uređujem književni časopis, gledam filmove. Na fizičkom planu stres eliminišem tako što vozim bicikl, šetam svog psa ili igram stoni tenis. Sa vremena na vreme volim da zveknem po neko dobro vince 🙂

Odlične tehnike. Kako otkrivaš švercere ili kriminalce, da li tvoj posao uključuje njihovo privođenje ili taj deo radi policija?

Moj posao je najvećim delom vezan za kontrolu dokumentacije i robe koja se uvozi i izvozi kao sprovođenje postupka carinjenja i drugih carinskih postupaka vezanih za uvoz i izvoz robe. U tom smislu se i otkrivaju nepravilnosti i prekršaji. Roba koja se uvozi najpre se doprema sa graničnog prelaza gde se vrše i prve kontrole. U unutrašnjim (robnim) ispostavama, u kakvoj i ja radim, sprovode se neke kasnije kontrole. Prekršaji koji se otkrivaju uglavnom se odnose na lažno deklarisanje robe radi izbegavanja plaćanja uvoznih dažbina. U takvim slučajevima pokreću se prekršajni postupci i uspostavlja se saradnja kako sa policijom tako i sa sudstvom. Što se tiče načina na koji otkrivam prekršaje i nepravilnosti, mogu samo reći da se to postiže konstantnim usavršavanjem i unapređenjem svog stručnog znanja kao i praćenjem svih novina vezanih za posao ali i izvan njega. Znači - znanje i informisanost.

Da li si imao neku dramatičnu situaciju na svom radnom mestu, i da li bi mogao da je ukratko opišeš?

S obzirom na to da radim 20 godina kao carinski službenik na raznim radnim mestima, više puta je bilo kako dramatičnih tako i komičnih situacija, ali mislim da se jedna od najzanimljivijih dogodila na početku moje carinske karijere kada sam prilikom kontrole jednog putničkog auta, na patosu, ispred prednjeg suvozačevog sedišta, pronašao jednu torbu. Vozača sam upitao šta je u torbi ali odgovor nisam dobio. Nekoliko puta sam ponovio pitanje i kada odgovor nisam dobio, ja sam otvorio torbu i gurnu ruku unutar nje. Rukom sam napipao nešto hladno. Ljigavo. Sluzavo. Kao kada dodirujete svežu ribu. To bi bio najbolji opis. To me je nateralo da ruku naglo izvučem iz torbe glasno i prilično uznemireno postavljajući pitanje: „Šta se nalazi u ovoj torbi?” Insistirao sam da vozač izvuče sadržaj torbe i on je to i učinio. Ispred mene je izvukao ogromnog pitona od 4 metara koji je bio umotan u električno ćebe koje je bilo povezano za akumulator radi grejanja zmije jer je bio zimski period. Ogromni piton je bio kućni ljubimac za koji je vozač posedovao urednu dokumentaciju. Zašto nije odgovorio na moje pitanje i dan danas ne znam... U svakom slučaju. ovaj događaj će mi ostati zauvek u sećanju jer sam se u trenutku kada sam ugledao tu ogromnu zmiju maksimalno zaprepastio, šokirao i uplašio. Ko se tome nadao?

Predpostavljam da od tada ne voliš da ispituješ sadržaje torbi 🙂 Šta voliš kod svog posla?

Volim svoj posao jer sam se zaposlio za svoj 21. rođendan. Moj prvi radni dan u carini počeo je sa mojim rođendanom. Iz tog razloga carinu sam uvek doživljavao kao nešto veoma bitno u svom životu. Velikim delom rad u njoj me je izgradio kao čoveka. Kroz tih dvadeset godina doživeo sam i lepe i loše trenutke. Napredovao sam radeći. Počeo sam od najnižeg stepenika i sada sam trenutno rukovodilac nižeg nivoa. U svom poslu volim to što je dinamičan, što postoji mogućnost napredovanja i što je znanje kada tada mora da se isplati.

Koje su loše strane tvog posla?

Uglavnom velika presija pod kojom radimo i funkcinišemo.

Dobro je da si razvio načine opuštanja da to bar malo kompenzuješ. Koliko je psihologija bitna u tvom poslu, i ako jeste zašto?

U svakom radu sa ljudima, psihologija je veoma bitna. U carinskom poslovanju sreće se veliki broj ljudi počevši od predstavnika drugih službi i agencija sa kojima se sarađuje, preko carinskih zastupnika, uvoznika i izvoznika do prevoznika, putnika, turista... U tako velikom opsegu ljudskih profila, karaktera i zanimanja sa kojima se carinski službenici svakodnevno sreću, psihologija je i više nego potrebna i bitna.

Za kraj, šta bi poručio mladima koji žele da postanu carinski inspektori?

U Upravi carina postoje različite vrste poslova i stepeni zanimanja. Carinski inspektori se nalaze na nekoj sredini po hijerarhiji. Po složenosti su u samom vrhu. Carinski inspektori (mlađi carinski inspektor, carinski inspektor, samostalni i viši carinski inspektor) su uglavom službenici koji rade sa visokom stručnom spremom na raznim vrstama poslova. U pitanju su rukovodioci nižeg i srednjeg nivoa kao i službenici koji rade na malo složenijim i odgovornijim poslovima a koji su u najvećoj meri vezani za postupke redovnog carinjenja. Ja ću o tome govoriti iz svog ugla. Posao carinskog inspektora je vrlo dinamičan posao. Puno je oblasti koje se moraju poznavati jer je dijapazon robe koja se uvozi i izvozi širok. Potrebno je poznavati carinske, devizne, poreske propise. Takođe veliki broj roba podleže određenim kontrolama (sanitarna, fito, radiološka, veterinarska, bezbednost hrane...) koje obavljaju druge službe i agencije pa je shodno tome potrebno poznavanje i tih oblasti i propisa. Takođe primena međunarodnih sporazuma koje je potpisala naša država podrazumeva i poznavanje tih sporazuma jer se u velikoj meri oni odnose i na mere carinske politike. U velikoj meri sam posao olakšavaju interni carinski sistemi, mreže i portali (ISCS, Host, NCTS, Portal UC, Paragraf Lex...) koji se koriste kao tehnička podrška samom radu i funkcionisanju carinske službe. Ujedno oni predstavljaju odličnu bazu podataka i propisa neophonih za normalno i profesionalno funkcinisanje carinske službe.

Znači, posao carinskog inspektora je veoma odgovoran, zahteva visoku stručnost i konstantu edukaciju. Takođe, vrlo je dinamičan, raznovrstan i kompleksan. Carinski inspektor se ne postaje preko noći. Potrebno je dugogodišnje usavršavanje i izgrađivanje. Kao u svakom poslu. Ja sam sebe pronašao u svom pozivu, možda zato što sam počeo da se bavim carinskom profesijom kao prilično mlad, pa mi je kroz ove dve decenije, koliko sam carinik, carina zapravo „ušla u krv“ i postala deo mog gena.