Biljana Đurić Stojanović - Pedijatar

Pedijatri su lekari koji se brinu o najmlađoj populaciji, a posao pedijatra podrazumeva stalnu brigu o deci, ali i komunikaciju sa njihovim roditeljima. Kako izgleda profesija pedijatra približiće nam Biljana Đurić Stojanović, koja se ovim poslom bavi dugi niz godina:

Zdravo Biljana, hvala Vam što ste izdvojili vreme za Tajne Zanata. Da li biste mogli da nam kažete nešto osnovno o svom poslu, šta je suština Vašeg zanata?

Na početku, da se predstavim,ja sam Biljana Đurić Stojanović, specijalista pedijatrije. Imam dugogodišnje iskustvo u ovom poslu, a najvažniji cilj bavljenja ovim poslom je briga o zdravlju najmlađih pacijenata. Uloga u našem društvu je neprocenjivo velika, ali ne i poštovana. Radim kao pedijatar sa najmlađima u primarnoj zaštiti, znači u domu zdravlja.

Šta je najbitnije kod početka bavljenja medicinom, i koliku ulogu na početku karijere igra formalno obrazovanje a koliko praksa?

Na početku bavljenja ovim poslom, najvažnije je pre svega velika ljubav i entuzijazam za ovaj poziv, kao što je važno i u drugim poslovima kojima se ljudi bave. Naravno, formalno obrazovanje je jako bitno, ali ipak mislim da je praksa više značajna za kvalitetno bavljenje poslom.

Koliko traju studije medicine i šta je neophodno da bi se steklo zvanje doktora?

Studije medicine traju šest godina, posle završenih studija obavezan je pripravnički staž od 6 meseci, a potom se pristupa polaganju stručnog ispita. Postaje se doktor opšte medicine. Da biste postali pedijatar, potrebno je još 4 godine specijalizacije nakon kojih se polaže specijalistički ispit i tada postajete specijalista pedijatrije.

Šta je ono što najviše volite kod svog posla?

Najviše volim kada deca bez straha dolaze kod svoje “Đurićke”, kada im titra osmeh na licu i kada im iz iskričavih očiju vidim da mi veruju i doživljavaju kao nekoga ko će im pomoći. To dečje poverenje je najveće zadovoljstvo za mene kao njihovog pedijatra.

Da li mislite da je srbija u toku sa ostatkom sveta što se tiče medicine?

Mislim da jesmo u toku sa ostatkom sveta, ali samo zahvaljujući našoj posvećenosti ovom pozivu.

Da li psihologija igra ulogu u Vašem poslu?

Naravno da je psihologija sastavni deo našeg posla, jer je pristup svakom detetu individualan, što bih ja rekla: svakom detetu treba naći “žicu” kako mu prići na najbezbolniji način.

Kako izgleda Vaš radni dan, koji su radni zadaci?

Moje radno vreme je što bi jedan tata malog pacijenta rekao “u cik-cak” što znači jedan dan pre podne, sledeći posle podne. Stignem na posao i onda se “maskiram u doktorku” (shvatate da je ovo izjava jednog malog pacijenta), i onda krećem sa radom. U toku dana imam i bolesnu kao i zdravu decu na pregledu. Naravno, divno je raditi sistematske preglede bebama, gde vidim kako njihov psihomotorni razvoj napreduje, “gugutanja”, glasno smejanje i naravno po koji plač.

Da li je bavljenje Vašom profesijom stresno?

Naravno da je posao koji obavljam jako stresan, jer suočavam se sa problemom koji moram da rešim u najkraćem mogućem vremenu. Radi se o zdravlju deteta, treba uliti poverenje roditelju i pokušati da sve nedoumice budu rešene.

Sa kojim preprekama se najčešće susreće jedan doktor?

Najčešće je nestrpljenje roditelja problem koji mora da se reši, needukovanost, a sa druge strane dostupnost moru informacija koje su uglavnom neproverene. Sve to otežava moj rad. Moja parola je da ni jedan roditelj ne može da izađe iz ordinacije a da mu ostanu nejasni neki moji odgovori i stanje zdravlja njegovog mališana.

Da li mislite da je Vaša profesija perspektivna?

Ja sam nepopravljivi entuzijasta, volim svoj poziv, te smatram da jeste perspektivna, ali je potrebno puno ljubavi i odricanja da bi se uspešno obavljao.

Koliko je timski rad bitan u Vašem poslu i na koji način?

Timski rad je neophodan, samo što u primarnoj zdravstvenoj zaštiti, gde ja radim je nemoguć jer zbog manjka kadra radimo potpuno sami. Broj pacijenata je takođe jako veliki.

Kako ukratko izgleda jedan pregled od početka do kraja, šta sve sadrži i šta je najbitnije?

Prvo uzimam anamnezu tj. podatke zbog čega dete dolazi na pregled, zatim se obavlja pregled, konstatuje o čemu se radi, objasni roditelju i detetu da adekvatna terapija. Vodim se jednom izjavom moje drage profesorke da je jako bitno slušati i verovati majci, iako nekad ne može da objasni simptome bolesti svog deteta, jer ona najbolje poznaje svoje dete.

Šta je glavni cilj doktora?

Najvažnije je da sačuvamo zdravlje naših pacijenata, steknemo njihovo poverenje i naravno edukujemo.

Da li mislite da u Srbiji može da se lagodno živi od bavljenja medicinom?

Vrlo neobično pitanje. Ja radim u domu zdravlja, živim od ove svoje profesije, samo je pitanje poboljšanja kvaliteta života u svim segmentima.

Za kraj: Šta biste poručili mladima i starijima koji razmišljaju da postanu lekari?

Moraš jako da voliš ovaj posao da bi se opredelio da budeš lekar. Odricanja su velika, ali osmeh, crtež samo za “Đurićku”, pozdrav i zagrljaj i kad porastu, je velika satisfakcija da budeš doktor svojim malim drugarima.

Hvala Biljani što je sa nama podelila neke od tajni svog zanata. Do sledećeg čitanja.

Marija Đokić - Nastavnik klavira

Ako volite decu i muziku u isto vreme možda je za vas savršena profesija nastavnika klavira. Za ovu profesiju, pored pedagogije koja je potrebna za razumevanje i rad sa decom, potrebno je provesti i mnogo dana nad dirkama klavira. Marija Đokić se bavi ovim zanatom godinama, i kroz njene odgovore na pitanja ćemo saznati više o tome kako izgleda biti nastavnik klavira:

Zdravo Marija, hvala ti što si izdvojila vreme za tajne zanata. Da li bi mogla da nam kažeš nešto osnovno o svom poslu, šta je suština tvog zanata?

Ukratko: sviram klavir i pomažem deci i mladima da i oni to nauče. Kako mi je jedan taksista jednom rekao: „Blago Vama, Vama je posao pevanje i sviranje“

Zaista zvuči kao lepa profesija. Kada si počela da se baviš muzikom i kako je to izgledalo?

Muzikom sam počela da se bavim relativno kasno – sa 11 godina. Kao i sva deca, isprobala sam pre toga i neke druge aktivnosti (ples, plivanje, gluma, ...), a onda sam poželela da naučim da sviram klavir. Imala sam sreće da sam od samog početka imala odličnu nastavnicu, koja je verovala u mene više od mene same i pomogla da se ta ljubav prema klaviru još više razvije. Već u drugoj godini sviranja bilo je jasno da je to ono čime želim da se bavim u životu.

Šta je najbitnije kod početka bavljenja muzikom, i koliku ulogu tu igra talenat a koliko rad?

Najbitnija je ljubav prema muzici. Talenat jeste bitan, ali talenat Vam samo otvara vrata u svet muzike. Da bi se nešto postiglo, potreban je rad. Klavir (a i svaki drugi instrument) zahteva konstantno vežbanje. Često se dešavalo da sam morala da vežbam dok su se druga deca igrala napolju. U tim situacijama veoma je bitna i podrška roditelja.

Da li je bavljenje muzikom i predavanjem iste stresno?

Sviranje samo po sebi nije stresno. Ono što može da bude stresno su javni nastupi. Međutim, na tome se radi i taj stres je moguće savladati. Sećam se da sam na javnim nastupima u srednjoj školi imala toliku tremu da bukvalno nisam bila svesna ničega što se dešava od momenta kad izađem na scenu do momenta kada siđem sa scene. Srećom, toga sada uopšte nema. Postoji uzbuđenje zbog javnog nastupa, ali to ne doživljavam kao stres.

Što se tiče predavanja, časovi klavira rade se individualno. To znači da je potrebno za svako dete pronaći odgovarajući pristup, program, kako bi se tom detetu pomoglo da što lakše savlada umetnost sviranja klavira, kao i da se njegova ljubav prema sviranju i muzici uopšte održi i razvije. Mislim da je najveći stres koji predavač doživljava onaj kada njegov učenik treba da nastupi. Znate da ste ga pripremili i sve je urađeno kako treba, ali nikad ne možete biti sasvim sigurni u to kako će se on ili ona osećati na sceni i šta će uspeti da pokažu od onoga što je rađeno. U takvim situacijama mislim da bi svakom pedagogu lakše bilo da nastupi umesto svog učenika 🙂

Jel misliš da je bolje da početnik krene sa sviranjem instrumenta tako što će da ide na časove, ili da krene sam da uči?

Zbog postavke ruku, sedenja i nekih osnovnih stvari, bolje je na početku imati pomoć nastavnika. Koliko će rad sa nastavnikom trajati zavisi od uzrasta deteta, od vremena koje dete izdvoji za vežbanje, od podrške roditelja, ali i od toga šta to dete želi da nauči. Osnovna muzička škola traje 6 godina (za klavir), ali kod odraslih početnika podučavanje obično traje kraće.

Šta je ono što najviše voliš kod svog posla, i zašto?

Posao koji radim ne doživljavam kao posao. Ima puno zajedničkog sviranja (pošto radim i kao klavirski saradnik na duvačkom odseku), što volim mnogo više od solističkih nastupa. U toku godine ima i puno takmičenja na koja idemo, pa se puno i putuje.

Što se tiče podučavanja, imam sreće da radim sa decom koja su tu zato što vole da sviraju, a ne zato što moraju tu da budu. Kroz sviranje i razgovore o interpretaciji i nastupima, ta deca razvijaju i svoju ličnost, na neki način, postaju bolji ljudi. Najlepši momenti su možda baš ti kada, nakon puno rada, učenik odsvira neku kompoziciju tako da sam bude zadovoljan svojim nastupom i onim što je postigao.

Kako izgleda tvoj radni dan?

Ne postoje dva ista radna dana, svaki je drugačiji i to je ono što mi se sviđa. Npr. ponedeljkom i utorkom radim od 16 do 18h, sredom sam od 9 do 17h, četvrtak i petak po smenama - jedan dan pre podne (od 8.30 do 13.30), drugi posle podne (od 14 do 20h), a subotom od 9 do 14h. Dva puta mesečno imamo koncerte utorkom, a kada počne sezona takmičenja (već od decembra), onda su tu i dodatne probe.

Kada nisam na poslu, vežbam kompozicije koje treba da sviram sa klincima, pripremam materijal za muzičke radionice ili za letnji muzički kamp „Družiciranje“, radim na online seminarima OKC-a... Pošto je posao takav da se uglavnom sedi, pa se trudim i da odem do teretane bar tri puta nedeljno.

Šta je glavni cilj nastavnika klavira?

Glavni cilj je, naravno, da nakon određenog broja časova učenik nauči da svira klavir, kao i da bude osposobljen da sam uči nove kompozicije. Naravno, sa učenjem svake nove kompozicije, učenik sazna nešto (novo) o kompozitoru koji je tu kompoziciju napisao, o epohi u kojoj je to pisano, o obliku muzičkog dela, …

Pošto je za sviranje veoma važno i kako se učenik oseća u tom momentu (možda mu nije dobro ili ima loš dan ili je dobio neku nagradu u osnovnoj školi, pa je veoma srećan), veoma je bitno napraviti takav kontakt sa učenikom da on ima poverenja u nastavnika i da može da mu se poveri. Ako učenik nema poverenje u nastavnika, teško je napraviti neki veći napredak u sviranju.

Da li misliš da je tvoja profesija perspektivna, i zašto?

Hmm, teško pitanje... Sviranje klavira otvara mnoga vrata. Može se raditi u muzičkoj školi kao nastavnik klavira ili/i kao klavirski saradnik ili se može pokrenuti privatna škola ili vrtić. Može se svirati u nekom ansamblu ili solo po klubovima, a ako je neko veoma vredan i talentovan, može biti i solista. Ono što može da bude problem je kako od toga živeti, tj. kako adekvatno naplatiti svoj rad..

Kad smo kod toga - Da li misliš da u Srbiji može da se živi lagodno od bavljenja tvojom profesijom?

Sve zavisi od toga šta smatrate lagodnim životom, tj. kakvi su Vam prohtevi. Najveći broj muzičara posle Akademije dobije posao u muzičkoj školi. To je, doduše, sada sve teže, jer ima puno mladog kadra po školama, ali nije nemoguće. Ako radite samo u muzičkoj školi, a uz to plaćate i stan i račune, veoma je teško preživeti samo sa tom platom. Srećom, tu je uvek i mogućnost privatnog podučavanja, ali to je dodatni posao koji zahteva dodatno vreme i angažovanje oko pronalaženja privatnih učenika. Moguće je, naravno, i svirati u nekom kamernom ansablu ili orkestru. Poenta je, ako je muzika ono što volite i želite, bez čega ne možete da živite, onda istrajte u tome. Naći ćete način da to i monetizujete i da od toga lepo živite.

Da li se u Srbiji ceni klasična muzika, i kakvo je tvoje mišljenje o tome?

Mislim da se, na žalost, ne ceni dovoljno. I to ne samo klasična muzika, već bavljenje muzikom uopšte. Ne moraju svi biti profesionalni muzičari, ali sviranje instrumenta utiče veoma pozitivno na razvoj osobe. Prilikom sviranja klavira, npr. , leva ruka svira jedno, desna drugo, levom nogom obično kucate ritam, a desnom kontrolišete pedal. Osim toga, svaki muzičar čuje ono što trenutno proizvodi, ali razmišlja i o tonovima koji upravo dolaze, tako da na neki način razmišlja u dva vremena. Zato bih osnovnu muzičku školu preporučila svima.

Za kraj: Šta bi poručila mladima i starijima koji razmišljaju da postanu nastavnici klavira?

Radite puno na sebi. Pored vežbanja klavira, odvojite vreme i za knjige i snimke koji će Vam pomoći da bolje razumete sebe i da svoju ličnost razvijete na najbolji mogući način. Kada razumete sebe i možete da pomognete sebi, moći ćete da pomognete i drugima (svojim učenicima).

Povežite se sa ostalim nastavnicima klavira kako biste razmenili iskustva i dobili nove ideje. Puno je nas koji želimo da pomognemo koleginicama i kolegama. Pitajte sve što Vam nije jasno, naročito u prvoj godini podučavanja – tada obično ništa ne bude jasno, a mnogima je neprijatno da pitaju za savet.

I najbitnije od svega: setite se uvek zašto je taj učenik došao kod Vas na čas i da treba tu njegovu ljubav prema muzici konstantno održavati i negovati.

Marija nam je kroz svoje odgovore dala uvid u to kako izgleda baviti se muzikom profesionalno, i hvala joj na tome. Do sledećeg čitanja.

Marko Radosavljević - Učitelj

Posao učitelja zahteva veliku ljubav prema deci, želju da se svet menja na bolje, i na kraju ogroman rad na sebi kako biste jednog dana bili uzor mališanima na koje ćete uticati. Biti učitelj ne znači samo prenositi znanje iz knjige, već i prenositi ispravne vrednosti, davati primer deci i vaspitavati ih zajedno uz roditelje. Marko Radosavljević je uspeo u svemu navedenom i ovde će nam otkriti koje su tajne zanata jednog učitelja:

Ćao Marko, hvala ti na vremenu izdvojenom za naša pitanja. Kako bi opisao svoj posao u nekoliko rečenica, šta je ono što je suština tvog posla? Kako ti doprinosiš ovom društvu?

Moj posao je da obrazujem i, delimično, u skladu s mogućnostima, utičem i na vaspitanje dece od prvog do četvrtog razreda u osnovnoj školi. Pošto je to prvi period života kada dete ima potpuno organizovano i institucionalizovano obrazovanje, to je vrlo odgovoran posao, i mora da se radi sa posvećenošću, pažnjom i ljubavlju... Time, ako dobro radim svoj posao, doprinosim stvaranju društva obrazovanih, odgovornih, vrednih, radoznalih, humanih, zdravih i zadovoljnih ljudi vedrog duha.

I verujem da si odličan u tome. Koje obrazovanje je potrebno da bi neko postao učitelj?

Potrebno je da se završe osnovne studije na Učiteljskom fakultetu, a uskoro će, prema najavama Ministarstva/Univerziteta/fakulteta, biti obavezno da se završe i master studije na tom ili nekom srodnom fakultetu.

Verivatno je slično i na drugim fakultetima, pooštravaju se uslovi. Kad smo kod pooštravanja, da li moraš da budeš strog da bi držao celo odeljenje dece pod kontrolom?

Ne moram da budem strog, sve dok deca poštuju dogovorena pravila ponašanja, a to se može postići i razgovorom i dogovorom sa decom u pozitivnoj, opuštenoj atmosferi, često i kroz šalu. Taj proces nekad može da bude prilično dug, ali je neophodan. Dešava se, ipak, da deca nekad „zaborave“ dogovoreno, da se previše opuste i počnu da se ponašaju tako da ometaju rad. Tada učitelj obično mora da postane stroži, da bi učenike „podsetio“ gde se nalaze i koji je cilj njihovog boravka u školi. Najbitnije u svemu je da učitelj bude dosledan i uporan prilikom postavljanja i sprovođenja pravila, odnosno sankcionisanja nedoličnog ponašanja.

Zvuči kao velika odgovornost. Kako se nosiš sa stresom svog posla i da li je on stresan?

Posao je ponekad stresan, ali, pošto ja zaista volim rad sa decom, njihovu prirodu (pričam uopšteno, za većinu dece), uglavnom sam zadovoljan poslom i rasterećen dok ga obavljam. Kada dođu stresniji periodi, trudim se da razveselim i rasteretim atmosferu u radu, da ubacim više igre i šale u rad, da se više družim i zabavljam sa decom.

Divan pristup. Šta te je inspirisalo da postaneš učitelj?

Svidela mi se ideja o radu sa decom, pošto, kao što sam naveo, volim njihovu prirodu i shvatanje sveta. Drugi razlog je želja da pokušam da koliko-toliko utičem na poboljšanje ovog društva u kome svi živimo, utičući na stvaranje dobrih i poželjnih pripadnika tog društva u svakom aspektu, a u još uvek ranom i veoma bitnom periodu njihovog psiho-fizičkog razvoja.

Šta je ono što najviše voliš kod svog posla?

Rad sa decom, i osećaj da koliko-toliko utičem da sutra budu „pravi“ ljudi.

Da li misliš da je lakše raditi sa mlađom decom ili sa tinejdžerima, i zašto?

Mislim da je lakše raditi sa mlađom decom, jer je poznato da se u tinejdžerskim danima često dešava da se „pojave bubice“, a to može da zakomplikuje rad sa tom decom u tom periodu. „Bubice“ mlađe dece, koje su obično bezazlene, lakše je kontrolisati. Takođe, mislim i da je odrasla osoba, prirodno, veći autoritet za mlađu nego za stariju decu (s kojima se, verujem, treba malo drugačije, ravnopravnije, postaviti, što se tiče autoriteta). Ipak, pošto nikad nisam radio sa tinejdžerima, ne mogu da imam sasvim definisan stav.

Ali si lepo objasnio razliku. Koliko traje priprema za jedan čas ili radni dan?

To se, verovatno, mnogo razlikuje od jednog učitelja do drugog. Što se mene tiče, sve zavisi od predmeta, nastavne jedinice koju treba pripremiti, ali prosečno oko pola sata do četrdeset pet minuta, a za komplikovanije nastavne jedinice, gde treba pripremiti dosta raznoraznog materijala, i četiri-pet-šest sati u toku dana, ili dva. Ali, recimo, za prosečan dan, dnevno mi je potrebno oko dva, dva i po sata da se spremim za sutrašnji rad.

Kako izgleda jedan radni dan učitelja?

U prepodnevnoj smeni u školu se dolazi oko pola osam, nastava počinje od osam, a traje, obično, do pola jedan ili do jedan i petnaest. U poslepodnevnoj smeni nastava počine u pola dva, a najčešće traje do šest, osnosno do dvadeset do sedam. Posle boravka u školi (ili pre), u toku dana, treba izdvojiti i pomenuto vreme za osmišljavanje i organizovanje nastave i pisanje priprema za sledeći dan.

Koje su loše strane tvog posla?

Loše je što se poziv učitelja više ne poštuje kao pre, a kako bi i dalje trebalo, kao i što je roditeljima danas dozvoljeno preveliko mešanje u rad učitelja (što neki roditelji zloupotrebljavaju), što često roditelji ne žele da sarađuju sa učiteljima onako kako učitelji to žele i kako je dobro za dete, već onako kako ti roditelji misle da je dobro za dete (a, uglavnom, nije).

Ali ti očigledno uspešno izlaziš nakraj sa problemima. Koja osobina (ili osobine) je najbitnija da bi neko postao učitelj, šta to moraš da imaš u sebi?

Mislim da je najbitnije imati dosta ljubavi prema deci, znati biti im i drug i roditelj i neko na koga treba da se ugledaju, kao i imati dosta strpljenja, biti uporan i dosledan. Poželjno je i biti vedra i duhovita osoba, imati još uvek „dete u sebi“, i to i neretko pokazivati.

Koliko znam ti se baviš i glumom tako da ti to ne predstavlja problem. Hvala Marku na odgovorima koji će značiti svim mladima i starijima koji razmišljaju o profesiji učitelja.