Dirigovanje anslamblom je daleko više od pukog vrtenja palicom koje posmatramo na televiziji. Ono podrazumeva preuzimanje dosta odgovornosti na sebe, ali ne samo kod nastupa. Marina Dragojlović se ovim poslom bavi godinama i otkriće nam šta stvarno znači biti dirigent:

 

Zdravo Marina, hvala ti što si izdvojila vreme za Tajne Zanata. Da li bi mogla da nam kažeš nešto osnovno o svom poslu, šta je suština tvog zanata?

Dirigovanje podrazumeva da sve konce držite u svojim rukama. Počev od pripremanja kompozicija pa do scene. Bitno je imati isančan sluh, stav, voditi računa o svakom detalju i biti psiholog.

To je dosta veština i znanja. Kada si počela da se baviš dirigovanjem i kako je to izgledalo?

Dirigovanjem sam počela da se bavim pre sedamnaest godina. Posle srednje škole sam odlučila da ne upisujem odmah Muzičku akademiju već da pauziram godinu dana. Za to vreme sam se intezivno spremala za prijemni ispit koji između ostalog podrazumeva dirigovanje orkestarskog i horskog dela. U to vreme sam bila i član horskog ansambla u kom sam već počela da asistiram dirigentu što mi je veoma pomoglo. Rad se isplatio, upisala sam FMU kao najbolji kandidat, a iskustva sam imala kao da već uveliko studiram.

Šta je najbitnije kod početka bavljenja dirigovanjem, i koliku ulogu tu igra formalno obrazovanje a koliku talenat i smisao za muziku?

Biti dirigent znači biti kompletan muzičar tako da je formalno znanje preduslov za bavljenje ovim poslom. Moram da napomenem da je odsek dirigovanja jedan od najtežih na studijama muzike. Kao i u većini umetničkih profesija, talentat je bitan, ali ne i presudan. Puno rada, odricanja, ljubavi i volje je potrebno za ovu profesiju. Morate na neki način biti i rođeni vođa, imati to u sebi i posedovati dobre organizatorske sposobnosti. I naravno, ništa bez prakse. Praksa je sve u ovoj profesiji. Jedno je raditi sa mentorom, ali stati pred ansambl je potpuno druga priča.

Šta je ono što najviše voliš kod svog posla, i zašto?

Volim sve! Volim zato što to za mene nije samo posao, već i razonoda. Iznad svega volim muziku, da je „vajam“, oblikujem po svojoj želji i osećaju. Volim ljude sa kojima radim, pogotovo što sada već mogu da biram svoje saradnike. Takođe, volim scenu i neizvesnost koju ona nosi. Nikada ne znate šta vas tu čeka. I ne mogu da opišem taj osećaj kada često posle probe ostanem bez trunke energije, a presrećna. Još jedna lepa stvar koju donosi ova profesija su svakako i putovanja.

Pominješ neizvesnost. Da li je bavljenje dirigovanjem stresno?

U pojedinim situacijama ume da bude, ali ako radite svoj posao kako treba to se u većini slučajeva dešava zbog stvari na koje vi ne možete direktno da utičete. Moj topli savet za sve koji se odluče za ovu profesiju je ne prepuštati ništa slučaju – od najsitnijih detalja koji nemaju veze sa muzikom pa do onih najkrupnijih stvari.

Da li misliš da je tvoja profesija perspektivna?

Već sam spomenula je dirigent jedan kompletan muzičar što znači da između ostalog može biti i aranžer, kompozitor, instrumentalni i vokalni izvođač ili se pak može posvetiti pedagoškom radu. I što je najbolje od svega, svime navedenim se može baviti u isto vreme. Tako da, može se reći da je ovo perspektivna profesija.

Koliko trema ima uticaja na nastup jednog dirigenta?

Prisutna je uglavnom pozitivna trema. S obzirom da se sa javnim nastupima kreće još od niže muzičke škole, trema sa godinama postepeno nestane. Takođe, ne mogu a da vas ne podsetim da je dirigentu publika iza leđa pa je samim tim lakše u tom trenutku posvetiti se samoj muzici i ansamblu (koji je ispred vas) i ne razmišljati o tremi.

Da li je za bavljenje tvojim poslom potrebno poznavati psihologiju, s obzirom da radiš sa grupom ljudi konstantno?

Što bolje poznajete psihologiju, bolje ćete proći. Ali to se ne može naučiti iz knjige. Najbolje je učiti „u hodu“ i postepeno sticati iskustvo. Sve to ide sa godinama. Dobro je ponekad se i opeći i učiti na sopstvenim greškama.

Šta je najlakši a šta najteži deo posla koji se tiče dirigovanja?

Verovali ili ne, nastup je najlakši deo posla. Naravno, pod uslovom da ste ga dobro spremili na probama – što spada u onaj teži deo. Ako dirigent na probama dobro uvežba ansambl, na samom nastupu može dirigovati samo pro forme.

Zanimljivo. Kako izgleda tvoj radni dan? 

Na dan kada imam nastup najviše vremena mi ode na stvari koje nemaju veze sa muzikom i to me je uvek nerviralo. Scenska šminka, frizura, izbor toalete, pakovanje stvari, pa tu negde usput prirodno dođe pitanje „Da li sam sve ponela?“... Muškarci većinu ovih problema nemaju. Zatim, kratka proba pred nastup. Često se desi da tek na dan nastupa upoznajete prostor koji je jako bitan zbog akustike i da bi ansambl znao kako da se postavi u određenim uslovima. Nekad nemate tonsku probu, a nastupate sa ozvučenjem. Sve su to veoma stresne situacije ne samo za mene već i za moje saradnike. Još ako mi neko od njih slučajno zakasni, to bude vrhunac stresa. E, onda na red dođe nastup, prepustite se samo muzici i na sve ostalo zaboravite. Sa druge strane, dani kada imam samo probe su mi omiljeni jer imam vremena, a samim tim i privilegiju da se posvetim pedagoškom radu - ili da jednostavno ne radim ništa.

Šta je u stvari glavni cilj dirigenta?

Imati kontrolu. To će vam mali broj dirigenata priznati. Imati kontrolu na sceni, na probama, u međuljudskim odnosima, u privatnom životu. Ne bih sada dublje zalazila u psihologiju, ali dirigenti spadaju u takozvane „alfe“. Koliko god surovo zvučalo – sve mora biti podređeno njima.

Odličan odgovor. Da li je posao dirigenta u srbiji cenjen?

Ne mislim da se ovaj posao ceni u Srbiji koliko bi trebalo. Uopšte, umetnost se ovde ne ceni dovoljno. Smatram da najveća podrška umetnosti treba da dođe od strane države, a tu su zatajili. Trenutno se sve svodi na neki show biznis. U nekim evropskim gradovima kada idete na koncert klasične muzike, za koji ulaznica košta kao naša prosečna plata, morate poštovati i određeni dress code što podrazumeva večernje toalete, frakove, cilindre, bele rukavice. Dakle, sve je na daleko višem nivou nego ovde. Jedino za šta ne treba da brinemo je publika jer nje će uvek biti.

Da li misliš da u Srbiji može da se lagodno živi od bavljenja dirigovanjem?

Zavisi od mnogo stvari, npr. da li radite pri nekoj instituciji ili ste sam svoj gazda. Ovo drugo zahteva malo više angažovanja u smislu reklamiranja i pronalaženja sponzora. Treći slučaj, meni omiljeni, bi podrazumevao da se ne ograničavate samo na dirigovanje, već da iskoristite sve svoje potencijale i znanje i pored dirigovanja se oprobate i u drugim sferama muzike.

Da li imaš uzora u svom poslu, ko je to i zašto? Koliko je bitno da radiš po nečijem uzoru u svetu dirigovanja?

Nemam uzora. Imala sam samo mentore koji su mi davali smernice, ali put sam birala sama i to je dobro. To je nešto poput roditeljstva. Usmeravate dete, ali u jednom trenutku ga morate pustiti. U početku, kada nisam imala toliko iskustva, bilo je pokušaja ukalupljivanja ali sam se vešto otrgla tome zahvaljujući mom večitom problemu sa autoritetima. Ovaj posao svako mora raditi po svom osećaju. Zamislite kako bi bilo kada bi svi u istom stilu izvodili muziku, slikali, vajali ili pisali. Umetnost više ne bi bila interesantna.

Za kraj: Šta bi poručila mladima i starijima koji razmišljaju da postanu dirigenti?

Nema trikova ni tajni. Pored znanja, talenta i ljubavi sve se svodi na iskustvo koje se ne stiče preko noći. U stopu ih prate strpljenje i upornost. Prednost imaju oni koji dobro vladaju vokalnom tehnikom i sviraju više od jednog instrumenta. Takođe, bitna je dobra komunikacija sa saradnicima i zaboraviti na sujetu koja se često vezuje za ovaj poziv.

 

Marina nam je jasno i veoma lepo objasnila svoju profesiju, i hvala joj na tome. Do sledećeg čitanja.