Ratko Pavlović - Pčelar

Pčelarstvo je zanat star više hiljada godina, i iako je danas modernizovan različitim alatima i svugde dostupnim znanjem - i dalje krije gomilu tajni koje se stiču iskjučivo iskustvom. Ratko Pavlović je profesionalni pčelar i otkriće nam neke od tajni svog zanata.

Zdravo Ratko, hvala ti što si izdvojio vreme za Tajne Zanata. Da li bi mogao da nam kažeš nešto osnovno o svom poslu, šta je suština tvog zanata?

Pčelarstvo je deo poljoprivrede. Glavni ciljevi pčelarstva su proizvodnja pčelinjih proizvoda i upotreba pčela za oprašivanje različitih biljaka. Hranljiva i lekovita vrednost meda,polena i propolisa je poznata od davnina, kao i raznovrsna upotreba voska. U današnje vreme se sve više koristi matični mleč i pčelinji otrov, ali ipak najveća korist od pčela dolazi od oprašivanja. Procenjuje se da je 1/3 proizvedenog voća i povrća oprašena pčelama, a posredno značajno utiču i na proizvodnju drugih vrsta hrane.

Kada si počeo da se baviš pčelarstvom i kako je taj početak izgledao?

Kao osnovac sam počeo da se interesujem za pčelarstvo. Kod dede na selu sam imao prve kontakte sa pčelama, a posle završenih studija sam počeo da se samostalno amaterski bavim pčelarstvom. U poslednjih nekoliko godina se profesionalno time bavim. Kao i u svakom zanatu prvo se uče jednostavnije stvari, a zatim se znanja i veštine usavršavaju.

Šta je najbitnije kod početka bavljenja pčelarstvom, i koliku ulogu u na početku karijere igra teorijsko obrazovanje a koliko sama praksa?

Najbitnije je interesovanje i ljubav za takvu delatnost. Teorijsko obrazovanje je neophodno. Praksa se vremenom postepeno stiče, ali najbolje i najbrže uz pomoć nekog iskusnog pčelara. Potrebno je proveriti i reakciju na pčelinji otrov, jer u slučaju alergije nema smisla počinjati sa pčelarstvom.

Da li misliš da je tvoja profesija perspektivna, i zašto?

Pčelarstvo je veoma značajno za proizvodnju hrane, a ima značaj i u mnogim drugim oblastima kao što su medicina i kozmetička industrija. Zbog toga je perspektivno, ali je izvesno da će uslovi za gajenje pčela u budućnosti biti mnogo teži zbog klimatskih promena i različitih čovekovih štetnih aktivnosti.

Šta je ono što najviše voliš kod svog posla, i zašto?

Svaka pčelarska sezona je različita, tako da se stalno uči nešto novo. Potrebno je obaviti mnogo različitih operacija, pa je posao raznovrstan. Volim da boravim u prirodi tako da mi odgovara što većinu vremena provodim na otvorenom.

Da li misliš da je Srbija u toku sa ostatkom sveta što se tiče pčelarstva?

Što se tiče tehnologije pčelarstva mislim da jeste, čak i na višem nivou nego mnoge zemlje. Ono u čemu mislim da zaostajemo je logistika i plasman pčelinjih proizvoda.

Kako izgleda tvoj radni dan?

Zaposlen sam u „Apicentru“ preduzeću koje se isključivo bavi selekcijom i proizvodnjom pčelinjih matica, tako da se moji poslovi prilično razlikuju u odnosu na pčelare koji se bave proizvodnjom meda i drugih pčelinjih proizvoda. U toku godine se obavljaju različiti poslovi. Odabiramo najbolje matice za dalju reprodukciju. Radimo kontrolne preglede da bi odredili kvalitet pčelinjih društava i matica, kao i da bi utvrdili da li postoji neka bolest, društvo bez matice ili sa lošom maticom. Loše matice zamenjujemo mladim kvalitetnim maticama. Proizvodimo mlade sparene matice, koje obeležavamo i sa pčelama pratiljama pakujemo u kaveze za prodaju. Selimo pčele na druge pčelinje paše. Uklanjamo višak meda sa pčelinjih društava, koji posle koristimo za formiranje oplodnjaka (manje košnice koje služe za sparivanje matica). Pratimo nivo zaraženosti varom – glavnim pčelinjim parazitom. Pored ovoga uvek postoje i drugi poslovi koje je potrebno obaviti pre svega vezane za razne pripreme, merenja i sl.

Da li je pčelarstvo stresna profesija?

Mislim da uglavnom nije, posao je lep i radi se sa uživanjem, mada može da bude. Često se dešavaju krađe košnica i trovanja pčela pesticidima.

Sa kojim preprekama se najčešće susreće jedan pčelar u svom radu?

Prepreka ima dosta, pa ću navesti samo neke. To su odabir odgovarajuće lokacije za pčelinjak, zatim razni administrativni problemi, trovanja i krađe, bolesti, nepredvidljive pašne i vremenske prilike, plasman proizvoda kao i nelojalna konkurencija.

Kako pčelarstvo zavisi od vremenskih uslova i kako se najčešće boriš sa tim problemom?

Kao i u svakoj poljoprivrednoj grani i u pčelarstvu su vremenski uslovi veoma značajni. Količina nektara koji medonosne biljke izlučuju i dostupnost polena kao i razvoj pčelinje zajednice i raznih bolesti i parazita su u tesnoj vezi sa vremenskim prilikama. Pošto na to ne možemo da utičemo, a košnice se uglavnom ne otvaraju kada je niska temperatura ili pada kiša onda to vreme uglavnom koristimo da obavimo neke pripreme i popravke u radionici.

Koliko je timski rad bitan u tvom poslu i na koji način?

Ukoliko se radi o hobi pčelarenju sa manjim brojem košnica sve može da uradi jedan čovek, međutim ako se radi o velikom broju košnica tada se poslovi brže i lakše obavljaju u timu. Neki poslovi kao što su selidba ili masovna prihrana pčela praktično i ne mogu da se obave samostalno.

Kako ukratko izgleda jedan proces dobijanja meda i koliko je vremena potrebno za dobijenu teglu meda?

Kada pčele sakupe nektar one ga pakuju u voštane ćelije, dodaju mu enzime i uklanjaju višak vode, a zreo med poklapaju voštanim poklopčićima. Okviri sa poklopljenim medom se vade iz košnica, otvaraju i stavljaju u vrcaljku gde se pomoću centrifugalne sile odvaja med od saća i zatim pakuje. Koliko je potrebno vremena teško je reći, to je celogodišnji proces koji u zavisnosti od izdašnosti pčelinjih paša, vremenskih uslova, znanja i truda pčelara, kvaliteta pčelinjih društava i drugih faktora. To može rezultirati sa različitim količinama dobijenog meda, od par kg do nekoliko desetina kg po košnici.

Šta je glavni cilj pčelara?

Cilj je imati produktivna i zdrava pčelinja društva. Kada su takva društva u toku cele godine onda su pčele i pčelar spremni da iskoriste svaku pčelinju pašu kada se pojavi.

Da li je tvoje profesija u Srbiji cenjena?

Mislim da mnogi voćari i povrtari cene posao koji im pčele obavljaju. Postoje i oni nesavestni koji nepravilno koriste pesticide i tako izazivaju masovna trovanja ne samo pčela nego i drugih korisnih polinatora, a tako i sebi nanose štetu. U mnogim državama postoje naknade pčelarima od strane uzgajivača biljnih kultura za oprašivanje, tj. donošenje pčela na određene lokacije u vreme cvetanja raznih poljoprivrednih kultura. U Americi je ove godine naknada za oprašivanje badema dostigla rekordnu vrednost od 320 dolara po košnici, dok se kod nas još događa da pčelaru ne dozvoljavaju da donese pčele na neku površinu, naplaćuju pašarinu i sl. Dobro je što postoje subvencije pčelarima od ministarstva poljoprivrede. Nažalost u prodaji ima mnogo falsifikovanog meda, što nanosi mnogo štete pčelarstvu.

Da li misliš da u Srbiji može da se živi od bavljenja pčelarstvom?

Mislim da jedna porodica sa 150-200 pčelinjih zajednica može pristojno da živi uz racionalnu organizaciju iskorišćavanja pčelinjih paša, znanje, iskustvo i veliki trud.

Za kraj: Šta bi poručio mladima i starijima koji razmišljaju da postanu pčelari?

Preporučio bi da pročitaju neku knjigu o pčelarstvu, npr. „Pčelarstvo“ koju je napisao prof. Jovan Kulinčević, zatim da nađu nekog iskusnog (najbolje profesionalnog) pčelara radi prakse. A potom da odluče da li su za takvu delatnost ili hobi. Dodao bih još i da pažljivo izaberu lokaciju za pčelinjak, da uvek imaju jaka društva sa kvalitetnom maticom, da paze na varou, grabež, voskovog moljca i da društvima obezbede dovoljno kvalitetne hrane za zimu.

Ratko nam je otkrio dosta tajni svoje struke, i hvala mu na tome. Do sledećeg čitanja.

Elizabeta Petrović - Frizer za pse

Trendovi utiču na potrebe tržišta i stvaraju nova zanimanja. Posao frizera za pse je relativno novo zanimanje u Srbiji, a već je doživelo svoju ekspanziju. Kako je to biti majstor svog zanata kada je ulepšavanje pasa u pitanju otkriće nam Elizabeta Petrović:

Zdravo Elizabeta, hvala ti što si izdvojila vreme za Tajne Zanata. Da li bi mogla da nam kažeš nešto osnovno o svom poslu, šta je suština tvog zanata?

Biti frizer za pse ili "Groomer" je za mene najlepši posao na svetu. Radim sa kucama i samo delimično sa ljudima. Moj posao podrazumeva kupanje, češljanje, feniranje, trimovanje, šišanje, sečenje noktiju, negovanje dlake i ušiju pasa. Frizer za pse se brine o nezi pasa u skladu sa rasom i propisanim standardima za šišanje pasa. U mom poslu takođe postoji praćenje trendova, pa se tako psima može farbati dlaka i lakirati nokti, ali uvek treba ostati dosledan pravoj svsi svog posla.

Kako se stiče potrebno znanje i veštine za tvoj posao?

Postoje saloni ili kako se još nazivaju i akademijama koje imaju kurseve na kojima se stiče potrebno znanje za ovaj posao. U Srbiji ne postoji validna diploma sa kojom se možeš prijaviti u Nacionalnoj službi za zapošljavanje sa tim zanimanjem. Praksa i upornost su najvažniji u ovom poslu, pored toga moraš da uspostaviš dobar odnos sa psima i da vibriraš na njihovoj niskoj frekvenciji. Obično se misli da je za ovaj posao dovoljno neko frizersko iskustvo, ali to je potpuno pogrešno. Jedina zajednička stvar je sposobnost držanja makaza i rad prstima, a sve ostalo je drugačije. Napraviću poređenja: kod šišanja ljudi mašinicom šiša se u kratkim potezima a kod pasa u dugim potezima, makaze za šišanje ljudi su sa kratkim sečivom od 5 cm a za pse se koriste makaze sa dugim sečivom do 15cm. Zatim, koriste se makaze sa krilima za levu i desnu stranu, sa nazubljenim sečivom za određene vrste dlake pasa. Češljevi kao i drugi alat je posebno namenjen za pse i način koriščenja se razlikuje od sličnih alata koji se koriste za ljude.

Kako si odlučila da se baviš ovim poslom?

Slučajno. Imali smo Bišona koji je bio lep primerak svoje rase i vodili smo ga u salon na šišanje kako bi bio spreman za izložbe. Suprug i ja odemo na izložbu i sudija ima primedbu da je frizura loša a pas dobar. I tako smo promenili par prizera dok nismo našli pravog. Naš novi frizer je video da ja imam dara i da volim da radim sa psima, pa mi je predložio da pohađem kurs kod njega kako bi naučila da održavam svoje pse. I tako sam skoro tri godine održavala samo naše pse, a onda su mi prijatelji predložili da se upustim u avanturu otvaranja svog salona. Zahvalna sam im na takvoj podršci.

Kako izgleda tvoj radni dan u salonu?

U principu ritam je skoro isti, ali opet svaki psić je različit i po rasi i po temperamentu, pa nama je tako i svaki radni dan drugaćiji. Svoj radni dan uvek započinjemo kafom u salonu jer svaki radni dan treba započeti sa dobrim raspoloženjem i uživanjem. Salon se svakoga dana po nekoliko puta steriliše i obavezno na kraju radnog dana, da bi nas ujutru sačekao sređen i čist prostor za rad. Ako se desi da nam dođe pas sa buvama na primer, onda se zatvara lokal i ne prima se ni jedan drugi pas najmanje pola sata. Pas se tretira protiv buva, salon se detaljno steriliše i sređuje se taj pas. Strogo vodimo računa da se ni jedan drugi pas ne zarazi. Takođe, sva sečiva se sterilišu posle svakog psa u sredstvu za sterilizaciju i površina za šišanje pasa. Tako se za svakog psa ciklus kupanja, eventualnog tretiranja protiv buva, šišanja i feniranja ponavlja.

Šta sve mora da poseduje jedan salon za pse?

Pre svega potreban je odgovarajući prostor, mašinice za šišanje, raličite vrste sečiva, različite vrste makaza, različite vrste češnjeva, sterilizator za opremu i sredstva za sterilizaciju, kozmetiku isključivo namenjenu za pse, sto za šišanje pasa, kadu za kupanje pasa, fen za feniranje, trake za fiksiranje pasa na stolu za šišanje.

Da li je lakše saradjivati sa ljudima ili psima?

Definitivno rad sa ljudima i psima ne može da se poredi. Sa psima je uvek lakše raditi.

Da li ima pasa koji ne slušaju i kako je raditi sa njima?

Ima mnogo pasa koji ne slušaju, ali moraš da znaš psihologiju pasa da bi mogao da radiš sa njima. Ja dozvoljavam da vlasnici pasa ostaju u salonu za vreme tretmana jer se kod nas psi ne tuku, što je inače čest slučaj u salonima za pse. Psi su inače nemirniji i manje poslušni kada su im vlasnici prisutni, jer se osečaju slobodnije da se ponašaju kao kod kuće. To nama s jedne strane otežava rad, ali ja polazim od sebe da sam i ja volela da budem prisutna kada se šišao moj pas. Ima i dosta pasa koji su u salonu poslušniji nego kod kuće, a to je upravo zbog sposobnosti da se izgradi odnos pun poverenja sa psom. Ima pasa koji imaju problem sa indentitetom, oni jednostavno ne znaju šta su, da li su plišane igračke ili psi. Ima pasa koji su plašljivi i zato od kada sam otvorila salon praktikujem da poklanjam tretmane. Jednom mesečno od trećeg do šestog meseca života svako ima pravo da dođe na tretman kupanja psa besplatno. U tom periodu psi najbolje uče i svog frizera će prihvatiti za ceo život kao da je to najnormalnija stvar na svetu. Verovatno da neki od njih neće voleti da se feniraju ili češljaju, ali će to prihvatiti. Prilikom prvog susreta sa mašinicom psi su preplašeni, ali ne smem da im dozvolim da ih strah prevlada i kada shvate da ih to ništa ne boli onda se opuste i budu mirni i poslušni.

Koliko je vremena potrebno da bi se jedan pas doterao do željenog izgleda?

Nekad je potrebo malo, a nekad izuzetno mnogo vremena da se pas dotera. Ako vlasnik psa ne hrani svog ljubimca kako treba, ta dlaka pored svih mogućih tretmana neće nikada biti onakava kakva treba da bude. Gereralno posle tri tretmana dlaka se potpuno regeneriše, ako nas vlasnik posluša i primeni naše savete. Vreme za sređivanje psa je u principu individualno i zavisi od rase i da li je pas higijenski zapušten ili negovan. U svakom slučaju, potrebno je puno stpljenja i posvećenosti da bi pas iz salona izašao u top formi.

Šta su prednosti, a šta mane tvog posla?

Mislim da je najveća mana što dozvoljavamo ljudima da prisustvuju tretmanima iz razloga što su neuki za pse. Ti psići kao što sam već rekla imaju problem sa indentitetom, jednostavno ne znaju ko su, da li pas, mačka, dete ili nešto drugo. Kada ja radim sa takvim psom, ja znam šta ču sa njim i kako ću da uspostavim odnos, ali mnogo mi je veći problem šta ću sa gazdom. Po ponašanju psa znamo i kakav je vlasnik, kako živi i kakvi su odnosi među ukućanima. Još jedna od mana je kada vlasnik zanemari psa u higijenskom smislu i redovno dovodi psa sa ućebanom dlakom do kože. To je neverovatan nemar i mučenje psa.

Da li je prisutan stres u tvom poslu?

Stres je prisutan kada mora da se balansira između psa i vlasnika koji je doveo da taj pas ima problem. Na svu sreću takvi slučajevi nisu tako česti.

Kako u budućnosti vidiš svoj posao?

Kada su ovakvi poslovi u pitanju ljudi obično maštaju o velikim salonima, proširenjima i slično. Ja sebe u budućnosti vidim sa svojim suprugom, u ovom istom salonu sa popunjenim terminima i savremenom opremom.

Može li se u Srbiji živeti od tvog posla?

Može, naravno. Podrazumeva se da se vredno i kvalitetno radi.

Za kraj, šta bi poručila svima onima koji bi želeli da se bave tvojim poslom?

Najlakše je naučiti zanat, ali za početak treba biti iskren prema sebi i otići kod nekog isto tako iskrenog i proveriti da li imaš taj osećaj da se razumeš sa psima. Za ovaj posao glavni motiv ne treba da bude novac, jer ako nešto ne radiš iskreno i sa puno ljubavi neće biti ni novca na koji si računao.

Hvala Elizabeti što je sa nama podelila tajne svog zanata. Do sledećeg čitanja.

Dejan Petrović - Odgajivač pasa

Biti odgajivač pasa je posao koji pored ljubavi prema životinjama zahteva još mnogo znanja i veština. U Srbiji postoji nekoliko hiljada odgajivačnica pasa gotovo svih rasa, ali ima i onih koji se bave tim poslom iz hobija. Razlika je ogromna. Kako je to biti profesionalni odgajivač pasa sa višegodišnjim iskustvom, otkriće nam Dejan Petrović:

Zdravo Dejane, hvala ti što si izdvojio vreme za Tajne Zanata. Da li bi mogao da nam kažeš nešto osnovno o svom poslu, i šta je suština tvog zanata?

Biti odgajivač pasa pre svega podrazumeva veliku ljubav prema životinjama, a posebno psima. Posao odgajivača pasa u osnovi podrazumeva veliku posvećenost samom poslu i psima, u smislu obezbeđivanja odgovarajućih uslova, dobre ishrane, nege, vaspitanja, parenja, brige o štencima, izložbama, odricanja i konstantnog učenja.

Da li potrebna samo ljubav prema životinjama da bi bio odgajivač pasa ili tvoje zanimanje podražumeva i druge veštine?

Ljubav je samo pokretač da bi se neko bavio ovim poslom. Dok si na nivou da samo voliš životinje u stvari nisi ni svestani u šta želiš da se upustiš. Odgajati pse je izuzetno odgovoran posao na više nivoa i zahteva pored tehničkih mogućnosti i druge veštine. Na prvom mestu je velika posvećenost i odricanje, spremnost da se usvoje nova znanja, da voliš da radiš, jer oko pasa ima dosta posla koji podrazumeva i fizički napor. Ovaj posao zahteva i dosta putovanja kako po Srbiji tako i po svetu na izložbe pasa. U suštini, može definisati kao red, rad i disciplina, svaki dan po ceo dan sa puno uzajamne ljubavi.

Šta je sve potrebno da bi se osnovala registrovana odgajivačnica pasa?

Pre svega, potrebno je da imaš tri psa u svom vlasništvu, i to dve ženke i jednog mužjaka. Podrazumeva se da su to rasni psi sa dobrim rodovnikom. Odgajivačnica se registruje u FCI (Internacionalnoj kinološkoj federaciji) u Belgiji. Potrebno je odabrati autentično ime tako da ne dođe do dupliranja imena. Registrovanjem odgajivačnice dobija se jedinstveni registarski broj. U Srbiji trenutno ima oko 3.000 registrovanih odgajivačnica, i za svaku odgajivačnicu Kinološki savez Srbije izdaje rodovnike pasa i proverava svu dokumentaciju.

Kako si sticao potrebna znanja i veštine za svoj posao? Da li je potrebno neko formalno obrazovanje za tvoj posao?

Ne postoji formalno obrazovanje za odgajivača pasa. Kao i u svakom poslu svaki početak je težak. Obrazovanja nikada dosta. Literature ima dosta i dostupna je na svim jezicima. Uvek je potrebno da se uči i mora stalno da se uči. Literature je značajna jer izuzetno pomaže da se lakše prođe kroz neke situacije, ali definitvno se najbolje uči na sopstevenim greškama. Vremenom kroz rad se usvajaju nova znanja i veštine, i tako se napreduje u ovom poslu.

Kako izgleda tvoj radni dan u odgajivačnici?

Svaki dan ima neke ustaljene obrasce po kojima funkcionišemo. Ujutru se puštaju psi, istrčavaju, hrane se, radi se sa njima i čisti se za njima. Po podne psi imaju nekoliko sati odmora, što nama ostavlja par sati da obavimo druge obaveze. Uveče se sve ponavlja kao i ujutru, samo što se uveče pripremaju glavni obroci za odrasle pse jer oni jedu samo jednom dnevno. Uvek imamo pse koji jedu i više puta na dan, a to zavisi od uzrasta psa.

Kako si se odlučio da odgajaš Samojede?

Sve je počelo spontano, deca su poželela kućnog ljubimca i pokazala su nam dve rase pasa koje im se sviđaju. Birali smo između Bigla i Samojeda, ali smo se na naziv Samojeda smejali u smislu da li je to pas koji samo jede. 🙂 Istovremeno samo se oduševili kako Samojed u stvari izgleda. Naravno, u početku nismo bili previše upoznati sa odgajanjem pasa i počeli smo da istražujemo. Privuklo nas je što su Samojedi stara autohtona rasa pasa, i izuzetno druželjubiva. Do sada nije zabeleženo da je Samojed ugrizao čoveka. Nekada su se koristili u igloima za čuvanje beba, spavali su sa ljudima i grejali se međusobno u Sibiru, koriste se i danas da vuču sanki. Samojedi su snažni psi, izuzetno pitome naravi koji umeju da se smeju.

Kako izgleda proces odabira pasa koji će dati kvalitetno leglo? Da li uvek dobiješ leglo onog kvaliteta koji si očekivao na osnovu odabira roditelja?

Mi se uvek maksimalno trudimo da uparimo dva psa koja pre svega imaju dobre rodovnike, koji su zdravi, istog tipa i gotovo identičnih osobenosti. To sve radimo da bi dobili kvalitetno leglo i da bi održali rasne odlike, ali svako parenje je lutrija. Prilikom svakog parenja uparuju se dva DNK i normalno dobija se novi DNK koji uvek može da odstupi od onoga što očekujemo. Zavisi koji pas ima jače gene, pa tako nekada štenci budu preslikana majka ili otac, a nekada su kombinacija oba roditelja. Uvek se prate kombinacije pasa, da bi se u budućnosti dobijali zdravi psi sa očuvanim karakteristikama. Mi kao odgajivači imamo tu moralnu obavezu da psa koji je odstupio od karakteriska rase ne uvodimo sa rodovnikom kao pravog predstavnika svoje rase. Svaki pas koji odstupa od standarda može biti odličan kućni ljubimac, ali ne i pas za izložbe i parenje. Važno je držati se propisanih standarda i težiti očuvanju rase. Što se tiče Samojeda postoji šest tipova i najrasprostranjeniji tip je onaj koji je propisao FCI i primenjuje se kao standard u 74 države. Recimo američki i britanski standardi su drugačiji, ali s tom razlikom što je američki najbolje definisan do detalja u odnosu na britanski koji nema definisane diskvalifikacione mane psa.

Koliko je zahtevno odgajati pse od rođenja do vremena kada su spremni za svog novog vlasnika? Kolika je tvoja uloga u njihovom vaspitanju od rođenja?

Odgajanje štenaca je zahtevan posao i traži puno vremena i posvećenosti. Štene je spremno za novi dom i vlasnika otprilike 100 dana od rođenja. To deluje kao dug period, ali mi za taj period prolazimo kroz razne faze. Pre svega štenci najbolje uče od majke, za taj period od tri meseca mi brinemo o zdravlju i pravilnom odgoju štenaca, vakcinaciji, revakcinaciji, čišćenju od parazita, higijenskom vaspitanju, socijalizaciji psa, ponašanju na povodcu, na ulici itd. Primetili smo da ljudi ovde greše i žele što pre da uzmu psa dok je još beba, nasilno ga odvajaju od majke što ima za posledicu da pas gubi na instiktu i ima problem da se socijalizuje. Pas će se uvek vezati za svog novog vlasnika, ako on prva tri dana odvoji da bude stalno kod kuće i pomogne mu da se adaptira na novu sredinu.

Kako kupci i ljubitelji pasa pronalaze tebe kao odgajivača?

Izložbe pasa su uvek dobra reklama za odgajivačnicu pasa, a posebno ako se na izložbama osvoji trofej, tada se ljudi najviše zainteresuju. Obično nas prate na društvenim mrežama. Trudimo se da imamo kvalitetne fotografije koje verno prikazuju izgled pasa. Štenci su posebno ljupki pa ljudi misle da su fotografije previše obrađene, ali nisu.

Da li ti je teško da se odvojiš od pasa koje si odgajio?

Prihvatio sam da je to neminovnost i mislim da mi nije teško, a onda uhvatim sebe kako sam pripremio jednu posudu hrane više za psa koji nije više sa nama. Mislim da mi je teže kada se odvojim od odraslog psa. Moja supruga i deca pate, bude tu i dosta suza. U principu nemoguće je ne vezati se za tako mala i divna stvorenja.

Kakav odnos imaš sa kupcima i oni sa tobom nakon kupovine psa? Da li ostaješ u kontaktu sa njima da bi pratio odrastanje psa iz tvoje odgajivačnice?

U odnosu sa kupcima imam poslovan odnos i pridržavam se nekih svojih pravila. Raditi sa ljudima često može da bude naporno i zato je važno držati se svojih principa. Uvek ostajemo u kontaktu sa novim vlasnicima, tako im pomažemo da pravilno odgaje psa, a ujedno i nama pomaže da obogatimo naše iskustvo. Volim da pratim odrastanje naših pasa i uvek se radujem njihovim uspesima na izložbama. Generalno u Srbiji je jako teško prodati psa.

Kako se sprema pas za izložbe? Koliko je zahtevan taj proces?

Pas mora da bude u top formi tokom cele godine. Nema šanse da se pas izvuče iz dvorišta, malo sredi i da bude spreman za izložbu. Pas mora redovno da se održava odgovarajućom najkvalitetnijom kozmetikom za svoju rasu, da se hrani prirodnom hranom, da bude utreniran za dobrom mišićnom muskulaturom, da bude zdrav i u odličnoj psihofizičkoj formi.

Koliko imaš uspeha na izložbama? Da li postoji neki pas iz tvoje odgajivačnice na kog si posebno ponosan i koji je ostvario zapamćen uspeh?

Ponosan sam na sve svoje pse, jer uporedo postižu sjajne rezultate. Možda će zvučati pretenciozno, ali imamo i ženku koja pobeđuje na gotovo svim izložbama i ostali vlasnici pasa sa oduševljenjem gledaju u nju. Samojed je rasa pasa na koju ne možete da ostanete ravnodušni.

Koliko se ulaže u opremu, prostor, hranu, veterinara i putovanja na izložbe?

Ulaganja su zaista velika, dosta novca odlazi na kozmetiku, vitamine i preparate za dlaku pasa. Pse hranimo prirodnom hranom koja uključuje kvalitetno meso i ribu, tako da je i to velika stavka po psu na mesečnom nivou. Broj pasa je promenljiv u zavisnosti da li imamo štence ili ne, ali u principu nikada nemamo manje od deset pasa. Kada je u pitanju takav broj pasa onda se podrazumeva da imamo odličnu saradnju sa veterinarom. Najveći izdatak su putovanja po Srbiji i inostranstvu, ali to je veoma bitno za naš posao i trudimo se da ispratimo što više izložbi. Jednostavno volimo da osvajamo trofeje. 🙂

Da li je tvoj posao stresan?

Ne. Uživam u ovom poslu jer ga radim sa puno ljubavi. Jedino sam pod stresom pred i za vreme velikih internacionalnih izložbi.

Može li se u Srbiji živeti od tvog posla?

Moj kratak odgovor bi bio: ne. Za sada nam je važno da uspevamo da pokrijemo troškove, a to je velika stvar.

Kako vidiš svoj posao u budućnosti?

Nemam neku spektakularnu viziju budućnosti, ali vidim sebe i svoju porodicu kako uživamo sa našim kucama i radajemo se svakom uspehu i novom leglu kao i do sada.

Za kraj, šta bi poručio svim ljubiteljima životinja koji bi želeli da se oprobaju kao odgajivači pasa?

Pre nego što se upuste u ovaj posao, moraju dobro da razmisle, da li pored ljubavi prema životinjama mogu finansijski da isprate potrebe pasa, da li su spremni da se odreknu porodičnog godišnjeg odmora i da neko uvek mora da ostane i vodi brigu o psima. Da li su u mogućnosti da se posvete svim onim sporednim obavezama o kojima se ni razmišlja na početku ideje o osnivanju odgajivačnice. Zabluda je da ovaj posao donosi ogroman novac. Teško je danas prodati psa i nikada ne treba forsirati rađanje velikog broja pasa. Mnogi ljudi se zalete vođeni nekom idejom ne razmišljajući o svim aspektima ovog posla, i onda se desi da imamo veliki broj rasnih pasa koji su zanemareni i koji su završili na ulici zato što je vlasnik odustao od odgajivačkog posla. Ovaj posao jeste lep, ali dobro razmislite da li možete da istrajete u ovom poslu bez posledica za vas i životinje.

Hvala Dejanu na iscrpnim odgovorima. Do sledećeg čitanja.