Zoran Dimitrijevski - Frizer

Kada je civilizacija počela da obraća pažnju na žensku frizuru tada se i obratila pažnja na zanimanje frizera. Vreme i trendovi su uticali da se profesija frizerskog zanata menja uz konstantan napredak. O važnosti ovog zanata dosta govori činjenica da su kroz istoriju sticajem okolnosti frizeri postali popularniji i od svojih poznatih klijenata. Zoran Dimitrijevski je frizer i sa nama će podeliti tajne svog zanata:

Zdravo Zorane, hvala ti što si izdvojio vreme za Tajne Zanata. Da li bi mogao da nam kažeš nešto osnovno o svom poslu, šta je suština tvog zanata?

Posao frizera je iz domena uslužne delatnosti koja se odnosi na stilizovanje - šišanje kose, negu, farbanje, hemijski tretman, kod muške populacije stilizovanje brade, brkova i obrva.

Kako se stiče potrebno znanje za tvoj posao?

Znanje se može steći formalnim putem školovanjem u srednjoj školi za negu lepote ili u nekoj od frizerskih akademija koje izdaju sertifikat - diplomu. Drugi način je učenje zanata kod majstora svog zanata u nekom salonu koji želi da podučava nov kadar. Učenje može biti i samostalno kada je proisteklo iz znatiželje uz nesporan talenat i mnogo vežbanja. Ne može se postati frižer za veoma kratko vreme iz razloga što ovaj zanat kao i svaki drugi zahteva posvećenost i mnogo vežbanja, a za to je potrebno vreme i strpljenje.

Kako si odlučio da se baviš ovim poslom?

Sve je počelo od hobija, to je bio jedan od mojih mnogobrojih hobija koji je prerastao u profesiju. To je bilo devedesetih godina prošlog veka kada su inače frizure bile mnogo zanimljivije nego danas, težilo se individualnosti sa dobrom dozom pozitivnog bunta. Prvo sam ošišao dečaka iz komšiluka kojem je tata vrlo nespretno ošišao šiške pred polazak u novu školsku godinu. Bilo mi ga je žao jer sam znao da se dobro neće provesti među drugarima sa takvom frizurom, i nova frizura je ispala bolje nego što sam i sam očekivao. U tom periodu su mi bile zanimljive ženske frizure koje sam viđao po časopisima i devojke u mom okruženju su želele da imaju takve frizure, a nisu znale kome treba da se obrate. Sad već davne 1992. godine sam definitivno odlučio da svoj hobi usavršim i da kvalitetno ispunim svoje vreme, kad me već viša škola koju sam upisao nije dovoljno zainteresovala. Nekako mi je bilo logično da praksu započenem u muškom frizerskom salonu, da ispoštujem sled učenja i prakse. Počeo sam sa praksom kod čuvenog pančevačkog majstora Antona Barabaša u salonu, i posle par meseci sam se i zaposlio kod njega. U početku je majstor Anton i umeo da me ispravi kako bih negovao klasičan stil šišanja, iako je on vlasnik prvog modernog muškog frizerskog salona posle klasičnih berbernica, nije uvek mogao da shvati zašto negujem moderan pravac u stilizovanju frizura. Bila mu je čudna moja frizura, a još čudnije mu je bilo što u muški salon dolazi toliko žena da se šišaju tako. Kada je video da su mušterije zadovoljne onda mi je rekao da radim šta hoću. Šalu na stranu, ali u antonovom salonu sam naučio mnogo toga, počevši od osnovne veštine kako se pravilno drže makaze, kao i sve ostale tajne zanata.

Koje su još veštine potrebne da bi se neko bavio ovim poslom?

Kreativnost, izražen smisao za estetiku, dobar osećaj za boje, dobra fizička kondicija i spretnost.

Kako izgleda tvoj radni dan u salonu?

U salonu je važno da postoji plan, odnosno da su ternimi zakazani u napred i onda se samo radi bez problema. Dobra organizacija posla je od ključne važnosti.

Da li lokacija salona utiče na poslovanje?

S obzirom da je uslužna delatnost u pitanju lokacija jeste bitna, ali nije ključna. Mislim da frizer ne mora da bude tu svima ispred nosa. Kada su ljudi zadovoljni kvalitetom usluge onda su i spremni da idu čak i u drugo mesto kod frizera.

Da li vizuelni identitet salona ima uticaja na poslovanje?

Vizuelni identitet jeste važan kao i u svakom drugom poslu, mi ovde to možda i zanemarujemo. Mada dobro osmiđljen vizuelni identitet u kombinaciji sa dobrim marketingom ne mora nužno da znači i visok nivo kvaliteta usluga. Treba imati na umu da ima i jako dobrih frizera koji nemaju nikakav marketing,a odlični su u svom poslu. Frizerski rad je vidljiv i pokretan, tako da je najbolji marketing sama mušterija sa svojom frizurom.

Da li postoje nelagodne situacije u tvom poslu?

Kada radiš sa ljudima neminovno je da se desi po neka neprijatna situacija, samo je dobro da se to uopšte ne dešava često. Nikada ne forsiram svoje mišljenje mušterijama, ali se i trudim da suptilno odvratim mušteriju od neke zamisli ako unapred znam da joj to neće lepo stajati.

Da li je teško raditi sa ljudima?

Ja sam bio ubeđen da ja ne mogu da radim sa ljudima, ali eto i samog sebe sam iznenadio. Mada moram priznati da nije lako.

Da li je u Srbiji cenjeno zanimanje frizera?

Mislim da jeste. Ako su ljudi zadovoljni svojom uslugom onda te cene, a neretno mušterije postanu i prijatelji.

Koliko je važno praćenje trendova u tvom poslu?

To je izuzetno važno, a sada uz pomoć interneta možemo odmah da ispratimo novi svetski trend bilo da je u pitanju forma ili neki novi preparat.

Može li se u Srbiji živeti od tvog posla?

Može, ja živim od svog posla. Najveći je problem što se mi danas u Srbiji saplićemo ko će da ima manju cenu. Previše niska cena je mač sa dve oštrice za početnike, zato što ako počnu sa nerealno niskom cenom usluga nevezano za kvalitet, onog trenutka kada budu primorani da podignu cenu usled raznih ekonomskih faktora izgubiće dobar deo mušterija, a neretko se događa da izgube i sve.

Za kraj, šta bi poručio mladim ljudima koji žele da se bave tvojim poslom?

Da budu istrajni, to je najvažnije i po pitanju savladavanja veština i same zarade. Na žalost, ali ne mogu odmah da očekuju da će mnogo zaraditi odmah. Istrajnost im je potrebna i da nauče mnogo toga o ljudima. Jednostavno moraju da vole to što rade.

Hvala Zoranu što je sa nama podelio tajne svog zanata. Do sledećeg čitanja.

Elizabeta Petrović - Frizer za pse

Trendovi utiču na potrebe tržišta i stvaraju nova zanimanja. Posao frizera za pse je relativno novo zanimanje u Srbiji, a već je doživelo svoju ekspanziju. Kako je to biti majstor svog zanata kada je ulepšavanje pasa u pitanju otkriće nam Elizabeta Petrović:

Zdravo Elizabeta, hvala ti što si izdvojila vreme za Tajne Zanata. Da li bi mogla da nam kažeš nešto osnovno o svom poslu, šta je suština tvog zanata?

Biti frizer za pse ili "Groomer" je za mene najlepši posao na svetu. Radim sa kucama i samo delimično sa ljudima. Moj posao podrazumeva kupanje, češljanje, feniranje, trimovanje, šišanje, sečenje noktiju, negovanje dlake i ušiju pasa. Frizer za pse se brine o nezi pasa u skladu sa rasom i propisanim standardima za šišanje pasa. U mom poslu takođe postoji praćenje trendova, pa se tako psima može farbati dlaka i lakirati nokti, ali uvek treba ostati dosledan pravoj svsi svog posla.

Kako se stiče potrebno znanje i veštine za tvoj posao?

Postoje saloni ili kako se još nazivaju i akademijama koje imaju kurseve na kojima se stiče potrebno znanje za ovaj posao. U Srbiji ne postoji validna diploma sa kojom se možeš prijaviti u Nacionalnoj službi za zapošljavanje sa tim zanimanjem. Praksa i upornost su najvažniji u ovom poslu, pored toga moraš da uspostaviš dobar odnos sa psima i da vibriraš na njihovoj niskoj frekvenciji. Obično se misli da je za ovaj posao dovoljno neko frizersko iskustvo, ali to je potpuno pogrešno. Jedina zajednička stvar je sposobnost držanja makaza i rad prstima, a sve ostalo je drugačije. Napraviću poređenja: kod šišanja ljudi mašinicom šiša se u kratkim potezima a kod pasa u dugim potezima, makaze za šišanje ljudi su sa kratkim sečivom od 5 cm a za pse se koriste makaze sa dugim sečivom do 15cm. Zatim, koriste se makaze sa krilima za levu i desnu stranu, sa nazubljenim sečivom za određene vrste dlake pasa. Češljevi kao i drugi alat je posebno namenjen za pse i način koriščenja se razlikuje od sličnih alata koji se koriste za ljude.

Kako si odlučila da se baviš ovim poslom?

Slučajno. Imali smo Bišona koji je bio lep primerak svoje rase i vodili smo ga u salon na šišanje kako bi bio spreman za izložbe. Suprug i ja odemo na izložbu i sudija ima primedbu da je frizura loša a pas dobar. I tako smo promenili par prizera dok nismo našli pravog. Naš novi frizer je video da ja imam dara i da volim da radim sa psima, pa mi je predložio da pohađem kurs kod njega kako bi naučila da održavam svoje pse. I tako sam skoro tri godine održavala samo naše pse, a onda su mi prijatelji predložili da se upustim u avanturu otvaranja svog salona. Zahvalna sam im na takvoj podršci.

Kako izgleda tvoj radni dan u salonu?

U principu ritam je skoro isti, ali opet svaki psić je različit i po rasi i po temperamentu, pa nama je tako i svaki radni dan drugaćiji. Svoj radni dan uvek započinjemo kafom u salonu jer svaki radni dan treba započeti sa dobrim raspoloženjem i uživanjem. Salon se svakoga dana po nekoliko puta steriliše i obavezno na kraju radnog dana, da bi nas ujutru sačekao sređen i čist prostor za rad. Ako se desi da nam dođe pas sa buvama na primer, onda se zatvara lokal i ne prima se ni jedan drugi pas najmanje pola sata. Pas se tretira protiv buva, salon se detaljno steriliše i sređuje se taj pas. Strogo vodimo računa da se ni jedan drugi pas ne zarazi. Takođe, sva sečiva se sterilišu posle svakog psa u sredstvu za sterilizaciju i površina za šišanje pasa. Tako se za svakog psa ciklus kupanja, eventualnog tretiranja protiv buva, šišanja i feniranja ponavlja.

Šta sve mora da poseduje jedan salon za pse?

Pre svega potreban je odgovarajući prostor, mašinice za šišanje, raličite vrste sečiva, različite vrste makaza, različite vrste češnjeva, sterilizator za opremu i sredstva za sterilizaciju, kozmetiku isključivo namenjenu za pse, sto za šišanje pasa, kadu za kupanje pasa, fen za feniranje, trake za fiksiranje pasa na stolu za šišanje.

Da li je lakše saradjivati sa ljudima ili psima?

Definitivno rad sa ljudima i psima ne može da se poredi. Sa psima je uvek lakše raditi.

Da li ima pasa koji ne slušaju i kako je raditi sa njima?

Ima mnogo pasa koji ne slušaju, ali moraš da znaš psihologiju pasa da bi mogao da radiš sa njima. Ja dozvoljavam da vlasnici pasa ostaju u salonu za vreme tretmana jer se kod nas psi ne tuku, što je inače čest slučaj u salonima za pse. Psi su inače nemirniji i manje poslušni kada su im vlasnici prisutni, jer se osečaju slobodnije da se ponašaju kao kod kuće. To nama s jedne strane otežava rad, ali ja polazim od sebe da sam i ja volela da budem prisutna kada se šišao moj pas. Ima i dosta pasa koji su u salonu poslušniji nego kod kuće, a to je upravo zbog sposobnosti da se izgradi odnos pun poverenja sa psom. Ima pasa koji imaju problem sa indentitetom, oni jednostavno ne znaju šta su, da li su plišane igračke ili psi. Ima pasa koji su plašljivi i zato od kada sam otvorila salon praktikujem da poklanjam tretmane. Jednom mesečno od trećeg do šestog meseca života svako ima pravo da dođe na tretman kupanja psa besplatno. U tom periodu psi najbolje uče i svog frizera će prihvatiti za ceo život kao da je to najnormalnija stvar na svetu. Verovatno da neki od njih neće voleti da se feniraju ili češljaju, ali će to prihvatiti. Prilikom prvog susreta sa mašinicom psi su preplašeni, ali ne smem da im dozvolim da ih strah prevlada i kada shvate da ih to ništa ne boli onda se opuste i budu mirni i poslušni.

Koliko je vremena potrebno da bi se jedan pas doterao do željenog izgleda?

Nekad je potrebo malo, a nekad izuzetno mnogo vremena da se pas dotera. Ako vlasnik psa ne hrani svog ljubimca kako treba, ta dlaka pored svih mogućih tretmana neće nikada biti onakava kakva treba da bude. Gereralno posle tri tretmana dlaka se potpuno regeneriše, ako nas vlasnik posluša i primeni naše savete. Vreme za sređivanje psa je u principu individualno i zavisi od rase i da li je pas higijenski zapušten ili negovan. U svakom slučaju, potrebno je puno stpljenja i posvećenosti da bi pas iz salona izašao u top formi.

Šta su prednosti, a šta mane tvog posla?

Mislim da je najveća mana što dozvoljavamo ljudima da prisustvuju tretmanima iz razloga što su neuki za pse. Ti psići kao što sam već rekla imaju problem sa indentitetom, jednostavno ne znaju ko su, da li pas, mačka, dete ili nešto drugo. Kada ja radim sa takvim psom, ja znam šta ču sa njim i kako ću da uspostavim odnos, ali mnogo mi je veći problem šta ću sa gazdom. Po ponašanju psa znamo i kakav je vlasnik, kako živi i kakvi su odnosi među ukućanima. Još jedna od mana je kada vlasnik zanemari psa u higijenskom smislu i redovno dovodi psa sa ućebanom dlakom do kože. To je neverovatan nemar i mučenje psa.

Da li je prisutan stres u tvom poslu?

Stres je prisutan kada mora da se balansira između psa i vlasnika koji je doveo da taj pas ima problem. Na svu sreću takvi slučajevi nisu tako česti.

Kako u budućnosti vidiš svoj posao?

Kada su ovakvi poslovi u pitanju ljudi obično maštaju o velikim salonima, proširenjima i slično. Ja sebe u budućnosti vidim sa svojim suprugom, u ovom istom salonu sa popunjenim terminima i savremenom opremom.

Može li se u Srbiji živeti od tvog posla?

Može, naravno. Podrazumeva se da se vredno i kvalitetno radi.

Za kraj, šta bi poručila svima onima koji bi želeli da se bave tvojim poslom?

Najlakše je naučiti zanat, ali za početak treba biti iskren prema sebi i otići kod nekog isto tako iskrenog i proveriti da li imaš taj osećaj da se razumeš sa psima. Za ovaj posao glavni motiv ne treba da bude novac, jer ako nešto ne radiš iskreno i sa puno ljubavi neće biti ni novca na koji si računao.

Hvala Elizabeti što je sa nama podelila tajne svog zanata. Do sledećeg čitanja.

Dejan Petrović - Odgajivač pasa

Biti odgajivač pasa je posao koji pored ljubavi prema životinjama zahteva još mnogo znanja i veština. U Srbiji postoji nekoliko hiljada odgajivačnica pasa gotovo svih rasa, ali ima i onih koji se bave tim poslom iz hobija. Razlika je ogromna. Kako je to biti profesionalni odgajivač pasa sa višegodišnjim iskustvom, otkriće nam Dejan Petrović:

Zdravo Dejane, hvala ti što si izdvojio vreme za Tajne Zanata. Da li bi mogao da nam kažeš nešto osnovno o svom poslu, i šta je suština tvog zanata?

Biti odgajivač pasa pre svega podrazumeva veliku ljubav prema životinjama, a posebno psima. Posao odgajivača pasa u osnovi podrazumeva veliku posvećenost samom poslu i psima, u smislu obezbeđivanja odgovarajućih uslova, dobre ishrane, nege, vaspitanja, parenja, brige o štencima, izložbama, odricanja i konstantnog učenja.

Da li potrebna samo ljubav prema životinjama da bi bio odgajivač pasa ili tvoje zanimanje podražumeva i druge veštine?

Ljubav je samo pokretač da bi se neko bavio ovim poslom. Dok si na nivou da samo voliš životinje u stvari nisi ni svestani u šta želiš da se upustiš. Odgajati pse je izuzetno odgovoran posao na više nivoa i zahteva pored tehničkih mogućnosti i druge veštine. Na prvom mestu je velika posvećenost i odricanje, spremnost da se usvoje nova znanja, da voliš da radiš, jer oko pasa ima dosta posla koji podrazumeva i fizički napor. Ovaj posao zahteva i dosta putovanja kako po Srbiji tako i po svetu na izložbe pasa. U suštini, može definisati kao red, rad i disciplina, svaki dan po ceo dan sa puno uzajamne ljubavi.

Šta je sve potrebno da bi se osnovala registrovana odgajivačnica pasa?

Pre svega, potrebno je da imaš tri psa u svom vlasništvu, i to dve ženke i jednog mužjaka. Podrazumeva se da su to rasni psi sa dobrim rodovnikom. Odgajivačnica se registruje u FCI (Internacionalnoj kinološkoj federaciji) u Belgiji. Potrebno je odabrati autentično ime tako da ne dođe do dupliranja imena. Registrovanjem odgajivačnice dobija se jedinstveni registarski broj. U Srbiji trenutno ima oko 3.000 registrovanih odgajivačnica, i za svaku odgajivačnicu Kinološki savez Srbije izdaje rodovnike pasa i proverava svu dokumentaciju.

Kako si sticao potrebna znanja i veštine za svoj posao? Da li je potrebno neko formalno obrazovanje za tvoj posao?

Ne postoji formalno obrazovanje za odgajivača pasa. Kao i u svakom poslu svaki početak je težak. Obrazovanja nikada dosta. Literature ima dosta i dostupna je na svim jezicima. Uvek je potrebno da se uči i mora stalno da se uči. Literature je značajna jer izuzetno pomaže da se lakše prođe kroz neke situacije, ali definitvno se najbolje uči na sopstevenim greškama. Vremenom kroz rad se usvajaju nova znanja i veštine, i tako se napreduje u ovom poslu.

Kako izgleda tvoj radni dan u odgajivačnici?

Svaki dan ima neke ustaljene obrasce po kojima funkcionišemo. Ujutru se puštaju psi, istrčavaju, hrane se, radi se sa njima i čisti se za njima. Po podne psi imaju nekoliko sati odmora, što nama ostavlja par sati da obavimo druge obaveze. Uveče se sve ponavlja kao i ujutru, samo što se uveče pripremaju glavni obroci za odrasle pse jer oni jedu samo jednom dnevno. Uvek imamo pse koji jedu i više puta na dan, a to zavisi od uzrasta psa.

Kako si se odlučio da odgajaš Samojede?

Sve je počelo spontano, deca su poželela kućnog ljubimca i pokazala su nam dve rase pasa koje im se sviđaju. Birali smo između Bigla i Samojeda, ali smo se na naziv Samojeda smejali u smislu da li je to pas koji samo jede. 🙂 Istovremeno samo se oduševili kako Samojed u stvari izgleda. Naravno, u početku nismo bili previše upoznati sa odgajanjem pasa i počeli smo da istražujemo. Privuklo nas je što su Samojedi stara autohtona rasa pasa, i izuzetno druželjubiva. Do sada nije zabeleženo da je Samojed ugrizao čoveka. Nekada su se koristili u igloima za čuvanje beba, spavali su sa ljudima i grejali se međusobno u Sibiru, koriste se i danas da vuču sanki. Samojedi su snažni psi, izuzetno pitome naravi koji umeju da se smeju.

Kako izgleda proces odabira pasa koji će dati kvalitetno leglo? Da li uvek dobiješ leglo onog kvaliteta koji si očekivao na osnovu odabira roditelja?

Mi se uvek maksimalno trudimo da uparimo dva psa koja pre svega imaju dobre rodovnike, koji su zdravi, istog tipa i gotovo identičnih osobenosti. To sve radimo da bi dobili kvalitetno leglo i da bi održali rasne odlike, ali svako parenje je lutrija. Prilikom svakog parenja uparuju se dva DNK i normalno dobija se novi DNK koji uvek može da odstupi od onoga što očekujemo. Zavisi koji pas ima jače gene, pa tako nekada štenci budu preslikana majka ili otac, a nekada su kombinacija oba roditelja. Uvek se prate kombinacije pasa, da bi se u budućnosti dobijali zdravi psi sa očuvanim karakteristikama. Mi kao odgajivači imamo tu moralnu obavezu da psa koji je odstupio od karakteriska rase ne uvodimo sa rodovnikom kao pravog predstavnika svoje rase. Svaki pas koji odstupa od standarda može biti odličan kućni ljubimac, ali ne i pas za izložbe i parenje. Važno je držati se propisanih standarda i težiti očuvanju rase. Što se tiče Samojeda postoji šest tipova i najrasprostranjeniji tip je onaj koji je propisao FCI i primenjuje se kao standard u 74 države. Recimo američki i britanski standardi su drugačiji, ali s tom razlikom što je američki najbolje definisan do detalja u odnosu na britanski koji nema definisane diskvalifikacione mane psa.

Koliko je zahtevno odgajati pse od rođenja do vremena kada su spremni za svog novog vlasnika? Kolika je tvoja uloga u njihovom vaspitanju od rođenja?

Odgajanje štenaca je zahtevan posao i traži puno vremena i posvećenosti. Štene je spremno za novi dom i vlasnika otprilike 100 dana od rođenja. To deluje kao dug period, ali mi za taj period prolazimo kroz razne faze. Pre svega štenci najbolje uče od majke, za taj period od tri meseca mi brinemo o zdravlju i pravilnom odgoju štenaca, vakcinaciji, revakcinaciji, čišćenju od parazita, higijenskom vaspitanju, socijalizaciji psa, ponašanju na povodcu, na ulici itd. Primetili smo da ljudi ovde greše i žele što pre da uzmu psa dok je još beba, nasilno ga odvajaju od majke što ima za posledicu da pas gubi na instiktu i ima problem da se socijalizuje. Pas će se uvek vezati za svog novog vlasnika, ako on prva tri dana odvoji da bude stalno kod kuće i pomogne mu da se adaptira na novu sredinu.

Kako kupci i ljubitelji pasa pronalaze tebe kao odgajivača?

Izložbe pasa su uvek dobra reklama za odgajivačnicu pasa, a posebno ako se na izložbama osvoji trofej, tada se ljudi najviše zainteresuju. Obično nas prate na društvenim mrežama. Trudimo se da imamo kvalitetne fotografije koje verno prikazuju izgled pasa. Štenci su posebno ljupki pa ljudi misle da su fotografije previše obrađene, ali nisu.

Da li ti je teško da se odvojiš od pasa koje si odgajio?

Prihvatio sam da je to neminovnost i mislim da mi nije teško, a onda uhvatim sebe kako sam pripremio jednu posudu hrane više za psa koji nije više sa nama. Mislim da mi je teže kada se odvojim od odraslog psa. Moja supruga i deca pate, bude tu i dosta suza. U principu nemoguće je ne vezati se za tako mala i divna stvorenja.

Kakav odnos imaš sa kupcima i oni sa tobom nakon kupovine psa? Da li ostaješ u kontaktu sa njima da bi pratio odrastanje psa iz tvoje odgajivačnice?

U odnosu sa kupcima imam poslovan odnos i pridržavam se nekih svojih pravila. Raditi sa ljudima često može da bude naporno i zato je važno držati se svojih principa. Uvek ostajemo u kontaktu sa novim vlasnicima, tako im pomažemo da pravilno odgaje psa, a ujedno i nama pomaže da obogatimo naše iskustvo. Volim da pratim odrastanje naših pasa i uvek se radujem njihovim uspesima na izložbama. Generalno u Srbiji je jako teško prodati psa.

Kako se sprema pas za izložbe? Koliko je zahtevan taj proces?

Pas mora da bude u top formi tokom cele godine. Nema šanse da se pas izvuče iz dvorišta, malo sredi i da bude spreman za izložbu. Pas mora redovno da se održava odgovarajućom najkvalitetnijom kozmetikom za svoju rasu, da se hrani prirodnom hranom, da bude utreniran za dobrom mišićnom muskulaturom, da bude zdrav i u odličnoj psihofizičkoj formi.

Koliko imaš uspeha na izložbama? Da li postoji neki pas iz tvoje odgajivačnice na kog si posebno ponosan i koji je ostvario zapamćen uspeh?

Ponosan sam na sve svoje pse, jer uporedo postižu sjajne rezultate. Možda će zvučati pretenciozno, ali imamo i ženku koja pobeđuje na gotovo svim izložbama i ostali vlasnici pasa sa oduševljenjem gledaju u nju. Samojed je rasa pasa na koju ne možete da ostanete ravnodušni.

Koliko se ulaže u opremu, prostor, hranu, veterinara i putovanja na izložbe?

Ulaganja su zaista velika, dosta novca odlazi na kozmetiku, vitamine i preparate za dlaku pasa. Pse hranimo prirodnom hranom koja uključuje kvalitetno meso i ribu, tako da je i to velika stavka po psu na mesečnom nivou. Broj pasa je promenljiv u zavisnosti da li imamo štence ili ne, ali u principu nikada nemamo manje od deset pasa. Kada je u pitanju takav broj pasa onda se podrazumeva da imamo odličnu saradnju sa veterinarom. Najveći izdatak su putovanja po Srbiji i inostranstvu, ali to je veoma bitno za naš posao i trudimo se da ispratimo što više izložbi. Jednostavno volimo da osvajamo trofeje. 🙂

Da li je tvoj posao stresan?

Ne. Uživam u ovom poslu jer ga radim sa puno ljubavi. Jedino sam pod stresom pred i za vreme velikih internacionalnih izložbi.

Može li se u Srbiji živeti od tvog posla?

Moj kratak odgovor bi bio: ne. Za sada nam je važno da uspevamo da pokrijemo troškove, a to je velika stvar.

Kako vidiš svoj posao u budućnosti?

Nemam neku spektakularnu viziju budućnosti, ali vidim sebe i svoju porodicu kako uživamo sa našim kucama i radajemo se svakom uspehu i novom leglu kao i do sada.

Za kraj, šta bi poručio svim ljubiteljima životinja koji bi želeli da se oprobaju kao odgajivači pasa?

Pre nego što se upuste u ovaj posao, moraju dobro da razmisle, da li pored ljubavi prema životinjama mogu finansijski da isprate potrebe pasa, da li su spremni da se odreknu porodičnog godišnjeg odmora i da neko uvek mora da ostane i vodi brigu o psima. Da li su u mogućnosti da se posvete svim onim sporednim obavezama o kojima se ni razmišlja na početku ideje o osnivanju odgajivačnice. Zabluda je da ovaj posao donosi ogroman novac. Teško je danas prodati psa i nikada ne treba forsirati rađanje velikog broja pasa. Mnogi ljudi se zalete vođeni nekom idejom ne razmišljajući o svim aspektima ovog posla, i onda se desi da imamo veliki broj rasnih pasa koji su zanemareni i koji su završili na ulici zato što je vlasnik odustao od odgajivačkog posla. Ovaj posao jeste lep, ali dobro razmislite da li možete da istrajete u ovom poslu bez posledica za vas i životinje.

Hvala Dejanu na iscrpnim odgovorima. Do sledećeg čitanja.

Mileta Stankov - Poljoprivredni apotekar

Poljoprivreda u Srbiji je veoma važna delatnost, pa je samim tim i profesija poljoprivrednog apotekara ključna za stabilnost ove privredne grane. Mileta Stankov se bavi poslom poljoprivrednog apotekara dugi niz godina, i otkriće nam kako njegova profesija zaista izgleda.

Zdravo Mileta, hvala Vam što ste izdvojili vreme za Tajne Zanata. Da li biste mogli da nam kažete nešto osnovno o svom poslu? Šta je suština Vašeg zanata?

Posao poljoprivrednog apotekara podrazumeva prodaju robe koja je namenjena poljoprivrednim proizvođačima koji se bave ratarstvom, povrtarstvom, voćarstvom, pčelarstvom i stočarstvom. Pored prodaje namenske robe, poljoprivredni apotekar je obavezan da pruži sve potrebne informacije o načinu koriščenja te robe tako da bude bezbedna za ljude i okolinu, a i da kupac odnosno poljoprivredni proizvođač bude zadovoljan.

Koje obrazovanje je potrebno za profesiju poljoprivrednog apotekara?

Kada je potrebno obrazovanje u pitanju, poljoprivredne apoteke imaju slične zahteve kao i humane apoteke. Poželjno je da poljoprivredni apotekar bude neko ko je završio Poljoprivredni fakultet odsek za ratarsvo, voćarstvo, hortikulturu, fitomedicinu ili zootehniku, ili kao alternativu Visoku poljoprivrednu školu, kao i Srednju poljoprivrednu školu. Najbolja kombinacija znanja i veština je kada jedna poljoprivredna apoteka ima stručno lice sa visokim obrazovanjem odgovarajućeg smera i stručno lice srednjeg obrazovanja, tada se lepo dopunjuju i mogu kao tim da pruže mnogo svojim mušterijama. Odabir stručnog kadra zavisi pre svega od vlasničke strukture apoteke, pa tako apoteke koje su deo velikog sistema i imaju širu mrežu svojih prodajnih objekata obično u apotekama zapošljavaju kadar sa srednjom stručnom spremom. Takve apoteke svakako imaju jednog ili više zaposlenih sa visokom stručnom spremom odgovarajućeg smera kao stručno i odgovorno lice. Svako ko ima adekvatno visoko obrazovanje može otvoriti svoju poljoprivrednu apoteku.

Šta se sve prodaje u poljoprivrednoj apoteci?

U poljoprivrednim apotekama se prodaje semenska roba za ratarstvo i povrtarstvo, seme cveća, sadnice voća, ruža i vinove loze, stočna hrana, aditivi i vitamini za stoku, pesticidi, herbicidi (sredstva za suzbijanje korova), fungicidi (za suzbijanje gljivica), insekticidi (za suzbijanje štetnih insekata) i rodenticidi (za suzbijanje štetnih glodara), đubriva, ručni alati, sistemi za navodnjavanje, namenska roba za pčelarstvo i hortikulturu kao i razna pomoćna sredstva.

Koliko je roba sa kojom radite opasna po zdravlje ljudi?

U poljoprivrednoj apoteci je gotovo sve otrovno i opasno ako se ne koristi prema uputstvu. I kesica sa semenom cveća je otrovna, jer je seme tretirano da bi se očuvalo određeni vremenski period, tako da klijanje počne kada dospe u adekvatne uslove i nikako ranije. Posebna pažnja se poklanja prilikom prodaje pesticida i aditiva za stoku. Neki put su objašnjenja obimna i komplikovana za onog ko sluša, ali je izuzetno važno ljudima predočiti sve činjenice da bi obostrani trud dao što bolje rezultate. Ništa od robe koja se prodaje ne može nauditi bilo kome, sem ako se ne zloupotrebi, ali takav slučaj nisam imao. Moj posao zahteva da se kupcima objasni pravilan način upotrebe kupljene robe sa posebnim akcentom na mere opreza. Maloletnim licima se ne prodaju opasna sredstva.

Kako se Vi kao apotekar štitite od štetnog uticaja hemikalija sa kojima radite? Da li ste Vi ili neko od vaših kolega imali zdravstvenih tegoba usled izloženosti otrovima?

Rad u poljoprivrednoj apoteci zahteva određene mere opreza koje se odnose na rukovanje i skladištenje opasnih hemikalija kao što su na primer herbicidi. Sredstva za zaštitu bilja, insekticidi i druge otrovne materije se pre svega posebno transportuju do apoteke, nikada zajedno sa stočnom hranom i vitaminima za stoku. Takve materije se skladište u posebnoj prostoriji za skladištenje robe i u apoteci su izložene u vitrini sa staklom koja se zaključava. Apotekari su dužni da nose beli mantil ili drugu radnu uniformu, po potrebi nose rukavice i često peru ruke. Ja, kao i moje kolege, nisam imao nikakvih zadravstvenih tegoba koje su prouzrokovane radom sa pesticidima, ali jedina mana ovog posla je što se možete osećati na mešavinu mirisa iz apoteke, a u tome prednjače isparenja od stočne hrane. To je poseban apotekarski miris koji prodire u odeću i pored mantila. 🙂

Kako izgleda radni dan u poljoprivrednoj apoteci?

Svaki dan u poljoprivrednoj apoteci je veoma dinamičan i nijedan dan nije isti. Dinamika rada zavisi i od godišnjeg doba, pa su tako najveće gužve u proleće i jesen kada je vreme setve. Svakodnevno se sarađuje sa veterinarom i veterinarskim tehničarima, poručuje se roba koja se skladišti, izlaže i prodaje. Neretko se dešava da radni dan počne sa mušterijom koja vas čeka ispred apoteke da joj što pre rešite problem koji ima, i to obično bude na obostrano zadovoljstvo. Posao svakodnevno zahteva da puno pričate, jer morate mnogo toga da ispričate i objasnite kupcima.

Koje sve veštine mora da poseduje poljoprivredni apotekar?

Posao poljoprivrednog apotekara zahteva čitav skup veština počevši od neophodnog znanja pa do izražene komunikativnosti. Ne može se prodati roba ako niste komunikativni i uvek spremni da date savet ili sugestiju. Morate da znate da slušate svoje kupce i da se prilagodite njihovim potrebama, jer su oni različitog stepena obrazovanja i različitih godina starosti. Neretko morate da budete i dobar psiholog i da procenite da li nekome smete da prodate neko sredstvo, a da ga kupac ne zloupotrebi. Neke kupce morate da učite kako da izračunaju procentni rastvor, ako to ne znaju mogu da unište svoje useve oko kojih su vredno radili i mnogo novca uložili. Jednostavno morate da volite ljude, prirodu, da volite da stvarate i da volite selo.

Da li je Vaš posao stresan?

Rad sa ljudima je uvek stresan bez obzira kojim poslom se bavite. Gotovo uvek postoji neko ko će doći u apoteku nervozan zbog lošijeg prinosa, suše, bolesti useva ili stoke i preneti vam nervozu. Imao sam tu sreću da uglavnom radim u seoskim sredinama gde je poljoprivredna apoteka institucija i da ljudi rado dolaze da se ispričaju i odnose se sa puno poštovanja. Radeći u apoteci upoznao sam skoro sve ljude iz sela u kojem radim, imam divne uspomene, anegdote koje i danas pamtim i prijatelje dugi niz godina.

Šta misite kakva je budućnost poljoprivrednih apoteka?

Poljoprivreda je budućnost, a sa razvojem poljoprivrede razvijaće se i apoteke. Već danas mnoge apoteke imaju svoje web prodavnice što je sa jedne strane dobro, ali velika mana je nedostatak opisa proizvoda i detaljnog uputstva za upotrebu. Mislim da je živa reč u ovom poslu neprevaziđena. Inovativna rešenja u fitofarmaciji će omogućiti da sredstva za zaštitu bilja budu više na organskoj bazi što će vremenom smanjiti broj opasnih herbicida i smanjiti karencu (karenca je vremenski period neophodan za razgradnju nekog pesticida - izražava se u danima), što će biti veliki doprinos očuvanju životne sredine i zdravlja ljudi. Nadam se da će apoteke učestvovati još više u edukaciji o zaštiti životne sredine i kontrolisanoj upotrebi pesticida, kao i pravilnom odlaganju i reciklaži ambalaže i preostalih rastvora posle upotrebe.

Da li je Vaša profesija u Srbiji cenjena?

Iz mog iskustva mogu slobodno da kažem da jeste cenjena. U svakom selu u kom sam radio ljudi su me cenili i rado dolazili da pazare, dobiju savet ili samo neobavezno porazgovaraju.

Da li u Srbiji može da se živi ako ste poljoprivredni apotekar?

Mislim da je najbolja opcija kada je moje zanimanje u pitanju da imate svoju apoteku, vreme je pokazalo da svako ko je otvorio svoju apoteku i radio savesno i kvalitetno opstao je na tržištu. Ako radite kod poslodavca onda će vam mesečni prihodi zavisiti od stučne spreme i kvaliteta samog poslodavca.

Za kraj, šta biste poručili svima onima koji bi hteli da se bave Vašim zanimanjem?

Posao poljoprivrednog apotekara je lep i zanimljiv, traži konstantnu edukaciju, ali ako volite prirodu i domaćin ste u duši to vam neće biti teško. Nema ništa lepše nego kada prošetate pijacom i sretnete sve one ljude kojima ste prodali seme, a onda ih vidite zadovoljne sa svim tim plodovima.

Hvala Mileti što nam je otkrio tajne svoje profesije. Do sledećeg čitanja.

Velibor Stanković - Grnčar

Grnčarstvo je stari i gotovo zaboravljeni zanat izrade predmeta od gline. Vekovima su razni kulturni uticaji oblikovali ovaj zanat i predmete, od običnog upotrebnog predmeta do muzejskog eksponata. Velibor Stanković je grnčar i iz svog iskustva će nam preneti kako izgleda proces izrade predmeta od gline i kako je biti majstor svog zanata.

Zdravo Velibore, hvala ti što si izdvojio vreme za Tajne Zanata. Da li bi mogao da nam kažeš nešto osnovno o svom poslu, šta je suština tvog zanata?

Posao grnčara je stari zanatski posao koji podrazumeva izradu predmeta od gline na točku ili na mašini. Izrada predmeta na točku zahteva više znanja, pripreme materijala i koncentracije u odnosu na mašinsku izdradu. Predmeti koji se izrađuju su različitog oblika, veličine i namene.

Kako si počeo da se baviš grnčarstvom i kako je taj posao izgledao?

Grnčarstvo se u mojoj porodici prenosi već generacijama tako da sam od ranog detinjstva u dodiru sa grnčarstvom. Prvi radni zadatak sam imao već sa osam godina kada sam pomagao ocu u radionici. Godinama sam učio od svog oca da bi sa šesnaest godina počeo ozbiljno da učim zanat kako bih dostigao majstorski nivo. Svaki početak je težak, a još kada se uzme u obzir da ovo nije lak posao, onda je stvarno bilo naporno u početku.

Da li postoji formalno obrazovanje za grnčarsku profesiju?

Koliko mi je poznato postoji samo u srednjoj školi Tehnoart u Beogradu. Mislim da je broj mesta ograničen na nekoliko đaka po godini u skladu sa potrebama tržišta. Sa druge strane, u svet grnčarstva se može ući učeći kod nekog majstora ili na kursevima koje organizuju privatne škole i udruženja.

Da li majstori ljubomorno čuvaju tajne svog zanata? Da li planiraš da nekome preneseš svoje znanje?

To isključivo zavisi od majstora kao osobe da li će biti škrt na pokazivanju veština ili ne. Zanat se i krade, to je poznato od davnina. U tajne mog zanata sada uvodim samo moju decu koja prolaze kroz gotovo iste faze kao i ja kada sam učio. Nisam planirao da još nekog podučavam, jer nemam dovoljno vremena da bih se posvetio nekom učeniku na pravi način.

Šta sve mora da poseduje jedan grnčar od veština do alata?

Posao grnčara je težak, prljav i veoma fizički naporan, pa samin tim nije za svakoga, jer traži jaku kičmu i veliku izdržljivost. Koncentracija je veoma važna u ovom poslu. Poželjno je da grnčar ima i umetničke sklonosti, da bude kreativan i da zna da crta. Ovaj zanat zahteva i dosta prostora kako za skladištenje gline, prostor za izradu predmeta, prostor za mašine, prostor sa policama za sušenje, mesto za peć i izložbeno prodajni prostor.

Kako izgleda proces izrade predmeta od gline?

Pre svega glina treba da se iskopa i da se dopremi do radionice. Nije svaka glina pogodna za grčarstvo pa se vodi računa da uvek glina bude ujednačenog sastava i kvaliteta. Potom se glina kvasi da bi mogla da se melje. Za mašinsku proizvodnju predmeta glina se melje dva puta, tako da se dobije masa ujednačene strukture, dok se za ručnu izradu predmeta na točku (vitlu) glina melje od tri do pet puta. Samlevena glina se potom mesi. Ručna izrada je teža i zahtevnija je u svakom smislu, pa je neophodno da materijal bude dobar da se uz uloženi trud dobije što bolji i kvalitetniji proizvod. Potom, kada se napravi predmet onda se nosi u prostoriju sa dobrom ventilacijom na sušenje. Proces sušenja zavisi od vremenskih uslova, nije dobra ni povećana vlaga u vazduhu kao što nisu pogodne ni tropske temperature. Neophodno je stalno praćenje da bi se znalo kada je predmet spreman za pečenje. Predmeti se peku u velikoj peći na drva ili struju na 900 stepeni. Vreme pečenja zavisi od količine i veličine predmeta i može da traje od nekoliko sati do više dana. Po završetku pečenja predmeti se hlade i ohlađeni su spremni za upotrebu. Neki predmeti se dodatno glaziraju ili boje pa se proces pečenja obavlja dva puta u tom slučaju.

Da li se neki predmeti oštete u procesu izdrade i šta se kasnije radi sa njima?

To je neminovno da se nešto ošteti dok se radi. Sve ono što se ošteti u fazi sušenja to se pokvasi, samelje i premesi i ponovo se pravi. U fazi pečenja se uvek desi da dođe do nekog loma odnosno pucanja i ti predmeti se uglavnom poklone onima koji ih uvek na veoma kreativne načine upotrebe.

Koje sve predmete pravi grnčar?

Od gline se može napraviti mnogo toga, a grnčar obično pravi razne posude za kuvanje i pečenje hrane, saksije za cveće u najrazličitijim oblicima, krčage za vodu, amfore, ćupove, lampe, vaze, posude za hranjenje životinja i razne ukrasne predmete.

Da li misliš da će ručni rad biti opet na ceni?

Ručni rad je već sada na ceni i drago mi je što se ljudi interesuju za predmete koje proizvodim. Jedino je problem što se retko vidim sa tim ljudima koji se interesuju za moje prizvode. 🙂 Najveći je problem što bi svi hteli da sve bude što jeftinije, a ni sada nije skupo.

Da li tvoja profesija ima budućnost?

U principu bi trebalo da ima budućnost, ali je jako teško izboriti se sa masovnom kineskom proizvodnjom. Nije problem što oni rade isto što i ja, ali je veliki izazov biti konkurentan na tržištu sa njima odnosno sa njihovim proizvodima sada kada kupce najviše interesuje cena, a manje kvalitet.

Da li je tvoj posao stresan?

Moj posao nije posebno stresan, ali ne mogu da kažem da stresa nema. Stres je prisutan kao i u svakom poslu, jer se pored izrade predmeta radi i sa ljudima.

Kako se formira cena proizvoda?

Najbolju definiciju formiranja cene proizvoda pamtim još sa časa marksizma iz srednje škole. 🙂 Definicija glasi: prvo se uzme cena repromaterijala potom amortizacija, a najbitnije je vreme koje se utroši za izradu proizvoda i ono najviše utiče na cenu. Ako se uloži puno vremena onda će proizvod biti skup i to će odbiti mušterije. Zato ja gledam da svoje proizvode radim jednostavno, brzo, lepo i što kvalitetnije. To je jako teško, ali za sada mi polazi za rukom. 🙂

Da li u Srbiji može da se živi od bavljenja tvojim poslom?

Moguće je živeti od ovog posla, ali uz puno napornog rada.

Šta bi poručio svima onima koji bi želeli da se bave tvojim poslom?

Pre svega treba da se naoružaju strpljenjem, dobrom fizičkom spremnošću, da budu spremni da će im ruke biti prljave od blata i da sa puno koncentracije krenu u avanturu učenja zanata u školi ili kod majstora. Poželjno je majstoru ukrasti i poneku zanatsku tajnu. 🙂

Hvala Veliboru, što nam je objasnio kako izgleda profesija grnčara. Do sledećeg čitanja.

Darko Vidić - Preduzetnik

Svako od nas je u jednom trenutku mašta o tome da postane direktor svoje, ili tuđe firme. U privatnom sektoru, biti direktor u većini slučajeva znači imati svoju kompaniju. Svi mi imamo viziju da biti direktor svoje kompanije znači sedeti u fotelji i čekati da legne plata, ali da li je tako? Koje su prednosti i mane ovog posla? Darko Vidić, jedan od najuspešnijih preduzetnika u Srbiji će nam odgovoriti na ova pitanja.

Zdravo Darko, hvala ti što si pristao da odgovoriš a pitanja o tajnama tvog zanata. Da li bi mogao da opišeš svoj posao u nekoliko rečenica, šta je suština tvog posla?

Moj posao je ujedno i najlakši i najteži, i najlepši i najružniji. Kao Direktor kompanije Green Design i njenog brenda Geelancer morao sam da nađem najbolje ljude koji će mi pomoći u realizaciji posla. Na svakodnevnom nivou. Koji će mi pomoći kako na strategijskom tako i na taktičkom (operativnom) nivou. Ali, caka je pustiti ljude da rade. Ne mešati im se mnogo u posao. Ljudi misle da kada si direktor ti si gazda. Svemoćan. Naprotiv. Danas direktor znači lider. On mora da zna kada nije a kada jeste u pravu. Kada mora uvažiti tuđe mišljenje. Ljudi imaju mozak i umeju da ga koriste. Direktor nije prepametan i svemoćan. On je samo jedan deo tima, jedna od karika u lancu. A lanac mora biti čvrst, ludo čvrst. Svaka karika. Upravo je poenta i svrha direktora da održava taj lanac čvrstim. I da ga redovno podmazuje. A sve u svrhu rasta i razvoja kompanije i njenih proizvoda odnosno usluga.

Direktor je i svaka pozicija u jednom. I marketing, i operativa, i prodaja, PR i IT. Sve. Direktor mora poznavati svoju firmu i svoje proizvode odnosno usluge do srži. Do svake koske, do najmanje pore. On mora razmišljati 10 godina unapred i strategijski planirati, ali se baviti i svakodnevnim poslovima poput potpisivanja raznih dokumenata, ugovora, opštih operativnih poslova.

Nije nimalo zahvalna pozicija jer kad dođe do problema, ti si kriv! Ti predstavljaš kompaniju, ti si zastupnik, ti si «održavač lanca» i u tebe su sve oči uprte. Ali kada je sve dobro, tu su reči hvale, a nije sve tvoja zasluga. Zasluge su čitavog tima, i to sa punim pravom. Najgori tip ljudi su «gazde» koje rade upravo suprotno. U problemima, svi su drugi krivi sem njega, a sve pohvale kupi za sebe. To je pogrešno.

Ali, nema lepšeg osećaja nego kada znaš da radiš pravu stvar na pravi način uz sjajan tim.

Mislim da će ovih nekoliko rečenica čitaocima dati odličan uvod u tvoje zanimanje. Kada si počeo da razmišljaš o preduzetništvu i kako si ušao u preduzetničke vode?

O preduzetništvu razmišljam još od najranijih dana. Kao klinac od komšije sam kupovao namirnice (čokolade, sokove, hleb…) i prodavao ispred svoje kapije. To mi je bila prva lekcija iz biznisa. Roditelji, pa i taj komšija su me zdušno podržavali. Roditelji, jer sam naučio svrhu i poentu novca, a komšija jer sam od njega kupovao po većoj ceni a prodavao po nižoj. Jer nije bio moj novac, već od roditelja. Otac mi je lepo objasnio: «sine, poenta biznisa je da nešto kupiš po manjoj a prodaš po većoj ceni, a ne obratno». Kada sam primenio tu strategiju, shvatio sam da sam ostao bez posla jer su svi kupovali kod komšije. Ovo su sve izuzetno vredne i važne lekcije za jedno, pre svega malo i nezrelo, dete. Te lekcije su se kasnije isplatile.

Tokom srednje škole i fakulteta stalno sam maštao kako pokrećem neki svoj biznis, startap. Tokom faksa sam radio i kod majke u firmi, pomagao joj u marketingu i prodaji, da bih kasnije doneo odluku da pokrenem nešto svoje. Green Design sam pokrenuo negde pri kraju fakulteta, kada sam sa prijateljima krenuo u razvoj te ideje odnosno startapa. Cela ideja je završena i lansirana negde 2010. Godine. Danas, taj startap ima više od 10.000 dizajnera i stotine klijenata iz celog regiona.

Svaka čast! Šta znači biti preduzetnik, šta su prednosti a šta mane tvog posla?

Ljudi često izuzetno pogrešno definišu termin preduzetnik i samu disciplinu Preduzetništvo. Preduzetnik je osoba koja nešto preduzima, koja ima hrabrosti da krene u rizik i nesiguran posao. Ali svi misle da je to samo u sferi ličnog biznisa. To je potpuno netačno. Preduzetnik može biti to što jeste i u tuđoj firmi. Ogromna je razlika između preduzetništva i menadžerstva. Menadžer puko obavlja poslove upravljanja ljudskim resursima, poslovnim procesima i odlučivanjem u okviru jedne kompanije. Preduzetnik, sa druge strane, svesno ulazi u rizik razvijajući nove proizvode i usluge, i menja način razmišljanja u samoj kompaniji. Daću plastičan primer: Predsednik Izvršnog odbora Unicredit banke je preduzetnik. Jer je prvi u Srbiji «lupio šakom o sto» i doneo odlluku da će ta banka početi sa priznavanjem PayPala i omogućavati kompanijama da primaju uplate direktno na devizni račun kroz svoje Visa biznis kartice. Iako je to veliki problem, i uprskom što je sve po zakonu nikad ne znaš kad će neka nestručna osoba iz Narodne Banke Srbije da ti lupi kaznu jer si tako nešto omogućio klijentima. Sa druge strane, Predsednik Izvršnog odbora Komercijalne banke je običan menadžer. Ne preduzima ništa specijalno i ne upušta se u rizik, odnosno bavi se pukim menadžerstvom. Ali, ljudi generalno percipiraju Preduzetništvo kao pokretanje sopstvenog posla. Ipak je to ultimativni rizik. Krećeš nešto svoje, ulažeš svoj novac, i ako ne uspeš gubiš ga. Zar ne?

Po meni Preduzetništvo je filozofija i način života, razmišljanja, svakodnevne borbe sa vetrenjačama i menjanjem realnosti i sveta oko sebe, dok je Preduzetnik onaj ko ima hrabrosti da to radi, svakog dana, svakog meseca, svake godine, svakog trenutka.

Da li po tvom mišljenju svako može da bude preduzetnik?

Ne. Preduzetnik se rađa. Da li svako može da bude knjigovođa? Programer? Sad svi idu u programere. Jer je to in. I dobro je plaćeno. Ali, o čemu se malo priča, dosta njih ne uspe. Jednostavno nisu za programera. Ja znam da nisam za to i zato se nikad time nisam bavio. Kao što mrzim i knjigovodstvo i nikada time ne bih mogao da se bavim. Naravno, moram ga poznavati, kao i IT, jer sam direktor pa moram znati barem osnove tih stvari i poslovnih procesa. Postoje ljudi koji imaju genijalne ideje ali nisu preduzetnici. Oni često unajme druge ljude da im vode kompaniju i budu njihovi preduzetnici. Daću ponovo plastičan primer – Stiv Vozniak. Imao je genijalnu ideju za kompjuter. Apple. Pored njega je bio neviđeni preduzetnik – Stiv Džobs. On je njegovu ideju pretvorio u stvarnost. Tako da, nije svako za sve. Ali, to ne znači da ne treba da se pokuša. Možda se i uspe, možda ljudi u sebi nađu neke skrivene želje, sposobnosti, pa i preduzetnika u srcu. A ako ne nađu, a imaju dobru ideju, onda je podeliti sa nekim od poverenja i zajedno je graditi.

Koliko je bilo potrebno da bi počeo da se osećaš sigurno u sebe što se posla tiče?

Ja sam uvek siguran u sebe. Tu nemam nikakvih dilema. Moraš biti čvrst i nepokolebljiv. Uvek. To je kao preticanje. Jednom kad kreneš nema stajanja. Ako staneš, gotovo.

Da li imaš uzora u poslovnom smislu, ako da koga i zašto?

Nemam uzora. Barem ne u tom smislu. Svako će danas reći da mu je uzor Stiv Džobs. Iako smatram da je genijalan, i obožavam ga, ipak, bio je prek i nenormalan prema svojim zaposlenima. Smatram da je jedna og glavnih životnih ali i preduzetničkih poenti da napraviš takav posao da od njega živi desetine ili (ako bog da) stotine porodica. To je poenta. Šta mi znači sjajan proizvod ili usluga ali mi zaposleni crkavaju od posla, a pritom sam loš prema njima? Sa druge strane, tu je Ričard Brenson, sjajan lik. Trudim se da od velikana prošlosti i sadašnjice naučim važne lekcije, i izvučem sopstvene zaključke. Kao kad pročitaš tri knjige i sklopiš jednu svoju. Trudim se da budem svoj.

Da li se isplati biti preduzetnik u Srbiji, i kakvu ulogu u tome (isplativosti) igra država?

Teško. I da i ne. Srbija je izuzetno malo i siromašno tržište i jako je malo startapova (biznisa) koji su uspeli ovde. Ako izuzmemo offline biznis koji uključuje pekare, butike, pljeskavidžarnice i slično. Ja prevashodno govorim o Internet biznis jer su tu početna ulaganja najmanja, a rizik mnogo veći. Ni mi nismo uspeli. Još uvek. Još se borimo. Uskoro izlazimo na globalno tržište gde je posla mnogo više, a tržišta su zdravija. Internet nam omogućava da to radimo iz Srbije, ali ni selidba u druge normalnije države nije van opcija razmatranja. Država svojim suludim zakonima iz 16. Veka ubija svaki oblik Internet preduzetništva i doprinosi neodlučivanju mladih za preduzetništvo. Za offline biznis ti treba barem 20-50.000 eur da bi pokrenuo nešto, a u zavisnosti od kvaliteta usluge i rada profit dolazi mnogo brže. Ali ko ima taj novac danas? Tako da, ne isplati se toliko, što nikako ne znači da ne treba probati. Pokušati. Ako imate dobru ideju, bez obzira da li je offline ili online posao, izvagajte rizik i krenite u posao. Preduzetništvo bez rizika je menadžerstvo. Svaki predan i kvalitetan rad se mora isplatiti, kad-tad.

Koliko je bitno da za vođenje online posla budeš deo internet zajednice regiona, i zašto?

Ako se tvoj biznis zasniva na internetu, moraš biti na njemu, shvatati šta se dešava, jer na osnovu toga donosiš zaključke o trendovima, pravcima u kojima se «Internet kreće». Na netu su neki sjajni ljudi od kojih možeš mnogo da naučiš. Njih možeš i da upoznaš, lično, u oflajnu. Što može ne samo doneti posla, nego i priliku da se zajedno boriš za bolje sutra. Ja se tako borim za 21. Vek već više od 6 godina. I Green Design je prva firma u istoriji Srbije (ali ozbiljno) koja ima račun u banci bez pečata. Da, otvorili smo račun bez pečata. To nam je Internet borba dala.

Ne samo da ste uspešni nego ćete i ući u preduzetničku istoriju Srbije! Za kraj, šta bi poručio mladima koji razmišljaju da postanu preduzetnici u Srbiji?

Samo napred! Ne odustajte, trudite se, pokušavajte, pa i da neuspete, nije strašno. Ako padnete, ustanice, očistite se i nastavite dalje. U nove pobede. I obavezno, ako pokrećete neki Internet biznis odmah idite na globalno tržište. Nemojte ići na domaće pa kasnije. Ne pravite istu grešku kao mi. Odmah global, jer je to najlakši način da dobijete investiciju ali i zaradite mnogo više novac kako bi se vaš biznis razvija većom brzinom. Domaće trište je previše plitko i siromašno za gubljenje vremena. A Internet nam je, hvala bogu, omogućio da odmah posluje na svetskom tržištu, uključujući i domaćem. Srećno!

Hvala Darku na divnim odgovorima na naša pitanja, koja će sigurno biti od koristi mladima (i starijima) koji razmišljaju o ovom pozivu.