Vojislav Dimitrijević - Tester mobilnih uređaja

Svaki mobilni uređaj koji se proizvede na svetu prolazi kroz više faza testiranja pre nego što dođe do krajnjih korisnika. Bez testiranja bismo imali uređaje koji polovično rade, imaju nestabilan softver ili ne komuniciraju sa mrežom. Vojislav Dimitrijević je tehnički ekspert i vođa tima za testiranje mobilnih uređaja, i otkriće nam kako izgleda profesija jednog testera:

Zdravo Vojislave, hvala ti što si izdvojio vreme za Tajne Zanata. Da li bi mogao da nam kažeš nešto osnovno o svom poslu, šta je suština tvog zanata?

Radim u firmi čija je jedna od mnogobrojnih delatnosti i testiranje softvera različith mobilnih uređaja (telefona, tableta, data modema, satova). Kao sertifikovana testna ustanova, pružamo usluge testiranja različitim proizvođacima, sa ciljem da se softver u njihovim uredjajima lepo „ispegla“ pre izbacivanja uređaja na tržiste, ali i operaterima. Ako neki uređaj koji je u prodaji ne radi, nije prošao kroz naše ruke.

Kada si počeo da se baviš testiranjem mobilnih uređaja i kako je taj početak izgledao?

U firmu sam došao pre nepunih 10 godina i to mi je bio prvi posao, kojim sam počeo da se bavim pred kraj fakulteta, i na kome sam i dalje. Došao sam u manje-više poznato okruženje i jednu prijatnu atmosferu firme od nekih 20-tak zaposlenih, od kojih sam većinu poznavao sa fakulteta. Dobio sam teorijsku i praktičnu obuku od nepune dve nedelje, što je bilo dovoljno da me i zvanično ubace „u vatru“, tj. pošalju na prvo putovanje. Onda je došao i prvi odlazak na teren, u Moskvu.

Šta je najbitnije kod početka bavljenja testiranjem, i koliku ulogu na početku karijere igra formalno obrazovanje?

Najbitnije je ne plašiti se letenja 🙂 Pošto je o slanju inženjera na teren odlučuje na osnovu različitih faktora, kao što su posedovanje određenih viza, pasoša određenih zemalja, povezanost avio-linijama sa lokacijama za testiranje, postoji grupa zemalja koje podržava srpska kancelarija i u koje se najčešće putuje avionom. Zbog toga je strah od letenja isključujući faktor. Formalno obrazovanje nije toliko bitno za samo testiranje, jer testovi najčešće pokrivaju uobičajene stvari, koje prosečan korisnik svakodnevno radi na telefonu

Zbog čega se toliko putuje u strane države?

Putuje se zato što se svim tim firmama za koje testiramo ne isplati da plaćaju svoje ljude u svakoj državi gde im treba testiranje. Tu nastupamo mi kao firma koja pruža usluge testiranja gde god zatreba (ta čuvena rec: outsourcing). E sad, članovi srpske kancelarije praktično sva testiranja rade napolju, jer Srbija kao mala zemlja nije toliko zanimljiva velikim proizvodjacima softvera. Otuda toliko putovanja.

Koliko je poznavanje elektronike ili fizike ili drugih nauka bitno za rad u polju testiranja, i na koji način? Koja su predznanja potrebna da bi neko mogao da se bavi poslom testera?

Elektronika, fizika i slične nauke nisu presudne za ovu vrstu posla, mada postoje odseci u firmi koji zahtevaju određen nivo poznavanja elektronike, procesa automatizacije i sl. Što se tehničkog znanja tiče, za početak je potrebno poznavati kako se rukuje telefonom, što danas i nije toliko teško. Bitno je da potrebna opcija, meni, na telefonu može brzo da se nađe i da se iskoristi onako kako test traži

Da li misliš da je tvoja profesija perspektivna, i zašto?

Mislim da je profesija perspektivna, jer smo svi svedoci da se sve više i više stvari prebacuje u digitalni domen, i da se pojavljuje sve vise „pametnih“ uređaja, koji u sebi imaju nekakav softver. A gde je softver, tu je i potreba za testiranjem istog. Samo testiranje se može do određene mere automatizovati, ali će uvek postojati potreba da se neke stvari ručno odrade, procene i sl.

Šta je ono što najviše voliš kod svog posla, i zašto?

Dve stvari: Putovanja na mesta koja ne bih obišao za tri normalna života i priliku da upoznam druge kulture, kao i mogućnost neprestanog učenja, jer se tehnologija razvija neverovatnom brzinom

Kako izgleda tvoj radni dan?

Možda bi bilo bolje pitati kako izgleda radna nedelja, pošto većina testiranja na kojima radimo, funkcioniše na principu testne nedelje. Ponedeljak rano ujutro je rezervisan za letenje na test lokaciju. Kad dodjemo, čitaju se pristigli mejlovi i to je neka rutina koja se posle prenosi na svako jutro, pošto se često dešava da kontakti iz firmi za koje testiramo rade u drugim vremenskim zonama, pa mejlovi stižu u toku noći. Kad se završi taj deo, i reši neki eventualni hitni zahtev, kreće se sa testiranjem. Za svaku nedelju testiranja imamo listu testova koji treba da se odrade. Napravimo približan plan i uglavnom ga se pridžavamo do kraja test nedelje. Preko dana radimo potrebne testove i to sa ciljem da pronađemo što više grešaka u softveru, jer je to suština našeg posla. Na kraju dana pošaljemo izveštaj o tome šta je rađeno i koje su greške otvorene, proverene itd. Petak popodne je rezervisan za povratak kući, mada to nekad može biti i subota, u zavisnosti od raspoloživosti i cena letova.

Da li je bavljenje tvojom profesijom stresno, i ako da na koji način?

Lagao bih kad bih rekao da nije, ali bitnije u toj priči je naučiti nositi se sa tim stresom. Glavni generator stresa mogu biti kratki rokovi za testiranje kad su neki nestandardni ili novi projekti u pitanju, pa se ispostavi da je za kvalitetno testiranje potrebno više vremena nego što je neko procenio. To onda vodi ka prekovremenim satima, što nekim ljudima može predstavljati problem. To kod nas svakako nije uobičajena pojava, već sporadična.

Sa kojim preprekama se najčešće susreće jedan tester?

Najčešće prepreke na terenu su vezane za samo (ne)funkcionisanje uređaja, ili SIM kartica potrebnih za testiranje. Posao takav kakav je, kao i gomila telefona, koja se u nekom trenutku može imati uz sebe, može biti sumnjiv policiji, tako da se dešava s vremena na vreme da moramo da policijama različitih država objašnjavamo da nismo šverceri, i da im pojasnimo šta u stvari radimo. Dobra stvar je što imamo propratne dokumente izdate od strane firme, kojima tako nešto i dokazujemo po potrebi.

Koliko je timski rad bitan u tvom poslu i na koji način? Sa kim najviše sarađuje jedan tester?

Najviše se sarađuje sa drugim kolegama testerima. Timovi sadrže od 1 do 3 čoveka, i ti ljudi praktično provedu 5 dana neprekidno zajedno, pa je bitno da međuljudski odnosi budu dobri. Ono što je dobro kod nas je što je tim kao jedna velika porodica, i gomila nas se intenzivno druži i van posla

Kako ukratko izgleda jedan proces testiranja mobilnog uređaja?

Poenta testiranja je da nađemo greške u softveru da bi ih proizvođači mogli otkloniti i tako prodati proizvod kojim će krajnji korisnici biti zadovoljni. Na početku nedelje ubacujemo na telefon verziju softvera koju treba testirati i krećemo da odrađujemo testove po test listi koju dobijemo od firme za koju testiramo. Testovi su grupisani u različite kategorije, radi testiranja različitih funkcionalnosti telefona: pozivi, poruke, prenos podataka i sl. Kad se nađe greška, reprodukuje se na telefonu uz snimanje tzv. logova – grupa poruka koje telefon generiše i razmenjuje sa mrežom, i ti logovi se zajedno sa preciznim opisom greške šalju firmi čiji proizvod testiramo. Onda programeri u toj firmi traže uzrok greške i otklanjaju ga u novoj verziji softvera, koja onda ponovo dolazi kod nas. To se odvija u nekoliko ciklusa, dok proizvođač ne bude zadovoljan stabilnošću i funkcionalnošću softvera.

Da li je tvoja profesija u srbiji cenjena, i zašto?

Zahvaljujući mojoj i nekolicini sličnih firmi, koje se takođe bave testiranjem sofvera, ali na nekom drugom nivou, sve više ljudi u Srbiji je svesno postojanja ovakvog nekog zanimanja. Mislim da je zbog toga rano pričati o cenjenosti same profesije, ali da je perspektivna - jeste.

Da li misliš da u Srbiji može da se živi od bavljenja testiranjem?

Mislim da može, opet zbog toga što su u pitanju mahom strane firme, gde se može dobiti pristojna plata. Terenski rad, naravno, nije i ne može biti nešto što će se raditi dve ili tri decenije, ali sa porastom iskustva dolazite do toga da možete da pređete na malo „mirnije“ pozicije i da od jednog trenutka putujete isključivo kao turisti 🙂

Za kraj: šta bi poručio mladima i starijima koji razmišljaju da postanu testeri?

Ne znam koji je telefon najbolji! Šalu na stranu, svaki „pametni“ uređaj se uzima zdravo za gotovo, kao da je baš takav napravljen iz prve. To naravno nije tako. Iza svega se nalaze dani programiranja i dani testiranja. Ukoliko želite da zavirite iza zavese, da vidite šta sve treba da se uradi da biste poslali bliskim ljudima SMS kad stignete na letovanje, onda vam ovaj posao pruža baš tu mogućnost. I ostanite gladni znanja, u ovoj profesiji ga možete steći na pretek.

Hvala Vojislavu što nam je pružio uvid u tajne svog zanata. Do sledećeg čitanja.

Danila Vojnović - Tehnolog za zaštitu životne sredine

Zaštita životne sredine je kao delatnost sve popularnija, iako je sa malim zakašnjenjem u odnosu na Evropu došla na naše prostore. Danas svaka grana industrije mora da brine o uticaju na životnu sredinu, pa je posao Tehnologa za zaštitu životne sredine sve perspektivniji. Danila Vojnović se bavi zaštitom životne sredine i iz svog iskustva će nam preneti kako izgleda njena profesija:

Zdravo Danila, hvala ti što si izdvojila vreme za Tajne Zanata. Da li bi mogla da nam kažeš nešto osnovno o svom poslu, šta je suština tvog zanata?

Zaštita životne sredine je nešto čemu svi težimo i kao „zanat“ se nametnula sama, kao posledica dugogodišnjeg ljudskog uticaja tokom razvića industrije. Moja profesija, u ovom trenutku, podrazumeva sagledavanje potencijalnih uticaja na životnu sredinu (u formi Studije – pisanog dokumenta definisanog zakonom) koji mogu da se jave tokom izgradnje ili rekonstrukcije određenog objekta u industriji. Ovo je aktivnost koja prethodi samom odobrenju da se nešto izgradi ili rekonstruiše. Može se reći da je sama Studija vrlo bitna kada je u pitanju izgradnja, jer pored toga što od nje zavisi da li će objekat biti sagrađen, zavisi i dalji razvoj naše industrije.

Kada si počela da se baviš zaštitom životne sredine i kako je taj početak izgledao?

Početak je usledio kada sam završila studije, u jednoj manjoj firmi, u kojoj sam stekla različita iskustva i to uz pomoć kolega koji su vrsni stručnjaci, koji su mi uvek bili na raspolaganju. U startu nisam imala mnogo odgovornosti, što se i podrazumevalo s obzirom na nedostatak iskustva. Vrlo brzo su se stvari promenile, što i smatram prednošću manjih firmi, jer zbog manjka ljudi, dolazite u situaciju da morate da preuzmete deo obaveza kolega i time stičete i preko potrebno samopouzdanje u poslu.

Pominješ iskustvo kao bitan faktor. Šta je najbitnije kod početka bavljenja zaštitom životne sredine, i koliku ulogu na početku karijere igra formalno obrazovanje ako nema iskustva?

Smatram da je obrazovanje, bar u ovom poslu, veoma značajno. Mogu da kažem da sam bila zahvalna mojim profesorima kad sam počela da radim, jer sam shvatila koliko znanja nosim sa fakulteta, pa bar za početak sam mogla da se prilagodim različitim zadacima koje sam dobijala. Nakon toga, znanje se samo nadograđivalo. Zaista ne mogu da kažem ni za šta, što sam do sada naučila na fakultetu, da je bilo traćenje vremena. Pre ili kasnije, sve može da se primeni. Kao što je, pretpostavljam, i u mnogim drugim profesijama najbitnija spremnost da se uči i istražuje, tako je i ovde. Takođe i dobro poznavanje zakona je jako bitno, jer je to osnova ovog posla.

Kad smo kod obrazovanja, koliko je poznavanje prirodnih nauka bitno za rad u sektoru životne sredine, i na koji način?

Konkretno u poslu kojim se trenutno bavim (koji je usko stručan) nije presudno, ali podrazumeva prethodno obrazovanje na prirodnim fakultetima. Sam rad u sektoru zasniva se na prirodnim naukama.

Da li misliš da je tvoja profesija perspektivna, i zašto?

Profesija je izuzetno perspektivna, posebno zbog predstojećeg potencijalnog ulaska u Evropsku Uniju (trenutno se njihovi zahtevi najviše odnose baš na deo Zaštite životne sredine). Naša država je tek na početku usaglašavanja sa Evropskom zakonskom regulativom, iako se ne čini da je tako. Mnoge naše fabrike i postrojenja još uvek nemaju ni građevinske ili upotrebne dozvole, a kamoli ekološke. Takođe, problem sa otpadom je uvek aktuelna tema. Mislim da tu ima prostora za otvaranje različitih postrojenja za tretiranje opasnog otpada. Pored toga, na pomolu je izgradnja jedne spalionice otpada.

Da li misliš da je Srbija u toku sa ostatkom sveta što se tiče zaštite životne sredine?

Kao što već rekoh, daleko smo mi od same Evrope, a što se ostatka sveta tiče, to je već diskutabilno. Postoje mnoge zemlje kod kojih još uvek nije probuđena svest da održavamo zdravu sredinu u kojoj živimo. Međutim, postoje i zemlje u kojima je svest na vrlo visokom nivou, ali prosto zbog postojanja takozvane „prljave“ industrije, takve zemlje ostaju prve na listi najvećih zagađivača.

Šta je ono što najviše voliš kod svog posla, i zašto?

Volim osećaj da činim bitnu stvar, da doprinosim nekom višem cilju. Kada posmatramo širu sliku, moj posao i te kako utiče na očuvanje i poboljšanje životne sredine. Drago mi je da sam deo tog sistema, što je sve što radim konstruktivno i pozitivno.

Kako izgleda tvoj radni dan?

Kad dođem na posao, proverim mailove, nakon toga sledi radni sastanak na kom se ukratko dogovaramo ko na čemu radi, zatim se upuštam u pisanje Studije/Elaborata – šta god da je trenutno aktuelno ili radim u softveru za proračun aerozagađenja iz velikih postrojenja za sagorevanje. Povremeno odlazim i na sastanke kod Investitora. Za izradu jedne Studije potrebne su dobre podloge od Investitora sa kojih se preuzimaju tehničke stvari (opis lokacije, tehnički opis, situacioni plan postrojenja, različita mišljenja nadležnih insititucija, itd.), a za ostatak potrebno je dosta istraživanja, kao i dobra procena situacije i potencijalnog uticaja.

Da li je bavljenje tehnologijom zaštite životne sredine stresno?

U principu sve zavisi od radne sredine koja vas okružuje. Sama izrada Studija i sličnih dokumenata može biti frustrirajuća ili rokovi mogu biti prekratki, ali nije nužno stresna, međutim kada dođe do odbrane Studije o proceni uticaja na životnu sredinu, to je izuzetno stresno jer sve to što ste pisali morate da prezentujete pred Ministarstvom i zainteresovanom javnošću, koja se tu i pojavila samo sa ciljem da vas kompromituje i da pokuša svojim žalbama da spreči da se Studija usvoji. Bilo je slučaja kad su ljudi čak bežali kroz prozor da spasu živu glavu.

Koliko je timski rad bitan u tvom poslu i na koji način? Sa kim najviše sarađuje jedan tehnolog?

Timski rad je vrlo bitan, posebno što se u skoro svakom novom poslu susrećemo sa drugačijom tehnologijom, pa je vrlo bitna razmena mišljenja i znanja. Uspeh je nešto što zavisi i od timskog rada i od mene same, jer ipak sam ja ta koja na kraju izrađuje pisani dokument. Tehnolog na mojoj poziciji, sarađuje sa mnogim ljudima, ali kažem, to najviše zavisi od prirode posla. Npr. trenutno radim Studiju vezanu za dalekovode, pa je moj fokus na elektrotehničkoj struci.

Šta je glavni cilj tehnologa za zaštitu životne sredine?

Glavni cilj tehnologa (u okviru nekog postrojenja) bi trebalo da bude da svoj posao radi najbolje što ume, a da samim tim podigne upravljanje zaštitom životne sredine na najviši mogući nivo, da se zagađenja svedu na minimum, da su svi procesi naštelovani i dobro poznati, da nema prostora za akcidente, havarije i slično, da redovno izveštava nadležne institucije o otpadnim tokovima i emisijama, da su sve dozvole ishodovane i da se uvek radi na poboljšanju. Moj glavni cilj je da pomognem svakome ko želi da postigne neko poboljšanje ili pribavi neke dozvole kako bi mogao da nastavi sa radom ili taj rad unapredi.

Da li je tvoja profesija u Srbiji cenjena?

Smatram da je prilično cenjena od strane ljudi koji su se okrenuli zaštiti i shvatili koliko je bitno da prestanemo da zagađujemo i da konačno uradimo nešto po pitanju toga. Nažalost, još uvek postoje oni koji to ne žele da vide i koji na neki način uspevaju da izbegnu zakon.

Da li misliš da u Srbiji može da se živi od bavljenja zaštitom životne sredine?

Apsolutno. Postoji toliko različitih poslova koje jedan tehnolog za zaštitu životne sredine može da radi – od poslova u postrojenju, projektovanja, preko laboratorije, do poslova u Ministarstvu. Samo jedna stvar je jako bitna – ne očekujte veliku platu na prvom zaposlenju. Kako stičete iskustvo tako raste i spremnost poslodavca da vam povećava platu.

Za kraj: šta bi poručila mladima i starijima koji razmišljaju da postanu tehnolozi za zaštitu životne sredine?

Prvo bih poručila da u ovom poslu nema kreativnosti. Posao se bazira na zakonskoj regulativi i nema prostora za odstupanja. To ne znači da je dosadan, naprotiv. U dosadašnjem radu, susrela sam se sa toliko različitih stvari i zahteva i mogu reći da ukoliko ste znatiželjne prirode, svašta možete naučiti i uraditi. Ono što je zaista srž svega je dobra osnova o zaštiti i stalno istraživanje i rad na sebi. Prosto morate biti u toku sa svim aktuelnim, a svakim danom izlaze novi pravilnici, razvijaju se nove tehnologije i otvaraju se nove mogućnosti.

Danila nam je dala konkretne odgovore na pitanja o profesiji Tehnologa za zaštitu životne sredine koji će sigurno koristiti čitaocima, i hvala joj na tome. Do sledećeg čitanja.

Vladimir Dinić - Kontrolor kvaliteta

Kontrola kvaliteta je nešto bez čega bi proizvodnja izgubila svaki smisao. "Koliko para - toliko muzike" parola je nastala baš zato što postoje kontrolori kvaliteta koji određuju da li nešto zadovoljava standarde kojima teži ili ne. A šta još podrazumeva ova profesija, reći će nam Vladmir Dinić - Kontrolor kvaliteta

Zdravo Vladimire, hvala ti što si izdvojio vreme za Tajne Zanata. Jel bi mogao da nam kažeš nešto osnovno o svom poslu, šta je suština tvog zanata?

Zdravo. Moj rad obuhvata rad u laboratoriji, ili preciznije, vršim kontrolu kvaliteta gotovog proizvoda. Cilj svake industrije je da u što kraćem vremenskom periodu proizvede što više dobrog proizvoda. Da bi taj proizvod stigao na tržište, potrebno je da se provere sve njegove fizičko-hemijske osobine i usaglašenost sa potrebnim standardima za tu vrstu proizvoda. Na osnovu izmerenih vrednosti, tehničar za kontrolu kvaliteta, klasifikuje robu kao prvoklasnu, drugoklasnu ili škart, i u što kraćem roku, obaveštava rukovodioce proizvodnje ne bi li pravovremeno sproveli korektivne mere radi ispunjavanja plana proizvodnje.

Kada si počeo da se baviš kontrolom kvaliteta i kako je taj početak izgledao?

Kontrolom kvaliteta sam počeo da se bavim pre dve godine, ubrzo nakon što sam upisao zimski semestar 3. Godine na Tehnološko – metalurškom fakultetu. S obzirom da se krećem po laboratorijama od svoje četrnaeste godine, suštinu sam razumeo odmah. Ono što je zahtevalo malo vremena je privikavanje na dinamiku, veliki broj ljudi za saradnju i naglo nametnuta odgovornost, tj. „vatreno krštenje“.

Šta je najbitnije kod početka bavljenja kontrolom kvaliteta, na šta treba obratiti pažnju?

Moja preporuka: spremnost na veliku količinu informacija i dezinformacija. Sa vremenom dolazi i spoznaja da se ne vrši samo kontrola samog proizvoda već i ljudi koji ga proizvode. Vrlo je bitno obraćati pažnju na komunikaciju sa ljudima jer su interesi proizvodnje i kontrole slični - ali ne i potpuno isti. Oni jure kvantitet, a mi kupcima obećani kvalitet.

Da li je bavljenje kontrolom kvaliteta stresno, i ako da na koji način?

Kao i većina poslova gde su vreme i odgovornost ključni faktori, rad u kontroli ume da bude veoma stresan. Donošenje ispravnih odluka u kritičnim trenucima, uprkos pritiska koji se vrši na kontrolu, može biti veoma stresno.

Da li misliš da je tvoja profesija perspektivna?

Mislim da je veoma perspektivna iz razloga što pojedinac mnogo toga može da nauči radeći u kontroli u jednoj industrijskoj grani, a primeniti to isto znanje u nekoj sasvim drugoj industrijskoj grani. Biti tehničar u proizvodnji znači biti desna ruka inženjera proizvodnje. Uz veoma blisku saradnju sa inženjerima, tehničari mogu da nauče mnogo štošta što i nije obavezno niti potrebno za rad u laboratoriji.

Odlično. A šta je ono što najviše voliš kod svog posla?

Ono što me najviše privlači kod ovog posla jesu dinamika rada, velika perspektiva, velika odgovornost i osećaj važnosti. Takođe, kroz laboratoriju prolazi veliki broj stručnjaka iz različitih delova Evrope (Španija, Austrija, Francuska, Nemačka, Hrvatska, Slovenija, Engleska, Italija) i tokom saradnje sa njima i učestvovanje u raznim industrijskim probama, dobije se određen stepen samospoznaje i uloge u celoj toj priči.

Pominješ samospoznaju. Koliko sam proces proizvodnje zavisi baš od tebe?

Proces proizvodnje je vrlo složena struktura i ona zavisi od velikog broja parametara. Ja kao kontrolor vršim analize od početnih sirovina, međuproizvoda i samog završnog proizvoda. U te analize spadaju analize ulaznih sirovina (stari papir, hemikalije, voda iz Dunava, tehnološka voda, kotlovske vode), analize gustih papirnih suspenzija u proizvodnji (veliki rezervoari papirne mase, prečistači mase), vizuelni izgled i mehaničke osobine međuproizvoda i gotovog proizvoda. Kao što vidite, postoji veliki broj analiza i ukoliko nema usaglašenosti sa zadatim vrednostima, to se mora prijaviti rukovodiocima proizvodnje. Izveštaje koje pišem, šaljem u vidu email-a, šefovima i direktorima što pridodaje značaju mojih analiza.

Kako izgleda tvoj radni dan?

Radni dan mi počinje veoma rano, budim se oko 05:10, a na posao stižem oko 06:45. Nakon jutarnje kafe sa kolegama, svi krećemo sa radom. S obzirom da mašina radi 24/7, uzorci se ostavljaju na svakih 45 do 75 minuta i konstantno se rade analize celo radno vreme. Po običaju, proizvodnji su potrebne i „vanredne analize“, pogotovu ako je u pitanju neki problem u proizvodnji, pa radimo i dodatne analize (stalno). Nakon svake urađene analize, formira se tabela u Microsoft Excel-u u koju upisujemo rezultate i šaljemo u vidu izveštaja preko Microsoft Oulook-a. Analize se takođe pismenim putem evidentiraju u radnom nalogu i vrši se čuvanje te dokumentacije i samim tim poštuje standard QMS (ISO 9001). Nakon završetka smene, piše se smenski izveštaj kolegi koji dolazi u noćnu smenu koji preuzima punu odgovornost laboratorije noću.

Pored poznavanja standarda, koja su predznanja potrebna za uspešno bavljenje kontrolom kvaliteta?

Za uspešan rad potrebno je poznavanje hemije, matematike, engleskog jezika i poznavanje računara.

Da li je tvoja profesija u srbiji cenjena?

Odnos tehničara i inženjera je vrlo sličan odnosu lekara i medicinske sestre, međutim kao i većina profesija u Srbiji, dosta je cenjena ali ne toliko dobro plaćena. Moja pretpostavka je zbog nedovoljnog razumevanja prirode posla ljudi imaju pogrešno mišljenje o tome.

Kakvi su naši kriterijumi za kontrolu kvaliteta u odnosu na kriterijume na zapadu?

Kao što znate, sva roba na svetu je klasificirana, tako su i industrije koje ih proizvode. Neke proizvode robu više klase, neke proizvode robu niže klase. U zavisnosti od kvaliteta proizvoda, usvaja se odgovarajući standard što u prevodu znači „koliko para, toliko i muzike“.

Za kraj - šta bi poručio mladima i starijima koji razmišljaju da postanu kontrolori kvaliteta?

S obzirom da je posao veoma dinamičan, zahtevan i odgovoran moja poruka budućim tehničarima je da obrate pažnju na svoju temperament i stepen tolerancije jer su staloženost, samokontrola i koncentracija neke od ključnih stvari radi postizanja potrebnog znanja za brz i efikasan rad u laboratoriji. U zavisnosti od industrijske grane, posao kontrolora kvaliteta može biti i veoma opasan i savestan.

Hvala Vladimiru koji nam je iz prve ruke preneo kako izgleda baviti se kontrolom kvaliteta. Do sledećeg čitanja.

Miljan Ristić - Carinski službenik

Miljan Ristić se bavi poslom o kom možda ne razmišlja puno vas, ali to nikako ne umanjuje njegovu važnost u državnom ekosistemu. Čak štaviše, posao Carinika je jako odgovoran, zahteva budno oko i poznavanje ljudske psihologije. A evo i zašto:

Zdravo Miljane. Da li možeš da opišeš svoju profesiju u nekoliko rečenica? Šta je ono čime se baviš i koje su tvoje odgovornosti?

Radnik sam Uprave carina. Po zvanju sam samostalni carinski inspektor i radim na radnom mestu Voditelj carinskog referata. Posao kojim se bavim može se definisati kao rukovođenje carinskim referatom što podrazumeva raspoređivanje poslova carinskim službenicima u skladu sa njihovim ovlašćenjima kao i kontrola njihovog izvršenja. Takođe, učestvujem u svrstavanju robe po Carinskoj tarifi i utvrđivanju carinske vrednosti; Pripremam, izrađujem i donosim rešenja shodno svojim ovlašćenjima; obrađujem i analiziram rizične firme i pošiljke robe i iniciram pregled robe zavisno od rizika; obezbeđujem jednoobraznu i pravilnu primenu propisa iz delokruga rada; pružam stručnu pomoć carinskim službenicima i učestvujem u njihovoj stručnoj obuci i usavršavanju; primam stranke u postupku i dajem im informacije u pogledu prava u carinskom postupku; pripremam analize, izveštaje i informacije iz delokruga rada; obavljam i druge poslove po nalogu upravnika carinarnice.

Zvuči kao dosta odgovorno zanimanje. Kakvo je obrazovanje potrebno da bi neko postao carinski inspektor?

Visoka stručna sprema.

Kako izgleda tvoj radni dan?

Referat radi od ponedeljka do petka od 09:00 do 17:00 časova. S obzirom da živim 55 kilometara udaljenio od svog radnog mesta, svakog radnog dana putujem sa kolegama 45 minuta do posla. A što se posla tiče, nijedan dan nije isti. Svaki dan je specifičan po nečemu baš iz razloga što je širok dijapazon robe nad kojom se sprovodi carinski postupak.

Miljan Ristić Carinski Službenik — Izvor slike: sputniknews.com

55 kilometara nije malo. Da li svi carinski inspektori moraju da putuju na posao svaki dan?

Organizacione jedinice Uprave carina su raspoređene širom Republike Srbije, što na graničnim prelazima što u mnogim gradovima. Shodno tome, određeni broj carinskih službenika radi izvan mesta u kojem živi tako da je neophodno da se putuje.

To sigurno doprinosi stresu. Kako se ti nosiš sa stresom tvog posla?

Stres na svakog neminovno utiče. U manjoj ili većoj meri. Ja se sa svojim stresom nosim tako što slušam muziku, čitam knjige, pišem blog, knjige, uređujem književni časopis, gledam filmove. Na fizičkom planu stres eliminišem tako što vozim bicikl, šetam svog psa ili igram stoni tenis. Sa vremena na vreme volim da zveknem po neko dobro vince 🙂

Odlične tehnike. Kako otkrivaš švercere ili kriminalce, da li tvoj posao uključuje njihovo privođenje ili taj deo radi policija?

Moj posao je najvećim delom vezan za kontrolu dokumentacije i robe koja se uvozi i izvozi kao sprovođenje postupka carinjenja i drugih carinskih postupaka vezanih za uvoz i izvoz robe. U tom smislu se i otkrivaju nepravilnosti i prekršaji. Roba koja se uvozi najpre se doprema sa graničnog prelaza gde se vrše i prve kontrole. U unutrašnjim (robnim) ispostavama, u kakvoj i ja radim, sprovode se neke kasnije kontrole. Prekršaji koji se otkrivaju uglavnom se odnose na lažno deklarisanje robe radi izbegavanja plaćanja uvoznih dažbina. U takvim slučajevima pokreću se prekršajni postupci i uspostavlja se saradnja kako sa policijom tako i sa sudstvom. Što se tiče načina na koji otkrivam prekršaje i nepravilnosti, mogu samo reći da se to postiže konstantnim usavršavanjem i unapređenjem svog stručnog znanja kao i praćenjem svih novina vezanih za posao ali i izvan njega. Znači - znanje i informisanost.

Da li si imao neku dramatičnu situaciju na svom radnom mestu, i da li bi mogao da je ukratko opišeš?

S obzirom na to da radim 20 godina kao carinski službenik na raznim radnim mestima, više puta je bilo kako dramatičnih tako i komičnih situacija, ali mislim da se jedna od najzanimljivijih dogodila na početku moje carinske karijere kada sam prilikom kontrole jednog putničkog auta, na patosu, ispred prednjeg suvozačevog sedišta, pronašao jednu torbu. Vozača sam upitao šta je u torbi ali odgovor nisam dobio. Nekoliko puta sam ponovio pitanje i kada odgovor nisam dobio, ja sam otvorio torbu i gurnu ruku unutar nje. Rukom sam napipao nešto hladno. Ljigavo. Sluzavo. Kao kada dodirujete svežu ribu. To bi bio najbolji opis. To me je nateralo da ruku naglo izvučem iz torbe glasno i prilično uznemireno postavljajući pitanje: „Šta se nalazi u ovoj torbi?” Insistirao sam da vozač izvuče sadržaj torbe i on je to i učinio. Ispred mene je izvukao ogromnog pitona od 4 metara koji je bio umotan u električno ćebe koje je bilo povezano za akumulator radi grejanja zmije jer je bio zimski period. Ogromni piton je bio kućni ljubimac za koji je vozač posedovao urednu dokumentaciju. Zašto nije odgovorio na moje pitanje i dan danas ne znam... U svakom slučaju. ovaj događaj će mi ostati zauvek u sećanju jer sam se u trenutku kada sam ugledao tu ogromnu zmiju maksimalno zaprepastio, šokirao i uplašio. Ko se tome nadao?

Predpostavljam da od tada ne voliš da ispituješ sadržaje torbi 🙂 Šta voliš kod svog posla?

Volim svoj posao jer sam se zaposlio za svoj 21. rođendan. Moj prvi radni dan u carini počeo je sa mojim rođendanom. Iz tog razloga carinu sam uvek doživljavao kao nešto veoma bitno u svom životu. Velikim delom rad u njoj me je izgradio kao čoveka. Kroz tih dvadeset godina doživeo sam i lepe i loše trenutke. Napredovao sam radeći. Počeo sam od najnižeg stepenika i sada sam trenutno rukovodilac nižeg nivoa. U svom poslu volim to što je dinamičan, što postoji mogućnost napredovanja i što je znanje kada tada mora da se isplati.

Koje su loše strane tvog posla?

Uglavnom velika presija pod kojom radimo i funkcinišemo.

Dobro je da si razvio načine opuštanja da to bar malo kompenzuješ. Koliko je psihologija bitna u tvom poslu, i ako jeste zašto?

U svakom radu sa ljudima, psihologija je veoma bitna. U carinskom poslovanju sreće se veliki broj ljudi počevši od predstavnika drugih službi i agencija sa kojima se sarađuje, preko carinskih zastupnika, uvoznika i izvoznika do prevoznika, putnika, turista... U tako velikom opsegu ljudskih profila, karaktera i zanimanja sa kojima se carinski službenici svakodnevno sreću, psihologija je i više nego potrebna i bitna.

Za kraj, šta bi poručio mladima koji žele da postanu carinski inspektori?

U Upravi carina postoje različite vrste poslova i stepeni zanimanja. Carinski inspektori se nalaze na nekoj sredini po hijerarhiji. Po složenosti su u samom vrhu. Carinski inspektori (mlađi carinski inspektor, carinski inspektor, samostalni i viši carinski inspektor) su uglavom službenici koji rade sa visokom stručnom spremom na raznim vrstama poslova. U pitanju su rukovodioci nižeg i srednjeg nivoa kao i službenici koji rade na malo složenijim i odgovornijim poslovima a koji su u najvećoj meri vezani za postupke redovnog carinjenja. Ja ću o tome govoriti iz svog ugla. Posao carinskog inspektora je vrlo dinamičan posao. Puno je oblasti koje se moraju poznavati jer je dijapazon robe koja se uvozi i izvozi širok. Potrebno je poznavati carinske, devizne, poreske propise. Takođe veliki broj roba podleže određenim kontrolama (sanitarna, fito, radiološka, veterinarska, bezbednost hrane...) koje obavljaju druge službe i agencije pa je shodno tome potrebno poznavanje i tih oblasti i propisa. Takođe primena međunarodnih sporazuma koje je potpisala naša država podrazumeva i poznavanje tih sporazuma jer se u velikoj meri oni odnose i na mere carinske politike. U velikoj meri sam posao olakšavaju interni carinski sistemi, mreže i portali (ISCS, Host, NCTS, Portal UC, Paragraf Lex...) koji se koriste kao tehnička podrška samom radu i funkcionisanju carinske službe. Ujedno oni predstavljaju odličnu bazu podataka i propisa neophonih za normalno i profesionalno funkcinisanje carinske službe.

Znači, posao carinskog inspektora je veoma odgovoran, zahteva visoku stručnost i konstantu edukaciju. Takođe, vrlo je dinamičan, raznovrstan i kompleksan. Carinski inspektor se ne postaje preko noći. Potrebno je dugogodišnje usavršavanje i izgrađivanje. Kao u svakom poslu. Ja sam sebe pronašao u svom pozivu, možda zato što sam počeo da se bavim carinskom profesijom kao prilično mlad, pa mi je kroz ove dve decenije, koliko sam carinik, carina zapravo „ušla u krv“ i postala deo mog gena.