Sanja Filipović - Organizator događaja

Svaki događaj u poslovnom svetu mora biti organizovan do detalja, kako bi se šanse za eventualnim propustima smanjile na minimum. Treba brinuti o vremenskom rasporedu, gastronomskoj podršci, sigurnosti zvanica i još mnogo toga. Kako izgleda posao osobe koja brine o svemu ovome zajedno sa svojim timom, približiće nam Sanja Filipović:

Ćao Sanja, hvala ti što si izdvojila vreme za Tajne Zanata. Da li bi mogla da nam kažeš nešto osnovno o svom poslu, šta je suština tvog zanata?

Ćao, drago mi je da na ovaj način mogu da pomognem nekome da možda pronađe svoje novo zanimanje. Event menadžer ili organizator događaja je zanimanje bez kojeg je teško zamisliti današnji poslovni svet. Šta god da gledate, gde god da idete, šta god da slušate, iza toga stoji jedan tim ljudi koji je sve to osmilio, organizovao i sproveo u delo.

Kada si počela da se baviš organizovanjem događaja i kako je to izgledalo?
Organizacijom događaja sam počela da se bavim spletom slučajnih okolnosti kada sam počela da radim u jednoj softverskoj kompaniji, u marketing odeljenju. U početku sam vrlo malo znala o ovom zanimanju, više je to bila neka moja pretpostavka na osnovu filmova i serija. Jako sam brzo ušla u taj posao i shvatila da mi se dopada. Bilo je to 2014. godine.

Šta je najbitnije kod početka bavljenja organizacijom događaja?
Najbitnija stvar kod organizacije događaja je sama organizacija. Zaista, jedna od najbitnijih stavki je izuzetan nivo organizacionih sposobnosti, naročito zbog toga što ćete u jednom trenutku voditi više projekata. Sposobnost obavljenja više različitih stvari istovremeno, komunikacija i rad sa različitim profilima ljudi, planiranje vremena, predviđanje i prepoznavanje potencijalnih problema i rešavanja istih.

Da li misliš da je tvoja profesija perspektivna?
Mislim da je ova profesija poslednjih godina dobila na značaju.

A šta je ono što najviše voliš kod svog posla?
Najviše volim izazov. Svaki događaj je izazov na svoj način, i nikada ne znaš šta te čeka dok se ne upustiš u to.

Koliko psihologija igra ulogu u bavljenju tvojim poslom, i na koji način?
Ova vrsta posla iziskuje komunikaciju sa različitim profilima ljudi, tako da je psihologija od ključnog značaja za ovu profesiju. Uvek morate da znate kako da se postavite, bilo da su to ljudi koji su uključeni u organizaciju ili je to klijent.

Da li je bavljenje organizacijom događaja stresno?
izuzetno je stresno, pogotovo što je sva odgovornost na vama. Uglavnom stresne situacije počinju u procesu samog planiranja događaja, kada morate da ispratite sve zahteve klijenata, a opet u granicama predviđenog budžeta i rokova. Kada počne događaj, tada počinje pakao 🙂 Tada morate da budete u pripravnosti, da ispratite svaki korak, da budete na vezi sa svakim članom tima i da probleme rešavate u hodu, pre nego što ih drugi primete. U tom trenutku ste i majstor za tv ako se pokvari, i doktor i animator. Kada imate dobar i pouzdan tim, sve je mnogo jednostavnije.

Kako izgleda tvoj radni dan?
Zavisi od samog događaja. Najlepši deo ovog posla je planiranje događaja, odnosno osmišljavanje kreative, crtanje kula i gradova koje kasnije treba uobličiti u jednu lepu građevinu koja treba da izdrži sve eventualne probleme. Onaj manje zanimljiv, a opet dosta važan, je stalna komunikacija sa klijentom i saradnicima putem mejla i telefona, usklađivanje budžeta i sl.

Šta radiš u situacijama kada događaj ne napreduje po planu?
Na to moramo u startu da budemo spremni, jer je to nešto što se dešava, manje više na svakom događaju. Najbitnije je ostati smiren, i fokusirati se na rešenje problema. Zato je važno imati dobar i uhodan tim, kao i plan B.

Da li je tvoja profesija u srbiji cenjena?
Milsim da će ovo zanimanje tek zaživeti kod nas, pa će vremenom možda biti i cenjenije.

Da li misliš da u Srbiji može da se živi od bavljenja organizacijom događaja?
Zavisi od kompanije u kojoj ste zaposleni. Česti su bonusi, plata je iznad proseka ukoliko ste u poslu neko duže vreme.

Šta bi poručila mladima i starijima koji razmišljaju da postanu organizatori događaja?
Ovaj posao je za osobe koje su kreativne i uživaju u planiranju. Posao je izuzetno stresan, i zahteva dosta ulaganja i žrtvovanja, ali onaj osećaj kada na kraju svakog događaja čujete komentare ljudi koji su učestvovali, prisustovali i reči samog klijenta, je nešto za šta vredi nespavanje i rad pod pritiskom.

Hvala Sanji još jednom na otkrivenim tajnama profesije organizatora događaja. Do sledećeg čitanja

Branka Mitrović - Novinar

Posao novinara je nekada bila privilegija, a ozbiljan novinar mora da prođe detaljnu pripremu pre izlaska na teren, mora da bude upoznat sa svakom temom koju obrađuje i da bude spreman na prilagođavanje u trenutku. Šta još sa sobom nosi profesija novinara, otkriće nam Branka Mitrović:

Zdravo Branka, hvala Vam što ste izdvojili vreme za Tajne Zanata. Da li biste mogli da nam kažete nešto osnovno o svom poslu? Šta je suština Vašeg zanata?

Znati kako napisati vest, članak, kako tehnički odraditi deo procesa od prikupljanja informacija do plasiranja, kako se uklopiti u dinamičan život redakcije, biti komunikativan, radoznao, prodoran, osnova je novinarskog zanata. A suština novinarstva je vrlo jednostavna – govoriti narodu istinu. Razvojem discipline poverenja razvićete i lojalnost građana. Ako je novinar sve ovo uspeo da sprovede, on će obezbediti forum za javnu kritiku i kompromis, elemente neophodne za razvoj društva.

Kada ste počeli da se bavite novinarstvom, i kako je taj početak izgledao?

Pre tridesetak i više godina sam zvanično počela da se oglašavam. Školski list ne računam, mada su i tad neki nastavnici u meni otkrili novinarsku ”žicu”. Za divno čudo, prepreka nisam imala. Pišući čistom ćirilicom osvojila sam najviše poena na testu koji je za pripravnike/dopisnike organizovao zagrebački dnevni list ”Vjesnik”. Tad niko nije pitao odakle sam, već - šta znam. Bilo je to u ondašnjoj Jugoslaviji. Starije kolege su me rado upućivale u brojne novinarske cake, mnogo mi je značilo, a ja sam se, kasnije, trudila sve to da prenesem mladima u ”Borbi”, ”Blicu”... I sa svim tim kolegama danas imam srdačne odnose. Na žalost, podučavanje više nije u modi, a ni tako dobar filing među većinom kolega.

Šta je najbitnije kod početka bavljenja novinarstvom, i da li je potreban talenat?

Ko ne poseduje tzv. novinarski nerv ne bi trebalo da se bavi ovim poslom. Stalno traganje za informacijom jednostavno mora da bude način života. Istraživanje, opisivanje i vrednovanje neke pojave podrazumeva lingvističke, književne i, pre svega, etičke elemente. Ne zaboravite, stil je važan i kad se izveštava s pijace! Samo tako će se talenat razvijati i doći do punog izražaja.

Koja su predznanja ključna za uspešno bavljenje novinarstvom?

Formalno i neformalno obrazovanje je jako bitno. Zanatski deo posla može da se savlada, ali on pada u vodu bez adekvatnog obrazovanja, usavršavanja, znanja jezika, a posebno ako neko dopusti sebi da bude neobavešten.

Da li je bavljenje novinarstvom stresno?

Jeste, stalno trčiš trku s vremenom, ali ta trka meni pruža neophodnu energiju. Još sebe nisam uhvatila u nedostatku kondicije. S druge strane, postojanje sve više pravila ”da bi te udavila” (B.Đ.) svakako utiču na mentalni sklop. Ali, kad njihovo izbegavanje shvatiš kao sport, pri tom još pobediš, lično zadovoljstvo anulira stres.

Da li mislite da je Vaša profesija perspektivna?

Perspektiva je u onom što mladi ljudi sutra mogu da daju profesiji. Neka dobro prouče situaciju u medijima i ne ponavljaju greške današnjih poslanika javne reči. Samo tako će pravo novinarstvo preživeti i vratiti se tamo gde mu je mesto, koje je sve samo ne kolaboracija. Od novinara valja iznova stvoriti intelektualnu elitu.

Šta je ono što najviše volite kod svog posla?

Onima koji se bave novinarstvom mora se dozvoliti da rade prema sopstvenoj savesti. Meni to uspeva. Borac za pravdu sam bila od malih nogu, to je stvar karaktera. Potreba da budem i relevantna i zanimljiva i danas me gura napred. Kredibilitet novinara jeste urušen, ali ja se ne dam. Zato, uprkos preprekama, ovaj posao zaista volim. To sam ja!

Kako izgleda Vaš radni dan?

Ko želi da se bavi ovim poslom ne može da računa na radno vreme. Radimo kao dragstor! Čim progledam uključim internet. ”Slažem kockike” čitajući razne sajtove. Posle na red dolazi štampa. Pa tv... Sagovornike ne zivkam pre 10h, davno sam naučila da je to optimalno vreme. Tad zaista dođu sebi, iako mnogi od njih zvanično rade od ranog jutra. Sve ovo odradim nekoliko puta dnevno, otrčim gde treba, kod koga treba... Sa najnovijim vestima odlazim na počinak. Inače, ne volim da sedim u redakciji, smatram to gubljenjem vremena. Danas se, na žalost, neko dosetio da uvede kartice za novinare. Prilikom ulaska u redakcije moraš da se otkucaš kao u fabrici. Meri se i vreme povratka posle nekog događaja. Šta ako si se zadržao jer si imao nekog zanimljivog sagovornika!? Urednici to ne vole. Naređeno im je da sve drže pod kontrolom: novinari nisu tu da preterano misle i razgovaraju, već da, bez pogovora, izvršavaju zadatke. Ja, na sreću, za sada nemam tih problema. Moraju da ćute kad im doneseš ekskluzivu.

Šta je glavni cilj profesije novinara?

Cilj novinara mora da bude da tačno, objektivno, potpuno i blagovremeno izvesti o događajima od interesa za javnost, poštujući pravo javnosti da sazna istinu i držeći se osnovnih standarda novinarske profesije. Novinar treba da se suprotstavi svakom pritisku na slobodno obavljanje profesije, kao i svakom vidu cenzure. To nije uvek lako, nekad je i nemoguće. No, neka bude borba neprestana...

Da li mislite da u Srbiji postoji objektivno novinarstvo?

Na žalost, sve ga je manje, ne samo u Srbiji. Čak i cenjeni svetski mediji nam pokazuju da je to iluzija bez pokrića. Činjenice se selekcionišu i klasifikuju prema ličnom, grupnom, stranačkom, nacionalnom kriterijumu... Sve zavisi od toga kako neko želi da ih predstavi i ko šta hoće u tome da vidi. Dakle, novinske, radio i tv kuće, posebno one vodeće, kroz strogo kontrolisane informativne žanrove, pisma čitalaca i izrežirane kontakt programe sve više plasiraju samo odabrane i nepotpune vesti, poželjna mišljenja i dozirana konfliktna sučeljavanja istih, ali malo drugačijih stavova.

Da li u Srbiji može da se živi lagodno od bavljenja novinarstvom?

Starije kolege tvrde da je, bez obzira na ograničenja prethodnih sistema, bavljenje novinarstvom bila privilegija. O nekoj preteranoj lagodnosti ni tad ni sad ne bi moglo da se govori. Doduše, urednike danas često materijalno podržavaju centri političke moći. Za ispunjavanje političko – marketingških zadataka stiže im nagrada, dok vešto usmeravani novinari - trkači, uglavnom za to i ne znajući, moraju da se zadovolje pukim preživljavanjem.

Kako izgleda priprema za jedan intervju, koliko je bitno vladati materijom o kojoj se izveštava i da li je moguće improvizovati?

Ako ne znaš da improvizuješ – nisi pravi novinar. Za svaku situaciju moraš da budeš spreman. Ali, nisi novinar ni ako ne vladaš materijom. Za to su, često, potrebne višednevne pripreme. Do skora je bilo nezamislivo da razgovaraš, a da ne znaš gotovo sve o sagovorniku, društvenim i drugim okolnostima koje su ga iznedrile. I da ga ne bocneš tamo gde ga svrbi! Naravno, vešto, bez unižavanja. Onda čitalac, bez napora, prosto klizi kroz ono što mu predočavaš. Priznajem, volim što su brojni intervjui koje sam objavila ostali zapamćeni. I što su sami sagovornici bili zadovoljni, makar se, intimno, sa njima uopšte nisam slagala.

Da li je posao novinara opasan?

Sve zavisi od toga šta ti je sektor. Htela ne htela, morala sam da uplovim u političke vode. Kao i svi mi. Politika je postala naš život, to još nije gotovo i ne zna se kad će. Devedesetih nije bilo lako – pretnje su stizale i meni i porodici. Neke kolege su stradale u ratu, neke voljom političara. Ni danas nije bolje: opasno je zameriti se vlastima, ma ko na njoj bio. Svi su isti, verujte. A ti samo želiš da objaviš istinite, proverene informacije! Ako ti već ne otvore dosije, ako te ne prate, ako ti fizički ne naude, možeš da ostaneš bez posla za tren oka. Za mene kažu: ”Ma pusti je, vidiš da je luda, ta se ne plaši”! Smatraju da sam hrabra. Lepo je čuti, bezopasno svakako nije.

Za kraj, šta biste poručili mladima i starijima koji razmišljaju da postanu novinari?

Proveri uvek izvor, proveri motiv, proveri informaciju na više strana, budi oprezan. Nikada nemoj stati na pola puta! Uz to, sledi profesionalne i etičke principe i suprotstavi se pritiscima da te principe prekršiš. U hodu ćeš se već svemu drugom naučiti.

Hvala Branki što nam je otkrila tajne svoje profesije, sigurno će vas njeni odgovori inspirisati da se opredelite za novinarstvo. Do sledećeg čitanja.

Una Perović - Menadžer za odnose s javnošću

Odnosi s javnošću podrazumevaju direktan uticaj na javni imidž korporacije ili pojedinca, i za bavljenje ovom profesijom je potrebno biti vrlo dinamičan i prilagodljiv na promene. Una Perović se ovim poslom bavi 8 godina i objasniće nam kako profesija Menadžera za odnose s javnošću izgleda svakodnevno:

Ćao Una, hvala ti što si izdvojila vreme za Tane Zanata. Da li bi mogla da nam kažeš nešto osnovno o svom poslu, šta je suština tvog zanata?

Ćao i hvala što ste me pozvali da sa vama podelim nešto o svojoj profesiji! Bavim se PR-om, tj. odnosima s javnošću 5,5 godina u domaćoj agenciji za integrisane komunikacije. Tokom tog perioda sam imala priliku da uslužujem klijente iz različitih industrija, poput telekomunikacione, farmaceutske, industrije nekretnina, IT, beauty, fashion, itd. Iskreno, vrlo je teško odgovoriti na pitanje šta radi jedan menadžer za odnose s javnošću, jer, suprotno mišljenju većine, naš posao podrazumeva zaista mnogo toga. Iako svi zamišljaju Samantu Džouns iz popularne serije Seks i grad kako obilazi najvažnije događaje po Njujorku i pijucka koktele, istina je da je to samo jedan mali deo cele priče, ako ne i najmanji. Ukratko, suština moje profesije je kreiranje imidža jedne korporacije u javnosti, što je vrlo ozbiljan zadatak koji sa sobom nosi i veliku odgovornost. Dakle, naša dužnost je da vodimo računa o reputaciji kompanije, uspostavljanjem komunikacije i dobrih odnosa sa svim ciljnim javnostima te kompanije.

Kada si počela da se baviš svojom profesijom i kako je to izgledalo?

Prvi susret sa PR-om sam imala pre 8 godina, kada sam se prijavila za praksu u jednoj školi stranih jezika. Kao i većina koja ne zna mnogo o ovoj profesiji dok se sa njom ne susretne, ni ja baš nisam imala predstavu šta me čeka i šta sve zapravo podrazumevaju odnosi s javnošću. Međutim, tokom 4 meseca koliko je praksa trajala, uvidela sam da mi ova profesija definitivno “leži” i da zaista uživam u radu.

Šta je najbitnije kod početka bavljenja account management-om?

Prvo da razjasnim da Account Management nema nikakve veze sa računovodstvom za sve koji su to možda pomislili. Za svakog od klijenata agencije postoji po jedan account tim, koji vodi računa o korporativnim komunikacijama te kompanije. Account Manager ima ključnu ulogu kada je odnos sa klijentom u pitanju – on je prvi kontakt klijenta i njegova uloga je da razume i ispuni njegova očekivanja (a sjajan menadžer će se uvek truditi da ta očekivanja i nadmaši), kao i da ga adekvatno savetuje. Nakon što je stekao uvid u potrebe klijenta, menadžer unutar tima organizuje posao i vrši podelu zadataka, prilikom čega treba da vodi računa da se ispoštuju svi rokovi i standardi.

S obzirom da stalno radiš sa ljudima bitno je da znamo koliko psihologija igra ulogu u bavljenju odnosima s javnošću?

Veoma veliku. Naš posao zahteva pripremu i realizaciju komunikacionih strategija za vrlo velike korporacije, zbog čega je neophodno odlično poznavanje svih ciljnih javnosti sa kojima želimo da ostvarimo komunikaciju. Pre pripreme same strategije, treba da istražimo i razumemo kako oni razmišljaju, šta ih pokreće, šta ih motiviše, kakve navike imaju i još mnogo toga.

Osim toga, PR podrazumeva da ste stalno okruženi ljudima – tu su mediji, klijenti, kolege, mnogobrojni saradnici... a svi znamo da rad sa ljudima ponekad zna da bude i najteži. Upravo zbog toga je poznavanje i razumevanje međuljudskih odnosa od velike važnosti. Account Manager vodi nekoliko timova u agenciji i od njega se očekuje da svi timovi skladno funkcionišu na zadovoljstvo klijenata. Motivisanje mlađih kolega često zahteva različit pristup i taktike u zavisnosti od njihovih senzibiliteta i to je nešto što dobar menadžer nikada neće zanemariti. S druge strane, neretko će vam trebati neka usluga novinara i tu pravi pristup, ali i lepa reč, igraju ključnu ulogu. Osim toga, sa saradnicima će biti potrebno da ugovarate i pregovarate poslove, a klijente je neophodno da razumete i da im budete savetnik, nikako samo puki izvršitelj zadataka. Dobar PR menadžer treba da bude diplomata i da poseduje osećaj za druge ljude, kako bi stvarao odlične odnose koji će da traju godinama.

Pominješ zadovoljstvo klijenta, kako izgleda primer jednog zahteva klijenta, i kako ukratko izgleda kreiranje jednog odnosa sa javnošću?

Za svaki početak komunikacije, menadžer sa svojim timom priprema komunikacionu strategiju za klijenta na određeni period – najčešće je to period od godinu dana. Ovo je vrlo ozbiljan proces, kojem tim pristupa sa veoma velikom pažnjom, jer će upravo taj plan sprovoditi narednih godinu dana, i važno je da se povede računa o svim elementima kako bi rezultati bili odlični. Strategija će biti naša vodilja i najvažniji dokument narednih godinu dana.

Što se tiče zahteva klijenata, oni su svakodnevni i vrlo raznovrsni, ali evo pokušaću da navedem nekoliko primera koji mi prvi padaju na pamet: da se pripremi saopštenje o novom proizvodu kompanije, da se organizuje događaj za medije, da se hitno prevede pristigli tekst, da se pripreme predlozi poznatih ličnosti koje bi mogle da učestvuju u novoj kampanji, da se pripremi lista medija i blogera za slanje uzoraka proizvoda, da se ugovori saradnju sa nekom poznatom ličnošću, da se ugovori intervju za direktora kompanije, itd.

Koliko je blog cenjen medij kod nas, i zašto?

Govorimo o mediju koji je nastao iz potrebe da se čuje i glas pojedinca i mene lično raduje što upravo ovaj način komunikacije prepoznat i kod nas. Pozitivno je i to što danas postoje vrlo raznovrsni blogovi, pa tako možemo da pročitamo interesantne tekstove iz različitih sfera – tu su IT, fashion, travel, food blogovi... Broj blogova iz godine u godinu sve više raste, ali oni najkvalitetniji sa interesantnim sadržajem opstaju uz svoju vernu publiku.

Da li misliš da će odnosi sa javnošću u budućnosti preći samo na web?

Najverovatnije da hoće u nekoj daljoj budućnosti, ali u skorije vreme ne, posebno jer, prema istraživanjima, Srbi i dalje provode veoma puno vremena ispred televizora. Da me ne shvatite pogrešno, svakako da sve više pratimo vesti putem Interneta i da se se štampani mediji čitaju manje i televizija gleda manje nego ranije, ali proći će još dosta vremena pre nego što se budemo informisali samo putem web-a.

Da li misliš da je tvoja profesija perspektivna?

Mislim da jeste, jer je PR neophodan gotovo svakoj firmi, a svakako velikim kompanijama, čiji su čelnici toga vrlo svesni. Nije bez razloga Bil Gejts izjavio “Kada bi mi ostao samo jedan dolar, potrošio bih ga na PR"!

Šta je ono što najviše voliš kod svog posla?

U mom poslu nikada ne manjka dinamike i nikada nije monotono! Svaki klijent, kampanja, projekat ili događaj je priča za sebe i donosi potpuno novo iskustvo. Osim toga, radim u pet friendly agenciji, što znači da možemo da dovodimo naše ljubimce na posao i to mi je zaista neprocenjivo.

Da li je bavljenje odnosima sa javnošču stresno, i ako da na koji način?

Prema mnogim istraživanjima, odnosi s javnošću spadaju u jednu od najstresnijih profesija. Ova činjenica ne čudi, jer jedan PR menadžer uvek mora da ima uključen telefon u slučaju da ga novinar ili klijent pozove, a takođe treba gotovo stalno da bude online i da prati vesti i dešavanja na društvenim mrežama, koje su danas neretko i najbrži izvor informacija. Krizne situacije mogu da budu posebno stresne, jer zahtevaju pravovremenu i dobro promišljenu reakciju, kako bi se krizna komunikacija na vreme zaustavila.

Osim toga što je profesija sama po sebi stresna, istakla bih da je rad u agenciji posebno izazovan, jer je Account Manager zapravo poput nekog žonglera, koji vodi više klijenata odjednom, i to najčešće iz potpuno različitih industrija. Svakako, podrazumeva se da mora da prati dešavanja u svakoj od tih industrija, jer ne sme da se desi da nije u toku sa aktuelnostima.

Kako izgleda tvoj radni dan?

Teško pitanje, jer nijedan dan nije isti. Ipak, kako bih vašim čitaocima bar malo približila šta PR menadžer radi, navešću nekoliko zadataka koji su najčešće na našim to-do listama.

Čarli i ja dođemo na posao i on se zatim javi celoj kancelariji. Za to vreme, ja sam već otvorila jutarnji press clipping tj. medijske objave za svoje klijente i gledam o čemu se pisalo i izveštavalo prethodnog dana. Zatim, prolazim kroz sve zadatke koji me čekaju tog dana i organizujem ih prema prioritetima (koji se menjaju iz sata u sat kako se koji klijent javi sa nekim novim zahtevom). Gotovo svakog dana imam neki sastanak, bilo da je sa klijentom ili interno sa kolegama. Zatim, vrlo je moguće da treba da pripremim ili pregledam neki tekst ili saopštenje za slanje medijima, da radim na prevođenju nekog materijala, ili pišem intervju. Zajedno sa svojim timom, može se da se desi da radim na pripremi komunikacione strategije, ili da pripremamo izveštaj o nedavno završenom projektu.

Šta je glavni cilj account managera?

Svakako da je zadovoljstvo klijenta na prvom mestu svakog Account Manager-a, ali lični osećaj koji imam nakon uspešno obavljenog posla je moje gorivo. Motiviše me svaki novi projekat, a ovde posebno mislim na veće izazove, koji na početku deluju nepremostivo. Istina je da vas upravo ovakvi projekti iscrpe, jer zahtevaju veoma veliko zalaganje i trud, ali osećaj nakon što sve uspešno prođe je neprocenjiv. Na kraju krajeva, to iskustvo vam posle niko ne može oduzeti.

Koliko je timski rad bitan u tvom poslu, i na koji način?

Timski rad je od presudnog značaja. Kreiranje i vođenje komunikacije za jednu veliku korporaciju je veoma ozbiljan posao i tu svaki član tima ima svoju ulogu, a dobri međuljudski odnosi i saradljive kolege su neophodni.

Da li je tvoja profesija u Srbiji cenjena, i zašto?

Rekla bih da je profesija cenjena, jer svaka ozbiljna kompanija shvata važnost i ulogu koju odnosi s javnošću imaju u građenju njene reputacije i odnosa sa medijima, kao i u kriznim situacijama.

Da li misliš da u Srbiji može da se živi od bavljenja odnosa sa javnošću?

Svakako da može, ali, kao i za svaku profesiju, potrebno je da počnete od početka, da stalno radite na sebi i stičete nove veštine, a napredak neće izostati.

Za kraj: Šta bi poručila mladima i starijima koji razmišljaju da postanu menadžeri za odnose s javnošću?

Da budu radoznali i da prate dešavanja kako kod nas, tako i u svetu! Veoma je važno da budu dobro obavešteni o aktuelnim dešavanjima u svim sferama, da budu znatiželjni, samouvereni i komunikativni, kao i da imaju šire obrazovanje. Zbog toga bi moj savet bio da neprestano rade na sebi. Osim toga, poznavanje stranih jezika je od velike važnosti, a odlično znanje engleskog je gotovo neophodno.

Za početak bih svima koji žele da se bave ovom profesijom preporučila da se prijave za neki od mnogobrojnih programa praksi u oblasti PR-a. Teorija je osnova, ali praksa je neprocenjiva, jer se na takvim programima neverovatno brzo uči.

Hvala Uni što nam je otkrila neke od tajni svoje profesije na vrlo zanimljiv način, a njeni odgovori će sigurno koristiti čitaocima. Do sledećeg čitanja.

Sofija Žmirić – Prevodilac

Poznavanje stranog jezika je danas standard, kada je u pitanju bilo koja profesija. Svi mi govorimo jedan ili više jezika pored maternjeg, ali koliko nas je u stanju da prevodi književne i tehničke materijale sa stranog jezika, ili na strani jezik? Sofija Žmirić je prevodilac za Italijanski i Engleski jezik, i uvešće nas u tajne svoje profesije:

Zdravo Sofija, hvala Vam što ste izdvojili vreme za Tajne Zanata. Da li biste mogli da nam kažete nešto osnovno o svom poslu, šta je suština Vašeg zanata?

Ivo Andrić je na jednom Međunarodnom kongresu prevodilaca rekao: „Prevodioci su najbolji tumači i posrednici u ovom oduvek podeljenom svetu“. Manje poetično rečeno, posao prevodioca je da posreduje između različitih kultura i jezika i omogući njihovu komunikaciju i saradnju. Prevodioci prevode filozofska i književna dela, ali isto tako i finansijske izveštaje preduzeća, tehnička uputstva za upotrebu mašina, naučne tekstove, zakone, novinske članke, medicinske tekstove, sudske odluke i tekstove iz najrazličitijih oblasti ljudske delatnosti.

Jako lep uvod u profesiju. Kada ste počeli da se bavite prevođenjem i kako je to izgledalo?

Prevođenjem sam počela da se bavim krajem osamdesetih godina prošlog veka i ta prva iskustva se nikada ne zaboravljaju. Moji prvi prevodi su bili tehnička uputstva koja sam radila na pisaćoj mašini, što sa ove vremenske distance izgleda skoro nemoguće.

Verujem da neki čitaoci nisu nikada seli za pisaću mašinu. Šta je najbitnije kod početka bavljenja prevođenjem, i koliku ulogu tu igra teorijsko obrazovanje a koliko verbalna praksa i „živi“ razgovor na jeziku koji ste studirali?

Ključna stvar je učenje jezika i književnosti, odnosno obrazovanje koje nam pruža Filološki fakultet. Komuniciranje na jeziku koji ste studirali je neophodno, jer jedino tako možete da se oslobodite, progovorite i procenite koliko ste naučili i šta vam nedostaje. Mislim da je u početku važno sarađivati sa starijim kolegama, učiti od njih, kao i od stručnjaka u oblasti u kojoj radimo.

Da li mislite da je Vaša profesija perspektivna?

Mislim da jeste, bez obzira na programe mašinskog prevođenja koji se iz dana u dan usavršavaju. Iskreno, nadam se da mašina nikada neće moći da zameni ljudski um do te mere, barem ne u prevođenju književnosti i poezije. Jer jezik je i melodija i zvuk, a ne samo prosti skup reči. Nadam se da će u generacijama koje dolaze stasavati novi mladi prevodioci koji će baš kao i ja sada, moći da se bave ovim poslom starim koliko i ljudska kultura.

Šta je ono što najviše volite kod svog posla?

Pored velikog napora koji ulažem, ovaj posao mi pruža i satisfakciju. Sama svest da sam nekome omogućila da nešto pročita, nauči, upotrebi neku mašinu ili opremu, primeni neku tehnologiju, objavi svoj rad na stranom jeziku, dođe do dijagnoze i bezbroj drugih stvari, daje mi podstrek da idem dalje i osvajam nove oblasti. Pred toga, zahvaljujući prevođenju stekla sam mnogo novih saznanja iz najrazličitijih oblasti, od istorije i umetnosti do prava, medicine i novih tehnologija, a to je dragoceno za mene.

Pominjete nova saznanja. Koliko je bitno razumeti se u materiju koja se prevodi, da li je u današnje vreme moguće raditi prevođenje bez prethodnog znanja o temi teksta?

Naravno da je dobro imati prethodna znanja o temi, ali to nije uvek moguće. Materijal koji možemo da pronađemo na Internetu je u tom smislu pomerio granice i sada nam je daleko lakše da pronađemo izvore informisanja o temi koju prevodimo. Internet je dragocen za naš posao, on nam danas pomaže do te mere, da mi je gotovo nepojmljivo kako sam uopšte radila dok on nije postojao. Ipak, internet je koristan samo ukoliko ga pažljivo i pametno koristimo i ukoliko umemo da pronađemo prave sadržaje, relevantne sajtove, kvalitetne tekstove i stručnu literaturu iz oblasti koju prevodimo i da na njima pronalazimo izraze i reči. I pored svega toga, svaki prevodilac nije stručan za sve oblasti. Uvek postoje oblasti za koje nismo stručni ili koje nam jednostavno „ne leže“.

Kako izgleda Vaš radni dan?

Kao i za većinu frilensera, i za mene ne postoji tipičan radni dan, kao dok sam radila u kancelariji. Kako ću organizovati svoje vreme zavisi isključivo od dobijenog posla. Ponekad radim i preko 12 sati dnevno, često do kasno u noć, a potom se dešava da sam slobodna i po nekoliko dana u toku nedelje. Ako dobijem prevod u petak, što se ujedno i najčešće dešava, vikend provodim u radu, jer je potrebno poštovati rokove. To je jedan od osnovnih zahteva klijenata koji morate da poštujete. Idealni dnevni prosek iznosi oko sedam prevodilačkih strana (od 1800 karaktera), ali ja često uradim više od toga, pogotovo kada prevodim na srpski.

Da li je bavljenje prevođenjem stresno, i ako jeste, na koji način?

Prevođenje spada u stresna zanimanja. Simultano prevođenje je mentalno zahtevan posao (ja bih ga nazvala i veštinom) i prema svetskim standardima ne bi trebalo da traje duže od dva sata. Tu nemate pravo na grešku, budući da se sve odvija u realnom vremenu. Konsekutino prevođenje je takođe veoma stresno i potrebno je savršeno poznavanje materije. Najzad, i pismeni prevodi su stresni ukoliko su rokovi kratki ili je tekst komplikovan i pripada oblasti sa zamršenom i za prevodioca nedvoljno poznatom terminologijom. Ali, iskustvo čini da se te teškoće prevladaju i stres umanji.

Šta je glavni cilj prevodioca?

Glavni cilj prevodioca je da pronađe ravnotežu između izvornog jezika i jezika na koji prevodi, da postigne sklad između teksta na jednom i drugom jeziku, da bude korektan i ne oduzme ništa od originala, a da opet, taj novonastali tekst na drugom jeziku ima smisao i bude razmljiv.

Da li su prevodioci u Srbiji cenjeni?

Mislim da prevodilaćki rad nije adekvatno vrednovan u Srbiji, bilo da se radi o izdavaštvu ili o privredi. Zato mnogi mladi ljudi koji završe Filološki fakultet prelaze u druge struke. Ne želim da verujem da je to zato što smo mi mala kultura, kako nas često definišu. Osim toga, saradnja sa svetom kojoj prevodioci daju svoj doprinos, svakako ne treba da bude zanemarena.

Da li mislite da u Srbiji može da se lagodno živi od bavljenja prevođenjem?

Od prevođenja se ne živi loše ukoliko poslove ugovarate direktno sa klijentima. Rad za prevodilačke agencije se manje isplati, jer tu praktično radite kao „podizvođač“. Velika prednost ovog posla je što možete da ga radite dugo i što nije vezan za godine života, tako da i posle odlaska u penziju postoji mogućnost da se njime bavite.

Da li je potrebno stalno usavršavati jezik i fond reči ili posle nekog vremena posao prevođenja postane rutina?

Usavršavanje je neophodno u svakom poslu, pa i u prevodilačkom. Uvek postoji mogućnost da se nešto bolje i drugačije kaže i prevede. Rečnik treba obogaćivati, pre svega čitanjem i komuniciranjem. Učenje jezika je proces, a znanje jezika uvek ima više nivoa. Zato treba raditi na sebi i učiti od drugih, od profesora, kolega, sagovornika i koristiti svaku priliku za usavršavanjem. Sujeta nije dobra u ovom poslu

Da li mislite da mladi treba da odu i žive u zemlji čiji jezik izučavaju kako bi se bolje upoznali sa istim?

Mislim da bi to bilo od velike koristi. Ne samo zato što se na taj način uči jezik, već i zato što se upoznaju kultura i običaji tog naroda i stiče fond potrebnih znanja koji je neophodan da bi ste se bavili prevođenjem. Svi znamo da je lakše progovoriti jezik sredine kada se u toj sredini i fizički nalazimo.

Da li mislite da je bolje raditi kao „slobodni“ prevodilac ili pri nekoj firmi?

Mladim kolegama bih savetovala da počnu u nekoj kompaniji, instituciji ili u prevodilačkoj agenciji i da se tu formiraju, steknu rutinu i usavrše se. Kada se ovlada jednom oblašću, druge se lakše nadograđuju. Osim toga, mislim da je za mlade ljude dobro da nedge pripadaju, da rade u kolektivu i prođu taj put učenja i prilagođavanja. Da biste mogli da radite i pristojno zarađujete kao slobodni prevodilac, potrebno je veće iskustvo. Za mene je, posle gotovo 30 godina iskustva u prevođenju, bilo idealno da se opredelim za prvu varijantu.

Za kraj: Šta biste poručili mladima i starijima koji razmišljaju da postanu prevodioci?

Najvažnije u prevođenju je verno preneti ideju nekog teksta, njegovu suštinu. Od velikog značaja je takođe da taj tekst ima smisla na jeziku na koji je preveden. Ako uopšte postoji neka tajna u onome što radim, onda je ona u tome da kada završim prevod, pokušam da svoj prevod pročitam iz novog ugla, sada ne više kao neko ko je taj tekst preveo i uobličio, već kao neko ko ga ima pred sobom po prvi put. Savet koji bih dala onima koji tek počinju da se bave prevođenem je da prevedeni tekst mora da bude jasan i razumljiv onima koji će ga čitati. Svaka rečenica mora nešto da znači. Premda to deluje kao nešto što se podrazumeva, svi znamo da to nije uvek tako. Neretko se dešava da zbog nekvalitetnog prevoda odustanemo od čitanja neke knjige, članka, pa čak i naučnog rada. Zato se treba kloniti bukvalnog prevođenja.

Hvala Sofiji na divnom objašnjenju prevodilačke profesije iz svog iskustva, koje je bogato. Do sledećeg čitanja.

Hanna Gadomski - Voditelj na radiju

Hanna je radila sve i svašta kreativno u životu, i imala bi da nam kaže mnogo toga o različitim lepim profesijama, ali smo se odlučili da nam približi ono što trenutno radi - vodi emisiju na radiju Beograd. Hanina emisija se zove Snovreme, vrlo popularnu među mladim ljudima željnim informacija iz kulture i dešavanja u glavnom gradu i Srbiji.

Da li bi mogla da opišeš svoj "zanat" ukratko, u nekoliko rečenica?

Kako je izgledao moj posao autora i voditelja emisije na Radio Beogradu 1 često sam opisivala na sledeći način: žongliranje kristalnim čašama dok hodam po žici iznad minskog polja. To deluje vrlo dramatično, ali radi se zapravo o ogromnoj koncentraciji i odgovornosti. Međutim, bilo je i mnogo toga predivnog i zabavnog, naravno.

Kako izgleda proces spremanja svoje emisije na radiju, ukratko?

Prvi korak je izbor sagovornika i teme. Onda sledi upoznavanje sa sagovornikom/cima i onim što će nam biti tema u emisiji. Ako je predstava, daću sve od sebe da je pogledam. Ako je muzika, da preslušam. Ako je knjiga da pročitam, itd. Naravno, potrebna je i priprema za određenu oblast kojoj pripada konkretna tema. Važno mi je bilo i da sagovornici upoznaju mene, da bi opušteniji došli u studio i sa poverenjem mogli da govore o onome što vole, što im je važno. Najčešće su gosti birali muziku, ali ja sam svakako morala da preslušam ili pronađem to što su izabrali. Ako je izbor muzike bio na meni, trudila sam se da se i to uklapa u temu i atmosferu emisije, a da pri tom odgovara i generalnom stilu emisije, a i noćnom terminu emitovanja. Za treći i četvrti sat emisije najčešće sam uspevala da pronađem tekstove koji su se nadovezivali na temu razgovora, a to je podrazumevalo praćenje dostupne literature, što starijih izdanja, što novih. Naravno, ima tu i tehničkih detalja kao što su sastavljanje najava za internet, slanje linkova posle emisije, kao i priprema sitnica koje će gostima učiniti boravak u studiju prijatnijim. Posebna priča je konstantno praćenje dešavanja u gradu i šire, kao i održavanje kontakata sa gostima, koji su nam se često i rado vraćali sa divnim novim pričama i preporučivali svoje prijatelje, kolege, poznanike. Dakle, neprestana komunikacija bez ograničenja radnog vremena. Kraće od ovoga ne znam da li sam mogla.

Da li imaš radno vreme i kakvo je ako ga imaš?

Radno vreme – šta to beše? 🙂

Koliko dugo ti treba da se opustiš, jer je i radio neka vrsta javnog nastupa?

Neposredno posle emisije, kad stignem kući oko 4 i 15 ujutru, treba mi oko sat vremena da me pusti adrenalin. Ali dugoročno gledano, način rada koji sam opisala zapravo traži neprestanu spremnost na akciju, punu pažnju i prisutnost. Proverila sam, da bih se stvarno opustila od takvog tempa treba mi bar mesec dana. Što je praktično neizvodljivo.

Koje je najveće zadovoljstvo tvog posla?

Ljudi! To je čudesno, neprocenjivo!

Šta su loše strane vođenja emisije na radiju?

Zavisi od vrste emisije, od pristupa, koncepta, same osobe voditelja. Što se mene tiče, ne vidim nikakve loše strane samog posla. One prateće stvari mogu da budu otežavajuće.

Da li moraš da imaš određena predznanja da bi bila voditelj?

Naravno, mnogo toga se uči samo praksom, u hodu, nikako drugačije. Ali mora da postoji određeni nivo pripremljenosti u oblastima kao što su opšta kultura, pismenost, kultura ponašanja, sposobnost brzog razmišljanja i naravno, sam glas i dikcija.

Da li se ugledaš na nekoga u profesionalnom smislu, i ako da na koga?

Inspiracija mi je bila Elen Dedženeris i način na koji se ona ophodila prema nekim sagovornicima. Njena ležernost, ali veoma pažljiv odnos prema ljudima, način da u razgovoru zapravo ne ističe sebe u prvi plan iako je sama “brend”, autor i voditelj emisije, zatim njena duhovitost, često na sopstveni račun, nekonvencionalnost u smislu stajlinga koji je potpuno diskretan, “uniseks” (ne ulazim u njenu privatnu orijentaciju). Naravno, tu su i neke kolege, glumci i muzičari koji su me izvesnim aspektima svog načina izražavanja i nastupa inspirisali da i ja stvaram sopstveni stil.

Da li misliš da je tvoja profesija perspektivna, i zašto?

Živa reč će uvek biti potrebna. Radio je i dalje u modi. Kod nas je trenutno vrlo teško, ali dobri voditelji će uvek biti potrebni.

Kakav je osećaj kada sediš u studiju i znaš da te slušaju stotine hiljada ljudi? Da li se bojiš da nešto ne pogrešiš?

Ne razmišljam o “hiljadama ljudi”. Mada, priznajem, imala sam iskustvo sa zaista različitim vrstama javnog nastupa pre nego što sam došla na Radio Beograd. Znam da su slušaoci tamo negde i mislim na njih, ali najvažniji su ljudi u studiju. Tačno je da moram da imam podeljenu pažnju, to jest svest o tome šta šaljemo u etar, ali prioritet su mi gosti. Greške se ne bojim. Živi smo ljudi, prirodno je pogrešiti I to čak daje živost programu. Onaj ko sluša tamo negde ima osećaj da je živ, stvaran čovek s one strane mikrofona. Naravno, uvek postoji odgovornost za sve što ću reći. Ali to nije deo samo profesije voditelja.

Šta bi poručila mladima koji žele da postanu radio voditelji?

Apsolutna podrška! Probajte, osetite kako je, istražujte! Makar vam se na kraju ne dopadne, makar odustali. Bar ćete znati da ste probali.

Hvala Hanna! Dakle, biti voditelj na Radiju je vrlo odgovoran, ali i uzbudljiv posao. Koga zanimaju udari adrenalina i upoznavanje gomile ljudi, kao i obraćanje slušaocima i uticanje na ljudsku svest preko radio-talasa, trebao bi da ozbilno razmisli o zanatu voditelja na radiju.