Biljana Đurić Stojanović - Pedijatar

Pedijatri su lekari koji se brinu o najmlađoj populaciji, a posao pedijatra podrazumeva stalnu brigu o deci, ali i komunikaciju sa njihovim roditeljima. Kako izgleda profesija pedijatra približiće nam Biljana Đurić Stojanović, koja se ovim poslom bavi dugi niz godina:

Zdravo Biljana, hvala Vam što ste izdvojili vreme za Tajne Zanata. Da li biste mogli da nam kažete nešto osnovno o svom poslu, šta je suština Vašeg zanata?

Na početku, da se predstavim,ja sam Biljana Đurić Stojanović, specijalista pedijatrije. Imam dugogodišnje iskustvo u ovom poslu, a najvažniji cilj bavljenja ovim poslom je briga o zdravlju najmlađih pacijenata. Uloga u našem društvu je neprocenjivo velika, ali ne i poštovana. Radim kao pedijatar sa najmlađima u primarnoj zaštiti, znači u domu zdravlja.

Šta je najbitnije kod početka bavljenja medicinom, i koliku ulogu na početku karijere igra formalno obrazovanje a koliko praksa?

Na početku bavljenja ovim poslom, najvažnije je pre svega velika ljubav i entuzijazam za ovaj poziv, kao što je važno i u drugim poslovima kojima se ljudi bave. Naravno, formalno obrazovanje je jako bitno, ali ipak mislim da je praksa više značajna za kvalitetno bavljenje poslom.

Koliko traju studije medicine i šta je neophodno da bi se steklo zvanje doktora?

Studije medicine traju šest godina, posle završenih studija obavezan je pripravnički staž od 6 meseci, a potom se pristupa polaganju stručnog ispita. Postaje se doktor opšte medicine. Da biste postali pedijatar, potrebno je još 4 godine specijalizacije nakon kojih se polaže specijalistički ispit i tada postajete specijalista pedijatrije.

Šta je ono što najviše volite kod svog posla?

Najviše volim kada deca bez straha dolaze kod svoje “Đurićke”, kada im titra osmeh na licu i kada im iz iskričavih očiju vidim da mi veruju i doživljavaju kao nekoga ko će im pomoći. To dečje poverenje je najveće zadovoljstvo za mene kao njihovog pedijatra.

Da li mislite da je srbija u toku sa ostatkom sveta što se tiče medicine?

Mislim da jesmo u toku sa ostatkom sveta, ali samo zahvaljujući našoj posvećenosti ovom pozivu.

Da li psihologija igra ulogu u Vašem poslu?

Naravno da je psihologija sastavni deo našeg posla, jer je pristup svakom detetu individualan, što bih ja rekla: svakom detetu treba naći “žicu” kako mu prići na najbezbolniji način.

Kako izgleda Vaš radni dan, koji su radni zadaci?

Moje radno vreme je što bi jedan tata malog pacijenta rekao “u cik-cak” što znači jedan dan pre podne, sledeći posle podne. Stignem na posao i onda se “maskiram u doktorku” (shvatate da je ovo izjava jednog malog pacijenta), i onda krećem sa radom. U toku dana imam i bolesnu kao i zdravu decu na pregledu. Naravno, divno je raditi sistematske preglede bebama, gde vidim kako njihov psihomotorni razvoj napreduje, “gugutanja”, glasno smejanje i naravno po koji plač.

Da li je bavljenje Vašom profesijom stresno?

Naravno da je posao koji obavljam jako stresan, jer suočavam se sa problemom koji moram da rešim u najkraćem mogućem vremenu. Radi se o zdravlju deteta, treba uliti poverenje roditelju i pokušati da sve nedoumice budu rešene.

Sa kojim preprekama se najčešće susreće jedan doktor?

Najčešće je nestrpljenje roditelja problem koji mora da se reši, needukovanost, a sa druge strane dostupnost moru informacija koje su uglavnom neproverene. Sve to otežava moj rad. Moja parola je da ni jedan roditelj ne može da izađe iz ordinacije a da mu ostanu nejasni neki moji odgovori i stanje zdravlja njegovog mališana.

Da li mislite da je Vaša profesija perspektivna?

Ja sam nepopravljivi entuzijasta, volim svoj poziv, te smatram da jeste perspektivna, ali je potrebno puno ljubavi i odricanja da bi se uspešno obavljao.

Koliko je timski rad bitan u Vašem poslu i na koji način?

Timski rad je neophodan, samo što u primarnoj zdravstvenoj zaštiti, gde ja radim je nemoguć jer zbog manjka kadra radimo potpuno sami. Broj pacijenata je takođe jako veliki.

Kako ukratko izgleda jedan pregled od početka do kraja, šta sve sadrži i šta je najbitnije?

Prvo uzimam anamnezu tj. podatke zbog čega dete dolazi na pregled, zatim se obavlja pregled, konstatuje o čemu se radi, objasni roditelju i detetu da adekvatna terapija. Vodim se jednom izjavom moje drage profesorke da je jako bitno slušati i verovati majci, iako nekad ne može da objasni simptome bolesti svog deteta, jer ona najbolje poznaje svoje dete.

Šta je glavni cilj doktora?

Najvažnije je da sačuvamo zdravlje naših pacijenata, steknemo njihovo poverenje i naravno edukujemo.

Da li mislite da u Srbiji može da se lagodno živi od bavljenja medicinom?

Vrlo neobično pitanje. Ja radim u domu zdravlja, živim od ove svoje profesije, samo je pitanje poboljšanja kvaliteta života u svim segmentima.

Za kraj: Šta biste poručili mladima i starijima koji razmišljaju da postanu lekari?

Moraš jako da voliš ovaj posao da bi se opredelio da budeš lekar. Odricanja su velika, ali osmeh, crtež samo za “Đurićku”, pozdrav i zagrljaj i kad porastu, je velika satisfakcija da budeš doktor svojim malim drugarima.

Hvala Biljani što je sa nama podelila neke od tajni svog zanata. Do sledećeg čitanja.

Boban Ćulajević - Profesor filozofije

Već smo imali prilike da se upoznamo sa učiteljskom profesijom koja zahteva dosta odgovornosti i posvećenosti. Da li je profesija profesora u srednjoj školi mnogo drugačija i šta je ono što je najbitnije za bavljanje ovim zanatom, otkriće nam Boban Ćulajević:

Zdravo Bobane, hvala ti što si odvojio vreme za Tajne Zanata. Da li bi mogao da nam kažeš nešto osnovno o svom poslu, šta je suština tvog zanata?

Pozdrav. Filozofija kao nastavni predmet, u srednjoj školi, je veoma zanimljiv posao u kojem se nastoji kod učenika probuditi intelektualno nastrojena svest, svest željna saznanja, tj. budi se čuđenje nad samom činjenicom postojanja. Posao je zanimljiv jer je sa jedne strane izazov da se mladi otrgnu od svakodnevnice i dovedu do višeg stanja svesti, do pitanja koja prevazilaze okvire pojedinačnog života, a sa druge strane i savršena prilika da se čuju uvek novi, zanimljivi komentari i zapažanja. Nastava filozofije utiče na kvalitet samih pojedinaca, tj. razvija kritički svesne ljude. Ukratko rečeno ona budi čovekov umni i moralni kapacitet.

Kada si počeo da se baviš predavanjem filozofije i kako je taj početak izgledao?

Počeo sam da predajem 2011. godine. Početak, kao i svaki, zahtevao je vreme za navikavanje i uhodavanje.

Šta je najbitnije kod početka bavljenja tvojom profesijom, i koliku ulogu na početku karijere igra formalno obrazovanje stečeno na fakultetu?

Obrazovanje sa fakulteta je nužna baza, ali da bi se predavalo na kvalitetan način, profesor mora da se dalje obrazuje, da proširi još tu bazu, da konstantno promišlja o sadržaju i načinu njegove realizacije. Za početak je najbitnije da ste prava osoba za ovaj posao, a u ovom slučaju to znači da ste saosećajna osoba sa određenom dozom prosvećenosti i da želite na pravi način tu istu prosvetljenost da probudite kod svojih učenika.

Da li misliš da je tvoja profesija perspektivna, i zašto?

Može biti, ako želiš da napreduješ u školskoj hijerarhiji ili u ministarstvu. Suština ovog posla jeste u tome da se razmišlja o perspektivi učenika, a ona dolazi sa razvojem njihove svesti. Moraš voleti ovaj posao, onda imaš perspektivu u vidu ličnog razvoja i zadovoljstva.

Šta je ono što najviše voliš kod svog posla?

Najlepši moment jesu uspešna saradnja i interesovanje učenika za filozofiju. Sedmi čas koji proleti brzo i učenici koji posle zvona ne žure kući je najbolji dokaz uspešnog rada i pruža najveću satisfakciju. Volim kad ozbiljno pričamo i promišljamo o istini, kada im vidim na licu da u tom trenutku obožavaju školu i da postižemo ono što nam je cilj.

Da li psihologija igra ulogu u tvom poslu i ako da na koji način?

Psihologija i pedagogija su pored filozofskog obrazovanja najvažniji stubovi profesorskog posla. Psihologija je važna zbog komunikacije, čitanja reakcija učenika, razumevanja njihovih motiva, stavova, osećanja, uviđanja koja tehnika učenja bi im u datom trenutku najbolje poslužila svrsi. Morate znati kako sa kim da pričate, kako da im priđete, morate im opipati puls i znati kako dišu. Svaki profesor mora biti i dobar psiholog. Ako je tako, onda je sigurna kvalitetna nastava.

Kako izgleda tvoj radni dan?

Pošto radim u više škola, dešava se da jedan dan idem na nekoliko mesta. Na samom poslu imate dežurstva i izvođenje nastave. U proseku imam 4 časa dnevno. Časovi prolete brzo ako ostvarite uspešnu komunikaciju.

A kako izgleda jedan proces pripreme za predavanje?

Ukoliko vam tema nije bliska ili zanimljiva onda vas čeka dočitavanje literature i osmišljavanje korelacija sa drugim predmetima. Trudite se da sve lekcije održe pažnju učenika i da ujedno budu vrlo edukativne kao i provokativne za razmišljanje. Priprema za čas se svodi na osmišljavanje toka časa, vremenske artikulacije časa, pronalaska dobrih problemskih pitanja, predviđanja mogućih digresija itd.

Da li je tvoja profesija stresna?

Može biti užasno stresna, ali hvala Bogu to mi se retko dešava. Kada se desi, jedan čas vas fizički i psihički “zgazi”, tako da ostaneteiI bez trunke energije, motiva, želje za dalji rad. Bezobrazluk, nevaspitanje, neinteresovanje, želja za svađom, kanalisanje svih svojih problema u pravcu profesora znaju da budu teški izvori stresa. Individualno od profesora zavisi kako će se sa tim izboriti.

Koliko je timski rad bitan u tvom poslu i na koji način?

Mogu se raditi modul časovi unutar veća npr. društvenih nauka, pa sarađujete sa psihologom, sociologom, istoričarom. Pričate o nekoj temi sa više aspekata, to zna biti veoma zanimljivo. Inače sarađuješ sa svim kolegama u školi po potrebi.

Šta je glavni cilj profesora filozofije?

Glavni cilj je buđenje u drugima onoga što je probuđeno u tebi samom. Želiš da osete ono što si ti osetio, da vide stvari na najrazličitije moguće načine i da promišljaju o postojanju u svim njegovim aspektima - metafizičkom, političkom, etičkom, estetskom, logičkom, duhovnom itd.

Da li je tvoja profesija u Srbiji cenjena?

U većini glava nije jer ljudi u praktičnim problemima ne cene filozofsko promišljanje. Ali naravno da ima izuzetaka.

Da li misliš da u Srbiji može da se živi od bavljenja tvojom profesijom?

Profesorska plata je čisto prosečna zarada, otprilike oko 350e. To vam govori sve o sistemu i njegovom vrednovanju profesorskog “zanata”.

Za kraj: Šta bi poručio mladima i starijima koji razmišljaju da postanu profesori filozofije?

Ako budete razmišljali o profesiji profesora filozofije, onda je veoma važno da ste sposobni za identifikaciju sa drugima, za saosećanje i uživljavanje. Ako drugo ja možete da doživljavate kao svoje ali u drugom telu, ako ste sposobni za ovu psihološku decentralizaciju onda mislim da imate najbolji mentalni program za ovaj posao.

Hvala Bobanu na realnom prikazu svoje profesije i konkretnim savetima. Do sledećeg čitanja.

Violeta Kočić Mitaček - Advokat

Advokaturu možemo okarakterisati kao jednu od izazovnijih profesija sadašnjice jer sa sobom nosi obimno teorijsko i praktično znanje potrebno za bavljanje istom, veoma visoku toleranciju na stres, kao i ljubav prema ljudima i razumevanje za svaki slučaj pojedinca. Violeta Kočić - Mitaček je advokat sa iskustvom od 15 godina, a od njenih odgovora na pitanja o profesiji advokata možemo da saznamo mnogo:

Zdravo Violeta, hvala ti što si izdvojila vreme za Tajne Zanata. Da li bi mogla da nam kažeš nešto osnovno o svom poslu, šta je suština tvog zanata?

Hvala na pozivu i interesovanju za ’’tajne’’ advokature. Advokatura je posebna društvena pravna služba u sklopu pravosudnog sistema koja se bavi pružanjem stručne pravne pomoći u različitim oblastima, zastupanju građana i pravnih lica. Obuhvata davanje pravnih saveta, zastupanje i odbranu stranaka pred sudovima ili drugim državnim organima, ustanovama i organizacijama. Uloga advokature jeste da brani zakonitost i štiti prava građana. Advokatura je nezavisna i samostalna, što je garantovano i Ustavom. Advokat se postaje upisom u Advokatsku komoru, koja je esnafsko udruženje.

Kada si počela da se baviš advokaturom i kako je taj početak izgledao?

Advokaturom sam počela da se bavim odmah nakon diplomiranja i ova profesija je bila moj prvi izbor. U početku je bilo izuzetno uzbudljivo i istovremeno zbunjujuće, jer na fakultetu nismo stekli praktična znanja. Na primer, nama pripravnicima bila je potpuna nepoznanica gde bi trebalo da sednemo kada uđemo u sudnicu, kao i šta znače oznake ispred brojeva na predmetima. Takođe, radno vreme je bilo izazovno, pre podne suđenja, zatim odlazak u kancelariju gde se razvrstava pošta, pišu podnesci, a nakon pauze od nekoliko sati, nekoliko puta nedeljno i prijem stranaka u kasnim popodnevnim časovima i najčešće rad u kancelariji do kasnih večernjih sati.

Međutim, imala sam tu sreću da pripravnički staž provedem u advokatskoj kancelariji Mirka N. Mitrovića koji je izvanredan pravnik i izuzetna ličnost. Bavio se različitim oblastima prava pa sam imala mogućnost da se upoznam i vodim veliki broj raznovrsnih predmeta, te steknem dragoceno iskustvo, kao i da definitivno odlučim da je advokatura moj izbor.

Pominješ da nije bilo mnogo prakse na fakultetu. Šta je najbitnije kod početka bavljenja advokaturom, a koliku ulogu na početku karijere igra formalno obrazovanje?

Da bi se neko bavio advokaturom na pravi način, potrebna je ljubav prema profesiji, ali posebno ljubav prema ljudima. Kaže se da advokatura nije posao već način života - i to je potpuno tačno. Naime, advokat sa svojim klijentima prolazi kroz njihove najvažnije životne trenutke, često najteže, sluša njihove životne priče, sa njima se zajedno bori za istinu ili milost, u zavisnosti od situacije u kojoj su, i sve to nije moguće bez ljubavi i razumevanja drugih.

Fakultet nas ne priprema za ova iskušenja, teške priče i sudbine ljudi koji dolaze po pomoć i meni lično je bilo najteže da zauzmem profesionalnu distancu kako bih mogla kvalitetno da sagledam situacije mojih klijenata i pružim im pravnu pomoć, umesto da zajedno plačemo nad problemima u kojima su bili.

Šta je ono što najviše voliš kod svog posla, i zašto?

Advokaturom sam počela da se bavim kao potpuni idealista, sa idejom da svojim znanjem pomognem klijentima da ostvare svoja prava, dokažu nevinost.. Sjajan je osećaj kada učestvujem u procesu u kome dobijemo pravednu odluku. To je trenutak u kome potvrdite veru u dobro i znate da sistem funkcioniše i da sve ima smisla. Saznanje da ste uticali na to da svet bude bolje mesto, da nekom život krene ili se nastavi u dobrom pravcu, jeste ono zbog čega vredi živeti i raditi.

Da li psihologija igra ulogu u tvom poslu i ako da na koji način?

Psihologija sasvim sigurno igra ulogu u bavljenju advokaturom. Ono što je važno imati u vidu jeste činjenica da ljudi obično dolaze kod advokata u nekoj teškoj situaciji i da su uglavnom osetljiviji nego inače i da ovo moram imati u vidu tokom razgovora, pa je često potrebno voditi duži razgovor u raznim pravcima kako bismo došli do informacija koje su bitne za konkretan pravni problem. Takođe, bitno je razumeti da svako veruje da je u pravu, a da je izuzetno važno da klijentu tačno prezentujemo kakve su njegove šanse u postupku.

Do sada zvuči kao jako dinamičan posao. Kako izgleda tvoj radni dan?

Tokom pre podneva obično odlazim na suđenja, nakon suđenja posao nastavljam u kancelariji gde pišem podneske za sud, pripremam se za suđenja tako što čitam propise, sudsku praksu, a takođe obavljam razgovore sa klijentima. Postoje dani kada radni dan traje do kasno uveče, a takođe ima dana kada radni dan traje samo nekoliko sati.

Da li je bavljenje advokaturom za tebe stresno?

Advokatura je prilično stresan posao. Naš posao je da, na osnovu informacija koje nam klijenti daju, donosimo odluke koje su najbolje za naše klijente i da preduzimamo pravne radnje na vreme. Najvažnija je tačnost, preciznosti i odlučnost, dobra procena situacije. Česte su neprospavane noći i razmišljanja o predmetima.

Da li se kao advokat ponekad bojiš za svoju bezbednost?

Potrebno je uzeti u obzir činjenicu da je advokatura stalan sukob mišljenja, ali u suštini sukob. Verujem da nema advokata koji nije doživeo neprijatnost ili pretnju, ali ne možeš da se baviš ovim poslom ako se plašiš.

Odličan savet. Koliko je timski rad bitan u tvom poslu i na koji način?

Izuzetno je važno da imaš prijatelje i kolege sa kojima možeš da razmeniš mišljenje i konsultuješ se. Ja imam sreću da radim sa upravo takvom koleginicom, a takođe imam sjajne saradnike na koje mogu da se oslonim.

Kako ukratko izgleda jedan proces pravljenja slučaja i kompletiranja istog?

Osnovni korak je razgovor sa klijentom gde je potrebno doći do tačnih i relevantnih informacija, što podrazumeva jedan ili više sastanaka. Svaki slučaj podrazumeva i određena dokumenta, ugovore ili neka sudska akta, te je potrebno ova dokumenta proučiti i nakon toga preduzeti određenju radnju. Odluka o tome je i najvažnija i njoj prethodi proučavanje sudske prakse i zakona. Slučajevi mogu biti različiti, tako da ne postoji jedinstven odgovor na ovo pitanje. Primera radi, ukoliko je klijent u pritvoru, advokat obavlja razgovor u pritvorskim prostorijama i njegov osnovni posao je da klijent izađe iz pritvora, te da osmisli odbranu.

U svakom slučaju, tokom trajanja postupka potrebno je preduzimati radnje u zavisnosti od tog postupka. Prvostepeni postupak završava se donošenjem presude, nezadovoljna strana izjavljuje žalbu, a nakon drugostepene odluke proces je obično gotov.

Šta je glavni cilj advokata?

Advokatura je profesija koja je neophodna radi zaštite slobode i prava svih građana, cilj advokature uvek je isti - Ustavom zagarantovano pravo - svakome se jemči pravo na pravnu pomoć, pravnu pomoć pruža advokatura, kao samostalna i nezavisna služba.

Da li je tvoja profesija u Srbiji cenjena, i zašto?

Mislim da je cenjena. Jedna je od retkih koja i dalje pruža mogućnost slobodnog postupanja i mišljenja.

Da li misliš da u Srbiji može da se živi od bavljenja advokaturom?

Mislim da može da se živi od ove profesije.

Za kraj: Šta bi poručila mladima i starijima koji razmišljaju da postanu advokati?

Mislim da je advokatura izuzetno lepa profesija, koja traži vreme i hrabrost, ali pruža slobodu kao retko koja profesija kao i mogućnost da svet postane bolje mesto.

Hvala Violeti na tajnama zanata advokatske profesije koje nam je otkrila, a koje će nam sigurno značiti. Do sledećeg čitanja.

Marko Radosavljević - Učitelj

Posao učitelja zahteva veliku ljubav prema deci, želju da se svet menja na bolje, i na kraju ogroman rad na sebi kako biste jednog dana bili uzor mališanima na koje ćete uticati. Biti učitelj ne znači samo prenositi znanje iz knjige, već i prenositi ispravne vrednosti, davati primer deci i vaspitavati ih zajedno uz roditelje. Marko Radosavljević je uspeo u svemu navedenom i ovde će nam otkriti koje su tajne zanata jednog učitelja:

Ćao Marko, hvala ti na vremenu izdvojenom za naša pitanja. Kako bi opisao svoj posao u nekoliko rečenica, šta je ono što je suština tvog posla? Kako ti doprinosiš ovom društvu?

Moj posao je da obrazujem i, delimično, u skladu s mogućnostima, utičem i na vaspitanje dece od prvog do četvrtog razreda u osnovnoj školi. Pošto je to prvi period života kada dete ima potpuno organizovano i institucionalizovano obrazovanje, to je vrlo odgovoran posao, i mora da se radi sa posvećenošću, pažnjom i ljubavlju... Time, ako dobro radim svoj posao, doprinosim stvaranju društva obrazovanih, odgovornih, vrednih, radoznalih, humanih, zdravih i zadovoljnih ljudi vedrog duha.

I verujem da si odličan u tome. Koje obrazovanje je potrebno da bi neko postao učitelj?

Potrebno je da se završe osnovne studije na Učiteljskom fakultetu, a uskoro će, prema najavama Ministarstva/Univerziteta/fakulteta, biti obavezno da se završe i master studije na tom ili nekom srodnom fakultetu.

Verivatno je slično i na drugim fakultetima, pooštravaju se uslovi. Kad smo kod pooštravanja, da li moraš da budeš strog da bi držao celo odeljenje dece pod kontrolom?

Ne moram da budem strog, sve dok deca poštuju dogovorena pravila ponašanja, a to se može postići i razgovorom i dogovorom sa decom u pozitivnoj, opuštenoj atmosferi, često i kroz šalu. Taj proces nekad može da bude prilično dug, ali je neophodan. Dešava se, ipak, da deca nekad „zaborave“ dogovoreno, da se previše opuste i počnu da se ponašaju tako da ometaju rad. Tada učitelj obično mora da postane stroži, da bi učenike „podsetio“ gde se nalaze i koji je cilj njihovog boravka u školi. Najbitnije u svemu je da učitelj bude dosledan i uporan prilikom postavljanja i sprovođenja pravila, odnosno sankcionisanja nedoličnog ponašanja.

Zvuči kao velika odgovornost. Kako se nosiš sa stresom svog posla i da li je on stresan?

Posao je ponekad stresan, ali, pošto ja zaista volim rad sa decom, njihovu prirodu (pričam uopšteno, za većinu dece), uglavnom sam zadovoljan poslom i rasterećen dok ga obavljam. Kada dođu stresniji periodi, trudim se da razveselim i rasteretim atmosferu u radu, da ubacim više igre i šale u rad, da se više družim i zabavljam sa decom.

Divan pristup. Šta te je inspirisalo da postaneš učitelj?

Svidela mi se ideja o radu sa decom, pošto, kao što sam naveo, volim njihovu prirodu i shvatanje sveta. Drugi razlog je želja da pokušam da koliko-toliko utičem na poboljšanje ovog društva u kome svi živimo, utičući na stvaranje dobrih i poželjnih pripadnika tog društva u svakom aspektu, a u još uvek ranom i veoma bitnom periodu njihovog psiho-fizičkog razvoja.

Šta je ono što najviše voliš kod svog posla?

Rad sa decom, i osećaj da koliko-toliko utičem da sutra budu „pravi“ ljudi.

Da li misliš da je lakše raditi sa mlađom decom ili sa tinejdžerima, i zašto?

Mislim da je lakše raditi sa mlađom decom, jer je poznato da se u tinejdžerskim danima često dešava da se „pojave bubice“, a to može da zakomplikuje rad sa tom decom u tom periodu. „Bubice“ mlađe dece, koje su obično bezazlene, lakše je kontrolisati. Takođe, mislim i da je odrasla osoba, prirodno, veći autoritet za mlađu nego za stariju decu (s kojima se, verujem, treba malo drugačije, ravnopravnije, postaviti, što se tiče autoriteta). Ipak, pošto nikad nisam radio sa tinejdžerima, ne mogu da imam sasvim definisan stav.

Ali si lepo objasnio razliku. Koliko traje priprema za jedan čas ili radni dan?

To se, verovatno, mnogo razlikuje od jednog učitelja do drugog. Što se mene tiče, sve zavisi od predmeta, nastavne jedinice koju treba pripremiti, ali prosečno oko pola sata do četrdeset pet minuta, a za komplikovanije nastavne jedinice, gde treba pripremiti dosta raznoraznog materijala, i četiri-pet-šest sati u toku dana, ili dva. Ali, recimo, za prosečan dan, dnevno mi je potrebno oko dva, dva i po sata da se spremim za sutrašnji rad.

Kako izgleda jedan radni dan učitelja?

U prepodnevnoj smeni u školu se dolazi oko pola osam, nastava počinje od osam, a traje, obično, do pola jedan ili do jedan i petnaest. U poslepodnevnoj smeni nastava počine u pola dva, a najčešće traje do šest, osnosno do dvadeset do sedam. Posle boravka u školi (ili pre), u toku dana, treba izdvojiti i pomenuto vreme za osmišljavanje i organizovanje nastave i pisanje priprema za sledeći dan.

Koje su loše strane tvog posla?

Loše je što se poziv učitelja više ne poštuje kao pre, a kako bi i dalje trebalo, kao i što je roditeljima danas dozvoljeno preveliko mešanje u rad učitelja (što neki roditelji zloupotrebljavaju), što često roditelji ne žele da sarađuju sa učiteljima onako kako učitelji to žele i kako je dobro za dete, već onako kako ti roditelji misle da je dobro za dete (a, uglavnom, nije).

Ali ti očigledno uspešno izlaziš nakraj sa problemima. Koja osobina (ili osobine) je najbitnija da bi neko postao učitelj, šta to moraš da imaš u sebi?

Mislim da je najbitnije imati dosta ljubavi prema deci, znati biti im i drug i roditelj i neko na koga treba da se ugledaju, kao i imati dosta strpljenja, biti uporan i dosledan. Poželjno je i biti vedra i duhovita osoba, imati još uvek „dete u sebi“, i to i neretko pokazivati.

Koliko znam ti se baviš i glumom tako da ti to ne predstavlja problem. Hvala Marku na odgovorima koji će značiti svim mladima i starijima koji razmišljaju o profesiji učitelja.

Miljan Ristić - Carinski službenik

Miljan Ristić se bavi poslom o kom možda ne razmišlja puno vas, ali to nikako ne umanjuje njegovu važnost u državnom ekosistemu. Čak štaviše, posao Carinika je jako odgovoran, zahteva budno oko i poznavanje ljudske psihologije. A evo i zašto:

Zdravo Miljane. Da li možeš da opišeš svoju profesiju u nekoliko rečenica? Šta je ono čime se baviš i koje su tvoje odgovornosti?

Radnik sam Uprave carina. Po zvanju sam samostalni carinski inspektor i radim na radnom mestu Voditelj carinskog referata. Posao kojim se bavim može se definisati kao rukovođenje carinskim referatom što podrazumeva raspoređivanje poslova carinskim službenicima u skladu sa njihovim ovlašćenjima kao i kontrola njihovog izvršenja. Takođe, učestvujem u svrstavanju robe po Carinskoj tarifi i utvrđivanju carinske vrednosti; Pripremam, izrađujem i donosim rešenja shodno svojim ovlašćenjima; obrađujem i analiziram rizične firme i pošiljke robe i iniciram pregled robe zavisno od rizika; obezbeđujem jednoobraznu i pravilnu primenu propisa iz delokruga rada; pružam stručnu pomoć carinskim službenicima i učestvujem u njihovoj stručnoj obuci i usavršavanju; primam stranke u postupku i dajem im informacije u pogledu prava u carinskom postupku; pripremam analize, izveštaje i informacije iz delokruga rada; obavljam i druge poslove po nalogu upravnika carinarnice.

Zvuči kao dosta odgovorno zanimanje. Kakvo je obrazovanje potrebno da bi neko postao carinski inspektor?

Visoka stručna sprema.

Kako izgleda tvoj radni dan?

Referat radi od ponedeljka do petka od 09:00 do 17:00 časova. S obzirom da živim 55 kilometara udaljenio od svog radnog mesta, svakog radnog dana putujem sa kolegama 45 minuta do posla. A što se posla tiče, nijedan dan nije isti. Svaki dan je specifičan po nečemu baš iz razloga što je širok dijapazon robe nad kojom se sprovodi carinski postupak.

Miljan Ristić Carinski Službenik — Izvor slike: sputniknews.com

55 kilometara nije malo. Da li svi carinski inspektori moraju da putuju na posao svaki dan?

Organizacione jedinice Uprave carina su raspoređene širom Republike Srbije, što na graničnim prelazima što u mnogim gradovima. Shodno tome, određeni broj carinskih službenika radi izvan mesta u kojem živi tako da je neophodno da se putuje.

To sigurno doprinosi stresu. Kako se ti nosiš sa stresom tvog posla?

Stres na svakog neminovno utiče. U manjoj ili većoj meri. Ja se sa svojim stresom nosim tako što slušam muziku, čitam knjige, pišem blog, knjige, uređujem književni časopis, gledam filmove. Na fizičkom planu stres eliminišem tako što vozim bicikl, šetam svog psa ili igram stoni tenis. Sa vremena na vreme volim da zveknem po neko dobro vince 🙂

Odlične tehnike. Kako otkrivaš švercere ili kriminalce, da li tvoj posao uključuje njihovo privođenje ili taj deo radi policija?

Moj posao je najvećim delom vezan za kontrolu dokumentacije i robe koja se uvozi i izvozi kao sprovođenje postupka carinjenja i drugih carinskih postupaka vezanih za uvoz i izvoz robe. U tom smislu se i otkrivaju nepravilnosti i prekršaji. Roba koja se uvozi najpre se doprema sa graničnog prelaza gde se vrše i prve kontrole. U unutrašnjim (robnim) ispostavama, u kakvoj i ja radim, sprovode se neke kasnije kontrole. Prekršaji koji se otkrivaju uglavnom se odnose na lažno deklarisanje robe radi izbegavanja plaćanja uvoznih dažbina. U takvim slučajevima pokreću se prekršajni postupci i uspostavlja se saradnja kako sa policijom tako i sa sudstvom. Što se tiče načina na koji otkrivam prekršaje i nepravilnosti, mogu samo reći da se to postiže konstantnim usavršavanjem i unapređenjem svog stručnog znanja kao i praćenjem svih novina vezanih za posao ali i izvan njega. Znači - znanje i informisanost.

Da li si imao neku dramatičnu situaciju na svom radnom mestu, i da li bi mogao da je ukratko opišeš?

S obzirom na to da radim 20 godina kao carinski službenik na raznim radnim mestima, više puta je bilo kako dramatičnih tako i komičnih situacija, ali mislim da se jedna od najzanimljivijih dogodila na početku moje carinske karijere kada sam prilikom kontrole jednog putničkog auta, na patosu, ispred prednjeg suvozačevog sedišta, pronašao jednu torbu. Vozača sam upitao šta je u torbi ali odgovor nisam dobio. Nekoliko puta sam ponovio pitanje i kada odgovor nisam dobio, ja sam otvorio torbu i gurnu ruku unutar nje. Rukom sam napipao nešto hladno. Ljigavo. Sluzavo. Kao kada dodirujete svežu ribu. To bi bio najbolji opis. To me je nateralo da ruku naglo izvučem iz torbe glasno i prilično uznemireno postavljajući pitanje: „Šta se nalazi u ovoj torbi?” Insistirao sam da vozač izvuče sadržaj torbe i on je to i učinio. Ispred mene je izvukao ogromnog pitona od 4 metara koji je bio umotan u električno ćebe koje je bilo povezano za akumulator radi grejanja zmije jer je bio zimski period. Ogromni piton je bio kućni ljubimac za koji je vozač posedovao urednu dokumentaciju. Zašto nije odgovorio na moje pitanje i dan danas ne znam... U svakom slučaju. ovaj događaj će mi ostati zauvek u sećanju jer sam se u trenutku kada sam ugledao tu ogromnu zmiju maksimalno zaprepastio, šokirao i uplašio. Ko se tome nadao?

Predpostavljam da od tada ne voliš da ispituješ sadržaje torbi 🙂 Šta voliš kod svog posla?

Volim svoj posao jer sam se zaposlio za svoj 21. rođendan. Moj prvi radni dan u carini počeo je sa mojim rođendanom. Iz tog razloga carinu sam uvek doživljavao kao nešto veoma bitno u svom životu. Velikim delom rad u njoj me je izgradio kao čoveka. Kroz tih dvadeset godina doživeo sam i lepe i loše trenutke. Napredovao sam radeći. Počeo sam od najnižeg stepenika i sada sam trenutno rukovodilac nižeg nivoa. U svom poslu volim to što je dinamičan, što postoji mogućnost napredovanja i što je znanje kada tada mora da se isplati.

Koje su loše strane tvog posla?

Uglavnom velika presija pod kojom radimo i funkcinišemo.

Dobro je da si razvio načine opuštanja da to bar malo kompenzuješ. Koliko je psihologija bitna u tvom poslu, i ako jeste zašto?

U svakom radu sa ljudima, psihologija je veoma bitna. U carinskom poslovanju sreće se veliki broj ljudi počevši od predstavnika drugih službi i agencija sa kojima se sarađuje, preko carinskih zastupnika, uvoznika i izvoznika do prevoznika, putnika, turista... U tako velikom opsegu ljudskih profila, karaktera i zanimanja sa kojima se carinski službenici svakodnevno sreću, psihologija je i više nego potrebna i bitna.

Za kraj, šta bi poručio mladima koji žele da postanu carinski inspektori?

U Upravi carina postoje različite vrste poslova i stepeni zanimanja. Carinski inspektori se nalaze na nekoj sredini po hijerarhiji. Po složenosti su u samom vrhu. Carinski inspektori (mlađi carinski inspektor, carinski inspektor, samostalni i viši carinski inspektor) su uglavom službenici koji rade sa visokom stručnom spremom na raznim vrstama poslova. U pitanju su rukovodioci nižeg i srednjeg nivoa kao i službenici koji rade na malo složenijim i odgovornijim poslovima a koji su u najvećoj meri vezani za postupke redovnog carinjenja. Ja ću o tome govoriti iz svog ugla. Posao carinskog inspektora je vrlo dinamičan posao. Puno je oblasti koje se moraju poznavati jer je dijapazon robe koja se uvozi i izvozi širok. Potrebno je poznavati carinske, devizne, poreske propise. Takođe veliki broj roba podleže određenim kontrolama (sanitarna, fito, radiološka, veterinarska, bezbednost hrane...) koje obavljaju druge službe i agencije pa je shodno tome potrebno poznavanje i tih oblasti i propisa. Takođe primena međunarodnih sporazuma koje je potpisala naša država podrazumeva i poznavanje tih sporazuma jer se u velikoj meri oni odnose i na mere carinske politike. U velikoj meri sam posao olakšavaju interni carinski sistemi, mreže i portali (ISCS, Host, NCTS, Portal UC, Paragraf Lex...) koji se koriste kao tehnička podrška samom radu i funkcionisanju carinske službe. Ujedno oni predstavljaju odličnu bazu podataka i propisa neophonih za normalno i profesionalno funkcinisanje carinske službe.

Znači, posao carinskog inspektora je veoma odgovoran, zahteva visoku stručnost i konstantu edukaciju. Takođe, vrlo je dinamičan, raznovrstan i kompleksan. Carinski inspektor se ne postaje preko noći. Potrebno je dugogodišnje usavršavanje i izgrađivanje. Kao u svakom poslu. Ja sam sebe pronašao u svom pozivu, možda zato što sam počeo da se bavim carinskom profesijom kao prilično mlad, pa mi je kroz ove dve decenije, koliko sam carinik, carina zapravo „ušla u krv“ i postala deo mog gena.